Valjevo je prvi grad posle Beograda u tadašnjoj Kraljevini Srbiji dobilo električno osvetljenje. To se dogodilo tačno 9. maja 1900. Taj podvig pre sto godina ostvarili su Matija Mata Nenadović, privatni preduzetnik, potomak čuvene loze Nenadovića iz Brankovine, treće koleno prote Mateje i njegov ortak manjim udelom, Svetozar K. Popović, valjevski industrijalac i trgovac, potonji poslanik i senator.

Tog 9. maja, oko 20 sati, u selu Gradac na istoimenoj reci, puštena je u rad dinamo-mašina (generator) za proizvodnju jednosmerne struje snage 12 kilovata. Pokretala je turbina od 20 konjskih snaga. Već 1901. godine veliki tehnički promašaj biće ispravljen kupovinom generatora za proizvodnju polufazne struje. Ukupna proizvodna mogućnost "Matijine hidrocentrale" bila je do 150 sijalica svetlosne jačine od 10, 16 i 25 sveća, ili 14, 20 i 30 vati i tri lučne lampe jake svetlosti, tzv. bogen-lampe, od po 600 sveća.

Na osnovu do sada dostupnih arhivskih dokumenata istoričar ove sfere života Aleksandar Kale Spasojević ustanovio je da su "prve noći elektrificiranog Valjeva bile upaljene sve tri lučne bogen-lampe i veći deo sijalica od mogućih 150". Mesta narodnog okupljanja bili su gradski prostori gde su zasijale lučne lampe, najviše ih je bilo ispred Prikelmajerove apoteke gde se očekivao "komentar učenih ljudi".

Zbog čaršijskih glasina da će kod svakog "kibicera električne svetlosti" koji direktno gleda u bogen-lampu nastupiti slepilo, narod se lati ogaravljenih krhotina stakla braneći se od nove pošasti - električne svetlosti koja je kvarila oči!

U Kraljevini Srbiji, prema Spasojevićevim istraživanjima, 9. maja 1900. godine, osim Valjevaca, blagodet električnog osvetljenja osetili su jedino Beograđani i zaposleni (ne svi) u Fabrici vunenih tkanina "Braća Minh" u Paraćinu. U ostatku Srbije s večeri su paljene zublje luča, lojanice, fenjeri i gas lampe. Užičani su tih dana privodili kraju radove na svojoj hidrocentrali na Đetinji, koju će u rad pustiti 97 dana po 9. maju. Primenom električne energije u Valjevu i Užicu počela je, zaključno sa 1914. godinom, kontinuirana elektrifikacija u Srbiji. U osam varoši, od mnogih u Srbiji, uspelo se u sličnom poduhvatu da i njihova mesta dobiju električnu struju.

Na mestu prve električne centrale u Valjevu, čiji su kasniji vlasnici bili i J. R. Finej, braća Fegeli, Julius Šmit i Stevan K. Unković, u Suvoborskoj ulici, sada je sedište ovdašnje "Elektrodistribucije". U dvorištu je, kao svedok minulih vremena, generator prve centrale. Već 1902. i 1903. godine Valjevo je, takođe na Gradcu, u selu Deguriću, dobilo još jednu hidrocentralu koju su podigli J. R. Finej, poreklom Englez, koji se udružio sa Švajcarcima, braćom Hajrihom i Hristijanom Fegeli i Julijusom Šmitom.

Zajednički su osnovali Električno preduzeće za osvetljenje grada Valjeva. U leto 1903. godine, Valjevo su na desnoj obali Kolubare osvetljavale 62, a na levoj 172 sijalice. Između dva svetska rata u Valjevu je izgrađena i treća električna centrala. Nalazila se na levoj obali Kolubare, u zgradi u kojoj će docnije biti parna pekara.

Prva centrala u Gradcu našla se početkom veka na razglednici koju je objavio poznati valjevski knjižar Vladimir M. Matić. Nedavno su PTT i PP "Centreks" izdali poštanske koverte sa hidrocentralom u Gradcu. Crtež je, po motivima prve razglednice (objavljuje je "Glas") uradio Mile Petrović, akademski slikar sa Uba.

B. Vićentijević