- Uz knjige koje sam čitao... moji susreti i moje priče sa pesnicima... bili su so moga opstanka... Ja i ne znam: na koji bi se drugačiji način mogla, makar i približno, otaljati ova stvarnost - beleži u upravo objavljenoj knjizi "U društvu pesnika" (BIGZ) Stevan Raičković. Podatak da se ova obimom nevelika knjiga pojavljuje na 50. godišnjicu objavljivanja prve Raičkovićeve zbirke ("Detinjstva") i pre samog čitanja sugeriše bogatstvo pesnikovih uspomena na jedno vreme, poetsko stasavanje, na događaje i sve ono što je uslovilo nastanak moderne poetske misli.

U Andrićevoj bašti - Sticajem okolnosti, boravili smo u istom gradu, Herceg Novom, često sam bio u društvu Iva Andrića. Bio je vrlo otvoren, iskren, opušten... U toj Andrićevoj lepoj terasi - bašti koju je i on pomalo obrađivao, seckao ruže, vezivao... pod jednom narandžom, kada se i on lakše opuštao, u tom ambijentu sam bio sa njim, pričali bismo, pričali... Ono šta je i kako je pričao - o tome šta je bilo, šta je sada ili šta će biti - ostalo je za mene nešto najdragocenije što sam dobio od nekoga koga sam poznavao...

Ahmatova, Tin i Crnjanski Zašto nikada "niste hteli" da upoznate Anu Ahmatovu ili Tina Ujevića? - Tina Ujevića sam mnogo voleo, znao sam mnoge njegove stihove... Ali, odbio sam da ga upoznam da se slučajno ne bi desilo da se razočaram u moju tako veliku poetsku ljubav. Tako se dogodilo i u Moskvi sa Ahmatovom. Rekli su mi da je ostarela, bolesna i jako gojazna... A ja sam Anu Ahmatovu pamtio s Modiljanijevog portreta, onako vitku i mladalačku... Nisam želeo da je vidim tako gojaznu i bolesnu jer bih sav život imao tu sliku pred očima kad god bih se dotakao neke njene pesme... To je strah od razočarenja za neke od velikih mojih ljubavi... Miloša Crnjanskog sam zamišljao po njegovom "Stražilovu": "Lutam još vitak sa osmehom mutnim..." Kasnije, kad sam ga upoznao, video sam da je bio potpuna suprotnost onome kako sam ga zamišljao.

Sa jedinom inspiracijom da čitaocima iznese atmosferu, ali i nabroji neke ličnosti o kojima današnja publika "ne zna mnogo ili ne zna nikako", pesnik Raičković kaže da je njegova knjiga na jedan način i priča o prolaznosti... O onima koji su iščileli iz života.

- Ovo je jedan deo mog životopisa, jedna njegova tema...
Kažu da je srpska književnost "hronično međuratna književnost". Gde danas sebe svrstavate?
- Kad sam ja stasavao, prethodnu književnost znali smo kao "književnost između dva rata". Sa nama je počinjao novi period posleratne književnosti, međutim, sada bi se on ponovo mogao nazvati - taj period od 1945. do 1991. - književnošću između dva rata. I sad mislim da će jednoga dana početi nova književnost, posle ovih poslednjih ratova. Ona će imati u sebi sve njene još žive umetnike, čak i ostvarene pisce, pesnike, ali mislim da nju moraju da povedu neke nove generacije.

Pripadate generaciji koja je, posle dva-tri kazana stiha Rada Drainca, znala da ode do Drainčevog groba... "Zaražen poezijom", često kažete za sebe iz tih dana... Šta je sa današnjim pesnicima?
- Svako ko u sebi nosi poeziju, ko je homo poetikus - taj zna da sve zavisi od njega. Koliko će tu svoju unutrašnjost da ostvari, zavisi od samog pesnika. Okruženje i događaji su sekundarne, efemerne stvari. A pesnik mora iz sebe da izuče poeziju tako da ona što manje miriše na papir, na lektiru... Sastavni je deo talenta - izvući iz sebe maksimum, odnosno biti svoj. Danas ima dosta uniformisanosti, često dok čitate pesmu ne prepoznajete pesnika. A kad se po jednoj pesmi njen autor prepoznaje i bez potpisa - to je onda ličnost.

Kako danas osećate "Kamenu uspavanku", Vaše pesničko "ime i prezime"?
- Volim je. Ima u toj knjizi pesama koje su nastajale u rasponu od 50 godina. Paralelno sa svim drugim tokovima svoje poezije, pisao sam sonete jer oduvek sam mislio da je sonet sasvim dovoljna mera da se iscrpi jedno osećanje. Volim tu sažetost, ali odavno ne pišem sonete... "Kamena uspavanka" je ipak knjiga jedinstvenoga načina, izraza, poleta... Ona nosi veru: u poeziju, ne u život.

Da li pišete, gospodine Raičkoviću?
- Onog ko je pisac ne treba to nikada pitati. Jer, piše se do poslednjeg daha...

Dejana Vuković
Foto: Zoran Raš