Novo rađanje d.p. Udarnika
Rešenjem Privrednog suda u Beogradu (Fi br. 2028/99 od 12.3.1999. godine), 116 nekadašnjih radnika d.p. Udarnika, zaposlenih sada u ABC Produktu, ponovo je upisalo preduzeće d.p. Udarnik kao što je nekada bilo upisano i sa nekadašnjim direktorom. Međutim, na scenu stupa današnji predsednik Privrednog suda u Beogradu Milena Arežina i briše ovaj upis a prihvata neformalnu grupu radnika (njih je manje od 10) koji su vodili spor za poništaj pripajanja, smatrajući da su oni jedino ovlašćeni da ponovo upišu Društveno preduzeće Udarnik.

Na osnovu nelegalnog pečata oni su prihvaćeni kao legalni zastupnici d.p. Udarnika koji smenjuju direktora i postavljaju svog čoveka na to mesto a sve to podržava i overava Privredni sud u Beogradu i njen predsednik Milena Arežina. Tu ne smeta čak ni činjenica da je reč o najviše desetak ljudi od kojih su neki odavno dobili otkaze, drugi su u penziji a treći nikad nisu bili zaposleni u preduzeću o kome se vodi spor. Mistifikujući ovu grupu nazivom *nezadovoljni radnici*, Privredni sud u Beogradu i njegova predsednica uzdižu ih do visine nedodirljivih i otvoreno se zalažu u njihovu korist. Posledica toga je brisanje već obavljenog upisa d.p. Udarnika i njegovog direktora Predraga Nikezića a upis novog direktora Mihajla Pleskonića. Time dotadašnjih 116 radnika d.p. Udarnik postaju ljudi vredni manje uvažavanja za Privredni sud u Beogradu nego neformalna grupa *nezadovoljnih radnika*!

6.
Tehnologija Privrednog suda
Pored svega ovog, paralelno u Privrednom sudu u Beogradu teče i spor po tužbi ove grupe *nezadovoljnih radnika*, za povraćaj imovine koja je pre deset godina ulaganjem otkupilo Mešovito preduzeće ABC Produkt.

I u ovom slučaju postupak koji se vodi tipičan je za rad Privrednog suda u Beogradu, naročito kada je reč o važnim predmetima, a ta tehnologija izgleda ovako: tužilac podnosi tužbu sa predlogom za privremenu meru koja ustvari rešava u potpunosti i sam zahtev iz tužbe. Dokaza za tužbu gotovo i nema ili su krajnje proizvoljni. Istog dana po podnošenju tužbe neki od *sudija od poverenja* usvaja privremenu meru u celini uz odredbu da žalba ne zadržava izvršenje, tako da je rešenje o privremenoj meri momentalno izvršno. Tuženi dobija tužbu tek kroz nekoliko dana a uz nju mu se dostavlja i već doneto rešenje o privremenoj meri. Tako tuženi prvi put i saznaje da postoji tužba ali je u međuvremenu po njoj već doneta i privremena mera. Ovom tehnologijom sve je završeno a da tuženi nije imao priliku da prozbori ni reč pred sudom niti da se na bilo koji drugi način izjasni o tužbi.

Ni ovde nije kraj tehnologije postupanja Privrednog suda u Beogradu. Kada posle prijema tužbe, tuženi pokuša da pogleda sudski predmet (što zakon bez ikakvih ograničenja dozvoljava) predmeta u sudu jednostavno nema. On se najčešće nalazi kod predsednice Privrednog suda u Beogradu ili na nekom još skrovitijem mestu ali uvek tako da strankama nije dostupan. Zato su tuženi prinuđeni da svoj prigovor ili žalbe pišu, ne znajući uopšte ni šta je tužilac dostavio sudu...

Ovakav slučaj bio je i povodom predmeta P.br. 1429/99 gde je sudija Vladimir Kozar pokazao pristrasnost u vođenju postupka u korist navodnih tužilaca a radi nanošenja štete ABC Produktu. Mada je reč o sporu vrednom više miliona dolara, doneta je privremena mera i to da se imovina u vlasništvu ABC Produkta odmah preda neformalnoj grupi *nezadovoljnih radnika* čime je u potpunosti ostvaren i zahtev iz njihove tužbe, mada na nju nije plaćena ni sudska taksa.

Još jedan bitan prilog za leksikon apsurda u postupanju Privrednog suda u Beogradu jeste činjenica da je sudija Kozar držao raspravu 9. decembra 1990. godine, u ovom sporu a pred sobom nije imao ni predmet po kom postupa. Taj predmet nalazio se u Prvom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu (po krivičnoj prijavi br. Kt.936/96), radi provere falsifikata kojima su *nezadovoljni radnici* pokušali da se predstave kao legitimni zastupnici nekadašnjeg Društvenog preduzeća Udarnik.

Reč je o nelegalnom pečatu na osnovu koga su napravljene prijave za upis u sudski registar i rešenje Privrednog suda u Beogradu o upisu pod br. Fi-1342/90 od 07.05.1990. godine, koje je potpisano imenom (*direktora nezadovoljnih radnika*) Mihaila Pleskonića na osnovu neovlašćeno napravljenog pečata. Tako je navodni direktor d.p. Udarnika, postao čovek koji nikad nije bio u radnom odnosu u tom preduzeću a izabrala su ga lica koja većinom takođe nikada nisu radila i d.p. Udarnik.

7.
Ne obazirući se na zakon, ugled pravosuđa i nepristrasnost u radu i uprkos tome što je Viši privredni sud u svom rešenju (P.ž.-3585/99) smatrao da je privremena mera nepotrebna, Privredni sud u Beogradu ponovo usvaja privremenu meru ali sada preko drugog sudije uz odredbu da žalba ne zadržava njeno izvršenje, rešenjem III-R-60/2000 od 2. marta 2000. godine. Donošenje ovakve privremene mere van ročišta je u direktnoj suprotnosti sa pozitivnim propisima.

Sam predlog za određivanje privremene mere je sastavljen u duhu *dobre tradicije* nekadašnjih sudova udruženog rada - kratko, nejasno i laicistički. U njemu je, pored ostalog, napisana velikim slovima rečenica koja ničim nije argumentovana a suštinski je neistinita: *...ugroženost egzistencije 57 radnika predlagača i njihovih nezbrinutih porodica... * Predlagač koga predstavlja *direktor* Mihajlo Pleskonić nema ni jednog jedinog radnika čak ni sam *direktor* nije u radnom odnosu kod firme koju *zastupa* kao tužioca. O svemu tome dato je detaljno obrazloženje u žalbi Predraga Nikezića, jedinog legalnog direktora d.p. Udarnika podnetoj još u decembru 1999. godine, koja se vodi u predmetu Fi-5423 i Fi-5457/99 koja još uvek nije dostavljena Višem privrednom sudu zato što se ovaj predmet nalazi u kabinetu predsednice Privrednog suda u Beogradu.

Posebno su interesantni datumi raznih rešenja u ovom slučaju. U predlogu *nezadovoljnih radnika* za donošenje privremene mere, predlagač se poziva na presudu Privrednog suda u Beogradu (u predmetu P-1429/99) od 10. februara 2000. godine. To znači da je presudu imao u rukama u trenutku sastavljanja predloga za privremenu meru ali tuženi tj. druga strana je ovu presudu primila tek 12. aprila 2000. godine, znači, mesec i po dana posle tužioca.

Dok kroz nabrojane nezakonite presude Privredni sud u Beogradu ostvaruje otimanje imovine ABC Produkta, žalbe na ove presude zadržava, dovodeći svoje *nezadovoljne radnike* u privilegovan položaj na štetu svih drugih u ovom sporu. Žalba uložena 22. decembra još nije stigla do Višeg privrednog suda. Oštećeni radnici d.p. Udarnika potom urgiraju kod Višeg privrednog suda da se predmet *izvuče* iz kabineta predsednika Privrednog suda u Beogradu i prosledi kako bi se razmatrala žalba ali to do danas nije uspelo (Urgencije od 14. februara 2000., Predstavka od 30. marta 2000. i Urgencija predstavke na rad Privrednog suda u Beogradu). Takođe i žalba u predmetu P.br.215/2000, podneta 29. februara 2000. do danas nije dostavljena Višem privrednom sudu, već se predmet još nalazi u kabinetu predsednice Privrednog suda u Beogradu.

Posle svega dokumentovanog u ovom slučaju, postaje jasno čemu su poslužili *nezadovoljni radnici*, njih nekoliko protiv ostalih 116 uspevaju odlukama Privrednog suda u Beogradu da ostvare otimanje svega onoga što je ABC Produkt tokom poslednjih deset godina ulagao u propalo Društveno preduzeće Udarnik.