Branislav A. Žorž iz Novog Sada, u „Glasu" od 8. maja 2000. godine, upoznao je čitaoce lista s nizom zanimljivih i tačnih podataka i opservacija, osim u jednom detalju. Osvrćući se na taj detalj, s onom Tacitovom: Sine ira et studio - Bez mržnje i pristrasnosti!

SR Jugoslavija, sledstveno tome i Republika Srbija, jesu države republikanskog oblika vladavine, one su republike, a ne monarhije. Bez monarhije nema prestola, bez prestola nema ni prestolonaslednika. Prema tome, Aleksandar P. Karađorđević iz Londona - NIJE niti de lege lata može biti prestolonaslednik! Upravo danas se sa svih strana apeluje, apostrofira zakonitost, ustavnost, država prava... a evo u konkretnom slučaju kao da se svi oglušuju o ta načela. Zaista nelogično i - čudnovato.

Kada se rodio Aleksandar Karađorđević, jula 1945. godine, Jugoslavija je imala namesništvo, uzmimo najpovoljniju varijantu - Petar Karađorđević još je slovio kao monarh. Međutim, 29. 11. 1945. godine Petar to više nije bio - ukinuta je monarhija, samim tim i presto, a Aleksandar više pravno nikako nije mogao da bude i nije prestolonaslednik. To su nepobitne i pravno i ustavno valjane činjenice sve do dana današnjeg, i sve do dana dok eventualno na ustavan način ne bi bile promenjene. A te promene mogu da nastanu samo na za to ustavnim rešenjem propisani način: referendumom i/ili izborom ustavotvorne skupštine (Jugoslavija ili Srbija - treba precizirati jedno od ovoga) koja bi poput ustavotvorne skupštine Jugoslavije od 29. 01. 1945. sada ukinula republiku, a proglasila monarhiju. Realno gledajući, put do toga danas je neizvestan, čak nerealan. Osim SPO koja je politička snaga, koja je još politička stranka programski monarhistička. Drugo, što je s Crnom Gorom? Da li nju svi ignorišu koji se deklarišu za Aleksandra kao „prestolonaslednika"? Da preciziram: s obzirom na sve kazano - Aleksandar je pretendent na presto, i u tom kontekstu novinarka Zorica Vulić nije pogrešila kada je govorila o „pretendentu".

Postoji još jedan, po mom mišljenju, bitno važan pravni hendikep da Aleksandar P. Karađorđević bude proglašen kraljem - sve jedno Srbije ili Jugoslavije. To je - on nije državljanin Srbije, odnosno Jugoslavije. Na legalan način njemu je državljanstvo FNRJ oduzeto, kao i sva imovina. Bilo bi nelogično, da ne kažem tužno i smešno, da kralj ne bude državljanin države čiji je monarh. Drugim rečima, prethodno bi trebalo na ustavan način otkloniti ovaj detalj - primiti u državljanstvo ili vratiti u državljanstvo Aleksandra Petra Karađorđevića. Ima tu niz mogućih varijanti, svaka je s logičnim pravnim konsekvencama, i ne treba pred tim zatvarati oči.

Bilo šta da se pozitivno reši u ovom detalju - ta odluka će biti presedan za hiljade ljudi koji su na sličan način izgubili državljanstvo Jugoslavije 1946. godine. Bilo bi odiozno najviše za samog Aleksandra P. Karađorđevića, ako bi on prihvatio iznimku - da se samo za njega na drugačiji način reši državljanski status.

Odvojeno je pitanje imovine, konfiskovane, nacionalizovane svim Karađorđevićima te 1946. godine ili kasnije. Ali je i ono važno kao presedan - nemoguće je eventualno Karađorđevićima vratiti nacionalizovanu, konfiskovanu imovinu, a ostalima - hiljadama ljudi - kojima je iz istih razloga oduzeta imovina ostaviti po strani. Istina, to je pravno moguće, može se doneti ledž specialis samo za imovinu Karađorđevića ili pak samo za imovinu pretendenata na presto. Ali to bi s moralne tačke gledišta bilo ružno, pre svega za Karađorđeviće i posebno Aleksandra P. Karađorđevića.

Da podsetim: Aleksandar P. Karađorđević je tražio da mu se vrati imovina dedina u Demir Kapiji, a li to je sadašnja vlast u Makedoniji, nedavno, odbila kao pravno neosnovani zahtev. Slično je učinila i Slovenija, ova samostalna, kada joj se obratio Aleksandar P. Karađorđević (Aleksandar iz Pariza) tražeći dvorac na Brdu kod Kranja. Niti u jednom, niti u drugom slučaju nije traženo eventualno međunarodno sudovanje, a i da jeste, ne bi bilo nikakvih izgleda, jer kapitalne stvari u koje zadiru sva ova pitanja imaju i međunarodno pravni legitimitet i legalitet - FNRJ je bila međunarodno priznata država i sve ove stvari su u domenu njenog unutrašnjeg prava. I na kraju, po opredeljenju sam republikanac iz hiljada razloga, u svetskom, pa i jugoslovenskom ili srpskom opsegu. Ali, pre svega sam za vladavinu prava, za poštovanje i procedure i materijalne istine u pravnom, dakle i državnom poretku. Drugim rečima, ako se u nas vrati monarhija na legalan način, i Aleksandar P. Karađorđević bude na legalan način postao od pretendenta na presto - prestolonaslednik, a zatim i kralj - ako, poštovaću sve to. Ili, sve jedno, neko drugo lice, recimo izvesni Marko Milošević bude proglašeno kraljem - poštovaću, ponavljam, sve to, pod uslovom da je legalno i legitimno. Razume se, bilo bi mi drago da moji pogledi budu podvrgnuti argumentovanoj kritici, dakle: Audiatur et altera pars!! Didži et salvavi animam meam!

Milentije Pešaković,
Beograd

Sada kada su i studenti postali fašisti, neumitno se nameće pitanje: postoji li neko ko im se barem malo "dopada", a nije s njima u vlasti ili ih podržava na drugi način? Da li je moguće da ni o jednom opozicionom lideru nemaju lepo mišljenje, i da li su svi oni NATO izdajnici i neprijatelji ovog naroda? Kakav ih li je "sindrom komšiluka" uhvatio pa su svi na spratu loši osim njih, naravno? Ne zove li se to paranoja, izazvana kolektivnim strahom od gubitka vlasti i posledicama koje mogu nastati tim činom?

Dok je Dragoslav Avramović bio uz njih, bio je najbolji bankar na svetu, Nebojša Čović, najsposobniji gradonačelnik, a onaj koga nezavisne novine izbegavaju da spominju, "najgori od najgorih", upravo zato što nije bio s njima. Sada kada su se uloge pomešale, najbolji su postali najgori, a najgori najveće patriote i sve što ide uz to. Pripadnost partiji na vlasti i, još bolje - jednom čoveku, jedino je merilo "ispravnosti" i rodoljublja. Problem je samo što, kako reče predsednik ND Dušan Mihajlović, "izdajnika" ima više od "patriota".

Nemoćnoj da se bilo čime drugim hvali, ovoj vlasti ostala je još jedino "obnova i izgradnja" kao da bilo koja druga vlast, na njihovom mestu, takođe ne bi podizala mostove i sve ostalo što je (zahvaljujući trapavoj politici) porušeno. U čemu je originalnost tog poduhvata i zašto se misli da je neimarstvo izum ove vlasti?

Do izbora valja izdržati svu moguće represiju režima. Jedinstvena lista opozicije veliki je problem ove vlasti, ali i mnogih neopredeljenih građana kojima smeta barem jedna partija ili jedan čovek na toj listi. Kako pridobiti ovu vrstu glasača? Jednostavno, stalnim ponavljanjem da će šest meseci ili godinu dana posle pobede opozicija raspisati nove izbore, potpuno regularne i demokratske, na kojima će stranke ići pojedinačno ili, još bolje, udružiti se u manje koalicije. I tih nekoliko kolona, sigurno je, imaće više uspeha od "poraženih snaga", koje će se kao voda u pesku izgubiti posle decenije i više neuspešnog eksperimentisanja državom i narodom.

Jovan Krstić,
Beograd

Vaš novinar g. Olga Nikolić opredelila se, u broju od 7 . maja o.g., za prilog koji bi se mogao smatrati izuzetno važnim za budućnost srpske države i Srba van nje; uz pomoć iskusnog i stručnog sagovornika, g. Milutina Stanisavca, postavila je nekoliko teza u vezi s nacionalizmom, porodicom i državom.

Polovina stranice "Glasa" mala je za ovako važnu temu, a prostor u rubrici "Glas čitalaca" još je upola manji, pa stoga samo "telegrafski":
Šta je "jače" nacija ili porodica? - Bolje bi bilo pitati se šta je važnije i tu se kulturni svet opredeljuje za porodicu. Država ili nacija mora da služe porodicama i gube svoj smisao ako porodice ne napreduju u njihovom okrilju. Nacionalisti okreću problem naopako i tvrde da su nacija i država primarne i da je porodica u drugom planu. Oni se ne ustručavaju da izazovu njen raspad, amputaciju njenih delova i survavanje njenog standarda života "kako bi opstala država". Nacionalisti su u većini slučajeva više zainteresovani za državu nego za naciju, i tu se krije ključ za razumevanje motiva nacionalističkog emotivnog naboja: on je uvek sebičan, jer nacionalistička država štiti pripadnike nacije i kada su oni nesposobni, lenji, nedovoljno pametni i nehumani.

"Zreli narodi" i "psihopolitika mržnje" - nazivi teški za razumevanje u kratkom tekstu. Ipak, reč "kontrola" pomaže nam da se opredelimo: da, kulturan čovek i narodi s visokim prosečnim stepenom opšte kulture ne podležu povremenim iskušenjima da svoju naciju proglase jedino dobrom i jedino uspešnom. Čak i kada imaju jak razlog i povod, oni se uzdržavaju od samohvalisanja, u ime dobrog ukusa i zbog odgajenog osećanja altruizma. Ponekada je taj altruizam lažan ili neuverljiv ali on opstaje kao društveni kult i zadržava uticaj, na duge staze. Naravno, mržnja je saveznik svih emotivno iščašenih osoba i vrlo je korisna u političkim mahinacijama za gajenje kulta nacije ili vođe. Mislim da su neke nacije zrelije u emotivnom smislu od nas baš zbog uznapredovale sposobnosti samokontrole.

Vođe - one su u nas, po pravilu, nabijene nacionalističkim porukama. Instrument manipulacije lošeg, nedovoljno sposobnog vođe, uvek je mržnja usmerena ka nekom neprijatelju nacije i države, u stvari vođe. On se nikada suštinski i iskreno ne zalaže za naše porodice i ne brine za njihovu bližu i dalju budućnost.

On ne shvata da je kvalitetna porodica najbolji uslov za uspon nacije i države.
Sukobi i politika - poenta celog ovog razmatranja leži u činjenici da nacionalizam uvek uvlači cele narode u sukobe, ratove i katastrofalne posledice: izbeglištvo, osiromašenje, gubitak života. To je ceh koji plaćaju porodice. Odsustvo nacionalizma neće samo sačuvati poneki mešoviti brak; lečenje od te bolesti sačuvaće nam porodice, naciju i državu.

I na kraju: ko u šta veruje? - Nemojmo se stideti da kažemo da nam je naša porodica najvažnija. Njen interes mora da bude i interes države i svih njenih institucija. Verujući u nju, verujemo u naciju kojoj ona pripada. Borba za porodicu jeste i borba za naciju i humanu državu koja ima budućnost.

Dr Nebojša Janovski,
Beograd