- Crno je u našoj kulturi simbol negativnog, opasnog, mučenja, strasti, ali u umetnosti ono dobija drugo značenje. Crno je apsolutno, samodovoljno, najelegantnije. Ono ne sugeriše odsustvo drugih boja, ono je najjača boja - zapisao je u magistarskom radu Vladimir Veljašević (1969).

I zaista njegova izložba monohromnih, crnih grafika u dubokoj štampi (izložene u Grafičkom kolektivu) ne asocira na sputanost i bezizlaznost vremena u kojem su nastale. Naprotiv, Veljaševićeve grafike ostavljaju utisak snage, čvrstine i izvesnosti neprolaznog.

- Ovo što sada radim načeo sam još na postdiplomskim studijama uz korekture profesora. Već četiri godine istražujem crnu površinu. Boju sam imao do magistarske izložbe, a posle sam odustao od toga i želeo da svedem, smirim površinu na slici - objašnjava Vladimir Veljašević.

Da li je svedenost bila imperativ i za formalna rešenja na tvojim grafikama?
- Da. Figuracija mi je dosadila još na četvrtoj godini studija. Pojavno slikarstvo mi je bilo neinspirativno. Probao sam svašta, ali mi se uglavnom sve svodilo na tu ravnu crnu površinu. Usledile su forme, kao igra s geometrijskim oblicima, bez prevelike dinamike. I tu je dominantna težnja ka smirenosti, s ciljem proučavanja odnosa crne površine i svetlosti.

"Maksimalno iskorišćenje sirove građe zaludnosti" naslov je tvoje izložbe. O kakvoj zaludnosti je reč?
- Tu misao sam našao u jednoj beletrističkoj knjizi. Dopala mi se jer liči na mene i objašnjava ceo moj rad. Ona se ipak ne odnosi samo na moju izložbu, nego uopšte na umetnički rad u današnje vreme. Savršeno aktuelno danas u Srbiji.

Da li to znači da umetnički, pa i svoj rad, danas doživljavaš kao uzaludan?
- Ne kao uzaludan, nego kao višak vremena kojim u krajnjoj liniji raspolažem kako hoću. Svoju potrebu za radom ne želim da gušim time što to eventualno nema smisla. Ne mislim da su moji radovi pomerili neke granice, ali to je jedino što mogu da radim, prvenstveno za sebe, a onda i da pokažem drugima. Što se okruženja tiče, to je mali krug ljudi, poznavalaca umetnosti i poznanika. Mislim da zapravo nijedna izložba ne odjekuje u narodu.

Kao asistent na grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti kako sagledavaš mlade, koji u taj "zatvoreni i uski" krug umetnosti tek ulaze?
- Po godinama bliži sam njima nego profesorima. Tu sam i da ih naučim da razmišljaju, da se opuste i pomere od konvencija. Uslovi su katastrofalni, ali ne samo na Akademiji. Za njih je dobro što nije sve na tanjiru, nego moraju malo i da se pomuče. Mislim da mladi uvek donesu nešto novo. Bez predznanja to uvek izgleda sveže, čak i ako se ponavlja nešto već viđeno. Zapravo, sve je ponavljanje, samo što svako pomeri stvari bar za jedan korak napred.

G. Jovanović
Foto: B. Pantelić