Poštovana redakcijo, taman sam hteo da vas po ko zna koji put pohvalim za brojne inventivne poteze kojima vaš i naš list obiluje, naročito u poslednje vreme, ali se setih one narodne: ko se hvali taj se kvari! Zato ću se ograničiti na obaveštenje da "Glas javnosti" poslednjih dana ne uspevam da nađem na obližnjim kioscima već oko jedanaest sati! Svuda isti odgovor prodavaca - prodato, prodato, prodato...

Pa šta vi to radite, pobogu... Terate nas da cepamo obuću i pravimo žuljeve na stopalima obilazeći kioske s novinama, često uzalud? Zar ne možete da narodu date ono što traži?

Još nešto: sada kada je iz Crne Trave na visokom nivou promovisano održavanje lične higijene, mogli biste da pošaljete svoje reportere u neki izbeglički smeštaj pa da nešto pročitamo i o tome kako tamošnjim izbeglicama iz Krajine, Hercegovine, Kosmeta itd. funkcionišu đakuzi kade, imaju li dovoljno pene za kupanje, mirišljavih sredstava tipa "igiene intime vitaminica"... I zašto se ne potrude da zarade koji milion maraka s obzirom da je to ovde u ovoj zemlji tako lako i jednostavno. Možda ljudi samo nisu čuli da se to može. Zar nije dužnost novinara da im to prenese i da im javi.

Onda jedni mediji druge nazivaju stranim plaćenicima, prodanim dušama, petom kolonom, prenose izjave najviših rukovodilaca o opoziciji kao izdajnicima, produženom rukom agresivnog NATO-a, janičarima, lopovima i da ne nabrajam, ne bi bilo mesta, a kada se ovi drugi odvaže da barem delimično odgovore na sve te laži i klevete, tužibabe odmah potežu Zakon o informisanju. I naravno, pljušte drastične kazne. Pa sad vi vidite da li vam se isplati i to što nećete da podnosite prijave sudijama za prekršaje za sve te laži da ne biste davali legalitet tome zakonu. Imao on legalitet ili ne on vrši posao za one koji su ga izglasali, mada ga oni najviše krše.

Pisati o tome da vlada bezakonje i nemoral, da izdajica ne može biti neko ko nema vlast, jer taj nema šta da izda kao što ni siromašak nema šta da proda, naprotiv da su izdali oni koji su bili u stanju da to učine, jer su imali koga da izdaju i imali šta da prodaju - nema nikakve svrhe. Nema morala, nema savesti, nema stida. Oni se ne izvinjavaju ni kad nekoga duboko povrede i kada to bude nesumnjivo dokazano i utvrđeno. Ali ima šanse: smeh! Setite se da je zloglasnog diktatora Pinočea oborio s vlasti smeh naroda Čilea. A mi imamo političare koji nas svakodnevno zasmejavaju do suza, samo mi to nećemo da primetimo.

Zato molim vas i preklinjem: zaposlite neustrašivog viteza Koraksa na koga niko ne sme da udari. On je neprikosnoven. Dajte mu svakog dana parčence prve stranice "Glasa" i tako ćete svojim brojnim čitaocima ulepšavati ove turobne dane.

Jer, jedna njegova karikatura u stanju je da kaže više nego svi oni brojni govornici na poslednjem protestnom mitingu pred "trideset hiljada demonstranata". Čujem da su režimski mediji do te cifre došli tako što su izbrojali noge prisutnih pa to podelili s pet da bi bila "peta kolona".

Marko Smukov, Beograd

Niko ne može da nam nanese toliko štete koliko sami sebi. Suština srpske drame stara je koliko i čovečanstvo. To je večita borba i surevnjivost između političkog i ekonomskog lobija. Još u doba pećinskog čoveka, politički lobi je izmišljao razne rituale i magijske seanse, ne bi li ulivanjem straha držao pod kontrolom lovce na mamute i jelene i njihove žene, najstarije kožarske radnice i kuvarice. Sve do dan-danas, taj odnos se nije promenio, gotovo nigde u svetu (čast retkim izuzecima), a kod nas u Srbiji ostvario se na monstruozni način, s katastrofalnim posledicama po domicilno stanovništvo.

Politički lobi uvek se i svuda trudio da od ekonomista i proizvođača napravi svoje sluge i navijače timove. Održavao je svoju moć generisanjem novih i novih kriza, ratova, revolucija, nestašica, gladnih godina i genocida, svega, čega se ni đavo ne bi setio, samo da ostvare vlast, dominaciju, neprikosnovenost i nedodirljivost, nabudženu čast i slavu i ono najvažnije - bogatstvo, koje je, po pravilu, dolazilo glave njegovim imaocima, na ovaj, ili onaj način. Zato nije čudo, da politički lobi, u većini slučajeva, čine neradnici i neznalice, probisveti, kockari i avanturisti, lažovi i varalice, secikese i drumski razbojnici, svi koji beže od rada i dostojanstva.

Nauka tek treba da objasni, zašto baš takvi uspevaju u svojim namerama i postaju neodoljive vođe i vladari, proroci i mudraci i "najveći sinovi svojih i tuđih naroda"? Možda zato, što ljudi ne vole da pamte loše rezultate svojih miljenika, već znaju samo za one, koji gode sopstvenoj sujeti.

Kako bilo, u Srbiji je politički lobi i vlasti i opozicije pregazio ekonomski lobi! To će skupo da nas košta, daj Bože, sa što manje srpskih glava. Umesto da politički lobi stvara duhovnu klimu i ustavno-pravne uslove za funkcionisanje ekonomskih zakonitosti i javnog prava, on uporno zahteva od čitave društvene nomenklature, da slepo sledi njihove političke ideje i fantazme.

Nije, nažalost, naš srpski politički lobi usamljen. On je deo svetskog političkog lobija, svejedno kako se predstavljao, koji takođe zasniva svoju moć na stvaranju kriza i čiji je Novi svetski poredak izrazito antiekonomski, iako se lažno predstavlja kao apolitičan i anacionalan. Da je Novi svetski poredak odan ekonomiji, on bi se trudio da svaki narod i svaka država pokaže i dadne ono najbolje od sebe, jer bi se tako podigao opšti nivo kvaliteta življenja na Zemlji. Nasuprot tome, tzv. razvijene zemlje prenele su monopolizam iz sopstvenih struktura u globalne razmere.

Neće nas Srbe usrećiti ni naš, niti tuđi politički lobi. Imamo mi dovoljno domaće ekonomske pameti da se odupremo i jednom i drugom. Ne dozvolimo da nas ponesu lažne strasti, već viđena metodologija obećanja i građenja kula u vazduhu. Te kule naših političara, uvek su padale po leđima naroda i nanosile veću štetu od svih elementarnih nepogoda zajedno. Niko ne može da nam nanese toliko štete, koliko možemo mi sami sebi! Prolazile su strane vojske preko Srbije, ali je Srbija vaskrsavala. Od ove unutrašnje pošasti, eto, već deset godina ne možemo da dođemo k sebi, ta ni jedan rat protiv Srbije nije toliko trajao; izlazila je Srbija iz ratova jača, nego što je sada, pa šta je onda to? Jesmo li svi poludeli, ili su nam najveće lude postale uzor i vodilje?

Zar mislite, gospodo drugovi, da će iko uložiti novac u Vašu Srbiju uzavrelih strasti i terora, vidljivog na ulici, a nevidljivog po bankama i štedionicama. Srbija umire već čitavu deceniju, a kad će ... ne znamo, ali ovako neće dugo. Zar ne vidite da vršite kriminalni vivo-eksperiment nad Srbijom? Zar ste rešili da Vas potomci kunu i proklinju. Političari, "stanite na loptu" - poslušajte glas nauke, za ime Boga, za ime Srbije.

Mihailo Vojčunas, član IO Srpske svetosavske stranke, Beograd

Ovaj donekle pozajmljeni naslov iliti slogan iz prošlih vremena u potpunosti odgovara sadašnjem zbivanju i porukama koje su se čule jednog petka, tačnije 14. aprila o. g. na beogradskom mitingu udružene opozicije, koja "izgleda" ipak postoji i ti u velikim količinama. Većina građana priželjkuje jedan drugi naslov a to je: "Dogodile se promene!" Ali, ni jedno drvo se ne obara iz jednog udarca pa ni promene ne mogu doći posle jednog mitinga. Biće još dosta mitinga i to na dosta mesta na istu temu i sa istim zahtevima i to širom ove napaćene Srbije.

Beogradski miting, po oceni mnogih, položio je ispit kako u organizacionom smislu tako isto i u jedinstvenim porukama koje su izručene kako od čelnika udružene opozicije tako isto i od namerno okupljenog naroda i po nekog "zalutalog" prolaznika. Ako koza laže, ne lažu stotine hiljada ljudi. Koliko je stvarno bilo ljudi na mitingu, zavisi od "matematičara" i naručioca informacije, kao i od toga kako je okrenut "dvogled", da li ispravno ili naopako. Mnogo je reči na ovom mitingu izgovoreno, ali sve se može svesti samo na četiri reči: Stop teroru! Hoćemo promene! Na osnovu svega što nam se dogodilo i što se još uvek događa, zahtevi naroda su očekivani i opravdani. Niko normalan ne može staviti nikakvu primedbu na ove zahteve. Svaki narod na ovoj planeti osuđuje teror i želi miran i dostojanstven život.

Ne postoji ni jedan narod na svetu koji bi tražio promene ako mu je sve potaman i ako živi u blagostanju. Koji to narod ne bi poželeo da teror zameni sa mirnim i bezbednim životom, da deca rastu u izobilju, da omladina uči i studira i zapošljava se u svojoj zemlji, da radnici svih struka rade i zarađuju za normalan život, da penzioneri ne intervenišu po kontejnerima, da na ulicama i trgovima nema preprodavaca i dilera, da pred prodavnicama nema redova za osnovne životne namirnice, da pred ambasadama niko ne čeka vizu, da narod gleda svoja posla a ne da se bavi politikom i to samo zato da bi se izborio za svoja građanska prava. Takav narod ne postoji, jer ljudi nisu daltonisti i vrlo dobro prave razliku između crnog i belog i zato što naši zahtevi za promenama su opravdani i hitni, jer u pitanju je biološki opstanak.

Popravnih ispita kroz razne deklarativne reforme, reorganizacije i raznih eksperimentisanja za proteklih deset godina bilo je dosta i više ne smemo da trčimo u mestu, već u pravcu promena sistema i to korenitih, bez ikakvih šminkanja i doterivanja, a to se može postići samo preko slobodnih i demokratskih izbora, kao što se to radi u civilizovanom svetu. Zar treba uopšte dokazivati da se sa platama i penzijama od 60 do 70 maraka, koliko inače u razvijenijim zemljama iznosi prosečna dnevna zarada radnika, može iole normalno živeti. Svet nas dovoljno ne razume a mi ga zbog toga ne možemo menjati, ali zato možemo da promenimo sistem u kome živimo. Tu dvojbe nema.

Izrečene poruke na ovom mitingu od 14. aprila nisu niti mogu biti za jednokratnu upotrebu. Ove poruke treba da budu kao kvasac za sva ostala događanja, za pripremu naroda za predstojeće izbore. Narod ne treba niko da ubeđuje da mu je loše, jer on to najbolje oseća i to dosta dugo. Potrebno je samo objediniti narodnu energiju u pravcu traženja promena i to ne bilo kakvih, već onih koje obezbeđuju normalan i bezbrižan život. Sve uplašene treba ohrabriti, zbunjene treba razuveriti, zabludele treba vratiti na pravi put a razočarane treba razvedriti, a to znači svrstati u narod u jednu jedinu kolonu a to nikako ne može da bude peta kolona, jer ona je oduvek bila strana srpskom narodu, već svrstati u kolonu koja život znači i koja obezbeđuje opstanak. Sve dosadašnje floskule koje su nas godinama uspavljivale treba pod hitno i trajno odbaciti, jer vreme je odavno potrošeno. Svima se žuri, i mladima i starima, i zdravima, i bolesnima, i školovanima i neškolovanima, jer ovaj život ne traje 200 godina.

Žika Pantić, Beograd

U rubrici "Ko je ovaj čovek?" autor Zorica Vulić predstavila nam je lik njegovog kraljevskog visočanstva prestolonaslednika Aleksandra. Članak je imao više propusta nastalih, očito, zbog nepoznavanja teme. Više čitalaca je pokušalo da neke greške ispravi, a ostale, evo, da pokušam i ja.

Pojam čukun čukununuka ovde sam prvi put pročitao. Otac prinčevog čukundede, kneza Aleksandra, bio je vožd Karađorđe.

Udova kralja Petra Drugog, kraljica Aleksandra, bila je grčka princeza, kći kralja Aleksandra ú i Aspazije Manos, potonje grčke princeze, dakle ne Anastazije. Inače, ime Anastazija (kod nas dospelo preko crtanog filma) zapadnjačka je verzija grčkog imena Anastasija (vaskrsla), koje je oduvek kod nas bilo odomaćeno.

Za kralja koji je umro nikad se ne kaže pokojni, već - blaženopočivši. Prestolonaslednik nikad ne može da bude pretendent. Njemu presto pripada po rođenju, do eventualne abdikacije. Pretendenti mogu da budu članovi Kraljevskog doma, kojima presto ne pripada, a priželjkuju ga, pretenduju na njega. Prestolonaslednik je prvi put došao u zemlju, oglušivši se o savet svjatjejšeg patrijarha srpskog, da nije vreme za to i ta poseta je jedva dočekana od naše javnosti, a ne samo od nekoliko desetina hiljada njihovih "podanika" kako autor članka navodi.

Interesantno je, otkuda piscu informacije o mišljenju pristalica druge dinastije - Obrenovića i verujem da bi zanimalo čitaoce kad bi mogli da upoznaju naslednike te loze, za koju smo do sada smatrali da je izumrla.

Očigledno, Zorici Vulić istorija nije jača strana, jer ko god iole poznaje istoriju, može da zna da je engleski kralj Džordž Drugi umro još 1760. godine, te nije mogao da bude otac današnjoj kraljici Elizabeti Drugoj Isto nije uspeo ni pokušaj da se ime vestminsterske opatije napiše u originalu, a ovako kako je na nekom tobožnjem engleskom napisano, ne znači ništa (Westminster Abbey).

O sukobu prestolonaslednika sa svojim Roditeljem povodom raskola u SPC bolje je ne govoriti, jer šta je mogao da zna 18-godišnji mladić zbog školovanja udaljen od zbivanja kako u zemlji, tako i u Crkvi. To je bio zvaničan kurs okoline u kojoj se obreo. O tome ne zna čak ni autorka članka, jer da zna, ne bi sigurno napisala da se otcepilo krilo Crkve u Sev. Americi, već Eparhija američko-kanadska.

Princ Aleksandar se nije oženio nikakvom Brazilkom, mada bi to bilo u skladu sa našim današnjim omiljenim serijama, već princezom od Orelan-Braganse, što je portugalsko-brazilsko-francuska dinastija. Njena majka princeza je od Burbona i obe Sicilije.

U članku ima na više mesta izneto mišljenje "zlonamernih" "protivnika", "onih koji ga ne vole" i sl. kako sve autorka naziva one koji drugačije misle. Zašto, umesto toga, nije napisano, da je naš prestolonaslednik potomak, između ostalog, i 18 imperatora ruskih?

Mišljenje da jugoslovenski prestolonaslednik liči na igrača golfa može da bude pozitivno samo u jednom slučaju. Komunisti su, posle rata, imali svog idola, Milovana Đilasa, koji je, jedini od ministara, išao pešice kroz Beograd i kontaktirao s prolaznicima. Kasnije, u skladu s promenama, ti isti kada su prevrnuli ćurak naopako i "vratili se Bogu", taj kult su preneli na današnjeg patrijarha srpskog, koji ide pešice i vozi se u gradskom prevozu. Ako oni izjavljuju da naš princ liči na igrača golfa, to je kao kad su svog voljenog predsednika prikazivali u radionici ili patrijarha da opravlja cipele ili struju. Možda baš njima smeta nedovoljno znanje srpskog jezika princa Aleksandra, kao glas savesti zbog ljubavi prema ljubičici beloj (nekad i plavoj) koja nikad i nije naučila srpski jezik kako treba. Njima takođe može da smeta što je princ kršten u kraljevskoj kapeli vestminsterske opatije, koja, za informaciju piscu članka, nije katolička, već anglikanska.

Na primer, vrlo je interesantan i mudar zaključak autorke Zorice Vulić, da prestolonaslednik nije bio član SK. Moje je mišljenje da ovaj članak ili nije trebalo da izađe u javnost, ili je trebalo da bude objektivan i onakav da informišete čitaoce, a ne da utiče na njihovo mišljenje.

Što se tiče drugih članaka, naš "Glas" vrvi od grešaka, kako štamparskih, tako i drugih. Eto, pre neki dan neko izjavljuje da je kraljica Elizabeta bila u gostima kod Tita sa svojim suprugom, vojvodom od Jorka. To je nemoguće, jer bi ona znači bila udata za svog najbližeg rođaka. Do sada smo znali da je njen suprug Filip, vojvoda od Edinburga. Da li neko pregleda te članke i ispravlja ih?

Branislav A. Žorž, Novi Sad

Naš dobronamerni čitalac je nažalost ovog puta u pravu. Redakcija ulaže velike napore da mogućne greške svede na najmanju meru. Nadamo se da ćete nam ove propuste oprostiti na čemu smo Vam zahvalni.

Uredništvo