Familija Broz je danas razbacana na tri tačke nekadašnje Titove Jugoslavije. Deo familije živi u Zagrebu, deo u Sarajevu, deo u Beogradu. Josip Joška Broz (1947), najstariji Titov unuk, živi u Lackovićevoj ulici na Dedinju, u kući koju je nasledio posle smrti oca Žarka 1993. Poslednjih godina Joška se više puta pojavljivao u medijima, želeći, kako kaže, da odbrani dedino ime i familiju.

- Ponosan sam na dedu. Sve više se pominje dedino vreme, što je dobro. Za ovih 20 godina je mnogo pljuvano dedino ime, a niko nije stao u njegovu odbranu i odbranu onoga što je napravio. Posebno ova mlada generacija, jer ljudi jednostavno nisu imali od koga da nauče o Titu - kaže za "Glas" Joška Broz.

Titovo ime, dodaje, svuda se u svetu ceni - niko nije porušio spomenike ili izbrisao imena ulica.

Propust na grobu Činjenicu da se na Titovom grobu ne nalazi zvezda petokraka, mnogi tumače kao njegovu pripadnost masoneriji. - Nije bio mason, to su gluposti. On je samo rekao da kada umre, želi da natpis bude najjednostavniji - ime, prezime i godina. Bez ičega drugog. Možda bi i stavili petokraku na ploču, ali je u onoj gunguli posle smrti to verovatno bio propust - kaže Joška.

Govorio narodnim jezikom - Mi smo zaboravili da je deda govorio jednim bliskim narodnim jezikom. Slušajte govore danas. Tu se priča satima, a iz svega ne vidiš ništa. Deda je želeo da ga svako razume. I nije pljuvao nikoga, nije govorio loše ni o kome, bez obzira da li je bio neprijatelj ili prijatelj. Nije dozvolio da se iko od disidenata dira. Đilasa je naprosto štitio jer je smatrao da je dovoljno da mu narod sudi istorijski. Ja sam bio prisutan kad ja rekao: "Nemojte tog čoveka da dirate", kaže Joška.

- To smo jedino mi uradili. Zašto, ja to ne znam. Kad se setimo kako smo lepo živeli, putovali i dobijali kredite, onda je to besmisleno. Niko ozbiljan nije pisao ništa loše o Titu. Počevši od pisanja o nekakvim silnim ženama, silnoj deci, o tome kako je on bio diktator i pljačkao. Iskreni i najbliži njegovi prijatelji nisu ništa loše pisali o njemu, ili govorili. Ranković, recimo, nikada nije dao niti jednu lošu izjavu o njemu. A to je čovek koji je mnogo što-šta mogao da ispriča o Titu - objašnjava Joška.

Smatra da su knjige objavljivane poslednjih godina mahom pisali ljudi koji su bili u "zaleđini cele te priče".
- Oni su ga viđali u prolazu i sada iz čisto ekonomskih interesa, tu svoju funkciju "uzdižu" i sebe predstavljaju značajnijim nego što su bili. Najviše me zapanji kad neko od njih, a mnogi u to vreme nisu smeli ništa da mu kažu jer su bili manji od makovog zrna, napišu: "Kad sam ja rekao Titu". Puno me razočarao Nikola Ljubičić koji je izjavljivao da je Tito bio jedan senilni starac poslednjih godina. A septembra 1979. godine, u Mitrovcu na Tari, bio je prisutan i Ljubičić kad se deda setio da je tu bežao kad su ih četnici jurili. Setio se čak i imena žene u čijoj kući je bio, pokazivao nam sve do detalja. Mnogi od prisutnih, pa i Ljubičić, čudili su se tad i govorili: "Druže Tito, kakvu vi samo memoriju imate".

Momente Titove vladavine koji se u negativnom smislu pominju poslednjih godina, Joška tumači na više načina.
- Deda je često bio na rubu mnogih važnih događaja. Recimo, Goli otok. On je rekao da te ljude treba prevaspitati, a ne terati ih da vuku kamen i maltretirati, kako se danas piše. Mnoge stvari koji su rađene, rađene su van njegovog znanja, a pripisuju se njemu. Na primer podela po nacionalnoj osnovi... Nikada ne mogu zaboraviti, recimo, kad smo poslednjih godina pričali i kada mi je on rekao: "Moja najveća greška je što sam im dozvolio da naprave podelu nacionalnosti po republikama". To nije bila njegova ideja, to je bila ideja ljudi oko njega koji su mu je nametnuli, u stvari. Kao što mu je nametnuta i priča o Leki Rankoviću. Ja znam da su ti prislušni uređaji u kući ostali i posle smene Rankovića, radi dedine bezbednosti. Deda se, posebno poslednjih godina, bavio više međunarodnom politikom, a ovde su ga zvali u pomoć samo kad bi greškom drugih, na unutrašnjem planu, došlo do nekih velikih poremećaja. Čim naprave svinjariju, vikali su: "Druže Tito, pomagaj", seća se sagovornik našeg lista.

Problem Kosova Tito je shvatio, tvrdi Joška, tek 1979. godine jer su to od njega krili.
- Pričao sam mu, pošto sam radio u policiji, da su prvoborci po Prištini zatvoreni po stanovima, da Šiptari umesto njegove slike kače sliku magarca. Rekao je: "Bogamu, pa meni su rekli da tamo ima malih problema". Isto tako je glupost ovo što se piše da je deda bio prohrvatski nastrojen. Da je to bio, ne bi tražio da ga sahrane u Beogradu, već u Kumrovcu. Drugo, ne bi glavni grad bio Beograd, već Zagreb. On je bio Jugosloven, da budemo načisto. Borio se za Jugoslaviju, a ne za Hrvatsku ili Srbiju - zaključuje Josip Joška Broz.

D. PETROVIĆ