Danas, 3. maja, gledao sam prenos iz Skupštine Srbije, i posebn me je iznerviralo "prekrivanje" govora dr Dragana Veselinova. Neimenovani ženski glas je govorio o mnogim stvarima, ali i o poljoprivredi. Neimenovani ženski glas je verovatno pripadao novinarki RTS-a? Ta, neimenovana, novinarka se usudila da govori i o poljoprivredi i kao veliko zlo je navela činjenicu da mnogi iznajmljuju zemljište te ga pretvaraju u livade, zatim kose travu i prodaju seno seljacima. Ako je to tačno, taj novinarski "stručnjak" bi trebalo da uvidi da i livade nisu nekorisne i da to nije neobrađena zemlja. Verovatno ona ne zna da u nekim zemljama sa daleko boljom i naprednijom poljoprivredom livade i đubre kako bi imali što veći prinos.

Toj novinarki bi rekao da onakvom politikom u poljoprivredi u vreme komunističke i postkomunističke vlasti u ovoj zemlji od 1945. godine su uništile većinu seoskih (i gradskih) pašnjaka preoravanjem i poklanjanjem zadrugama i kombinatima. Tako je dobrim delom uništeno stočarstvo u Vojvodini. Danas je veoma teško u Vojvodini videti seoski pašnjak sa mnogobrojnim govedima i velikim stadima ovaca, kako je bilo do dolaska na vlast preorača pašnjaka koji su mnogo štete naneli ovoj zemlji.

Dobro se sećam ogromnih seoskih stada sa "belim" govedima podolske rase koja su se belila na pašnjacima mog rodnog Srema. Danas je nemoguće videti belo podolsko goveče.

Poreklom, rođenjem i odrastanjem sam iz Vojvodine, ne slažem se sa nekim stavovima g. Veselinova, ali molim redakciju "Glasa" da kad god režimska TV "prekrije" njegovo izlaganje u Skupštini Srbije, odmah sutra objavite autorizovan stenogram tog "pokrivenog" izlaganja.
Unapred zahvalan

Vasilije B. Latinkić,
Beograd

U nedelju, na Cveti, 23. aprila, na Ravnoj gori, baškod Čičinog spomenika, viđeno dvoje Kineza: Kinez i Kineskinja. Nije pouzdano utvrđen identitet ali, po svemu sudeći, radi se o našim domaćim Kinezima. Ukoliko su od onih koji su već dobili naše državljanstvo, sasvim dovoljan argument da i uvek pripravni skeptici odustanu od protivljenja, jer su oni očito veoma brzo prilagođavaju, deleći se odmah, po srpski, na naše i na njihove.

U Takovu istog dana, u okviru obeležavanja 185. godišnjice od knjaževog ustanka, ne behu uočeni. Tamo je uočen, recimo, Ljubiša Ristić. E sad, Gornjomilanovčani razmišljaju: ako Ljubiša Ristić može da bude među naslednicima ustanka, zašto i Kinezi ne bi mogli da budu četnici. Da su nam žuti živi i zdravi, kad imeđu njihovima ima naših.

Branka Vuković,
Gornji Milanovac

Povodom najavljene izgradnje mosta preko Ade, koji bi povezivao Novi Beograd i Banovo brdo, Gradska vlada voluntaristički donosi odluku bez konsultacije svoje baze, tj. odobrenja svojih građana.
U svim civilizovanim zemljama, pre odobrenja za izgradnju tako značajnih objekata, projekti se obavezno prezentuju širokoj javnosti kao najmerodavnijem faktoru za podršku odobrenja izgradnje.

Gradska vlada ovu podršku - NEMA!
Pa, kome služi Gradska vlada?
Svi su izgledi, da je obratno, Beograđani služe Gradskoj vladi!
Navešću samo par slabosti i neodrživosti toga rešenja koji bi doneo više štete nego koristi:

Većini Beograđana su poznate izjave raznoraznih stranih gostiju koji su posećivali naš grad da je na njih, posle obilaska svih znamenitosti, najdublji utisak ostavila - Ada Ciganlija:
"Sve što ste nam pokazali - imamo, ali Adu - nemamo!"

Ne skrnavimo ono što nam je priroda podarila otrovnim gasovima iz auspuha automobila.

Usmeravati međugradski saobraćaj u Ibarsku magistralu preko gusto naseljene četvrti Banovog brda, tj. Požešku ulicu je u najmanju ruku drugi ekološki zločin, jer postojeća buka prelazi sve granice dozvoljenog. Građani duž Požeške ulice i dan-danas muku muče da se zaštite od nesnosne buke svim mogućim sredstvima, ali bezuspešno, s obzirom na blizinu lokacije zgrada uz samu ulicu, stambenih, poslovnih, škole, zdravstvenih, kioska za brzu hranu, kafića...

Izgradnjom planiranog mosta, nesporno je da će se frekvencija saobraćaja pojačati, a time i buka što će se negativno odraziti na zdravstveno stanje svih građana koji rade ili stanuju na tom području.

U poslednjih dvadesetak godina sve napredne zemlje posvećuju veliku pažnju zaštiti građana od buke, tj. očuvanju zdravlja svog naroda i u tu svrhu investiraju ogromna sredstva znajući da su isplativa u odnosu na posledice nikakve zaštite!

Bolje je sprečiti nego lečiti!

Ako Gradska vlada već raspolaže izvesnim novčanim sredstvima, mnogo je celishodnije upotrebiti ih na ubrzanje završetka gradske obilaznice - poluprstena kod Ostružnice, nego za najavljeni početak izgradnje novog mosta preko Ade Ciganlije.

Zoran Zec,
Beograd

Novine su zabeležile, da je u prvom kvartalu ove godine (od 15.01. do kraja aprila) - i pored onih "banalnih" ubistava - u Beogradu lišeno života desetak medijski poznatih ličnosti, što predstavlja sasvim solidnu "produktivnost" na tom polju delatnosti. Ako se tom skoru dodaju i brojni, slični, slučajevi od prošle, pa i ranijih godina, vidi se da takva aktivnost maltene kontinuirano "cveta" na asfaltu i u javnim lokalima prestnog grada. Neko bi rekao - i šire.

I "za divno čudo", naša javnost, naviknuta na raznorazne oblike nasilništva - spolja i iznutra- zbog tih stvari se više naročito ni ne uzbuđuje. One su postale deo naše svakodnevnice, našeg višeg nego tragičnog, balkanskog folklora, koje premašuje i nekadašnji Čikago, i "koza nostru". Daleko više uzbuđenja izazvao je "slučaj Mihajlović", jer bi bez Siniše naš tim bio manje efikasan na predstojećem Evropskom prvenstvu, što je, ipak, važnije od događanja na asfaltu.

Ipak, "u tom ludilu ima nekog sistema" - što bi rekao Šekspir. Sve je očiglednije da žrtve nisu nasumice odabrane, od Badže, preko Ćuruvije, do Skoleta. A i da su sva usmrćivanja izvedena maksimalno profesionalno, posle pomnih priprema, uz temeljno poznavanje navika žrtava, planski i bez milosti. Ako iza svih tih akcija stoji isključivo podzemlje, to bi značilo da smo suočeni sa organizovanim kriminalom, koji je premrežio čitavu zajednicu. Ili, možda, i nije tako.

Tu se krije i "kvaka" nemoći naše, inače veoma efikasne policije, koja, bezmalo u svim slučajevima, ne uspeva sa sigurnošću ni da utvrdi identitet izvršilaca, a još manje naručilaca, pa i prave motive tih ubistava. Stoga, nije nikakvo čudo što svi ti - naizgled, spektakularni - zločini, ostavljaju širu javnost ravnodušnom, smatrajući da je to stvar "njih tamo", koji se većine naroda zaokupljenih sopstvenim mukama, ne tiču. Ipak, zar nije čudo da ni iz jedne od susednih zemalja ne stižu vesti o takvim događajima?

Maks Stebal,
Novi Sad

Pridružujem se, ali, kako se kaže "jednim delom", protestu mladog pesnika Jovice Aleksića ne protiv još jednog i visokog, a i 10.000 FF vrednog priznanja izvrsnom pesniku Milosavu Tešiću, tvorcu čarobnog speva "Sedmice". Moje slaganje sa g. Aleksićem odnosi se, pre svega, na uticaj koji su sebi prisvojili raznorazni arbitri, pre svega establirani književni kritičari. Mali broj njih, na žalost, spreman je poput Skerlića da pokaže ne samo istinski dar i realnost, nego i ozbiljan pristup. Skerlić se ogrešio o Disa i Isidoru, ali je zato itekako imao i vremena i razumevanja za čitavu plejadu osrednjih, pa čak i zaista malo vrednih pisaca!

"Gospoda" presuditelji danas pokušavaju prvo da sebe ustoliče u vrhunske žrece, a drugo, da budu teška i moralno pogubna transmisija nekakvih privatnih vrednosti! A kada se već neko nađe u njihovom vidokrugu, kada se (što odgovara statusu kritike kao "parazita" i "gosta" u novijim raspravama o saodnosu umetnosti i kritike) kroz delo takvog, sigurno i pažnje vrednog umetnika i oni prodenu u krug javnepozornosti, onda su više nego neumereni u panegiričnoj žurbi da mu maltene odmah, sada još obezbede večnost!

Naravno, ružno bi bilo i jednom rečim osporavati jednu izuzetnu knjigu kakva je "Sedmimca" M. Tešića, pa i čitav opus ovog pisca. Samo, kao i u slučjau (možda još i više) Matije Bećkovića, pa i Ljube Simovića zaista se treba zapitati: ima li smisla povlačiti bukvalno tih nekoliko ljudi po svim mogućim žirijima, obasipati ih nagradama čak i za "nacionalni" doprinos razvoju vinogradarstva, krunisati ih krunama gotovo u svim selima i zaseocima Srbije? Iako je retko koji stih Bećkovićev semantički vezan za Karađorđevu Šumadiju, a Tešićev ima veze sa "konkretnom" karađorđevićevskom Srbijom, njima se dodeljuju čak, bar po meni, na neki način "personalizovane" nagrade.

Da je žiri u Topoli unapred odredio tematiku i da je nagrada iz fonda Pavla Karađorđevića usmerena (što verujem da su darodavci i pomišljali) "konkretnije" na Srbiju, njenu istoriju i sadašnjost, verovatno da bi u najuži izbor došli i neki drugi pisci, a i pesnici koji nisu poodavno pretplaćeni na sve moguće nagrade!

Slabost nagrade i nagrađivanja odraz su, inače, našeg mentaliteta: one se i "prave" da bi se moglo da njima manipuliše i ishod unapred predvidi. Čak i nagrade koje su skromnije (na primer "Smederevska jesen", nagrada čak Malog Crnićša ili mladenovačke "Šumadijske metafore") toliko su i propozicijski neodređene da laureati mogu postati i pesnici koji pevaju o - Kini! Da je fondacija "Karađorđevići" zadala žiriju da nagrađuje samo u okviru određene tematike, da u Mladenovcu slavodobitnici "Šumadijske metafore" budu iz redova onih kojima je Šumadija i u srbu, a i stihu, možda se (ko zna, mi smo ipak Srbi?) ne bi događalo da svakom seoskom žiriju ipak bude najlakše da poetsku krunu stavi na čelo zaista velikanima, na neki način ih čak time i kompromitujući... Ustanovimo zato vrhunsku nagradu - "Najbolji pesnik" te i te godine, decenije, veka, a ne da mešamo babe i žabe!

Na kraju, znajući Acu Jovanovića, odbijam mogućnost "podele para", jer to nije svojstveno ipak nepotkupljivom znalcu kakav je A. Jovanović. Ali, s razlogom se otvara dilema: da li je Tešićev recezent trebalo da bude i glavni arbitar, tim pre što je čak i konkursom najavljeno da će se za nagradu čak preko A. Jovanovića i prijavljivati...

Dragana Marković, profesor i pesnik
Beograd