- Smatraju da smo klošari, ali pošto vole samo one ispod njih, dobri su prema nama. Kad vide da smo pokupili njihove fazone, ali da smo u stanju i da se bolje obučemo i da imamo više šmeka, krivo im je. Vole da nas žale, a mi se ne damo. Svakim korakom pokazujemo da smo iznad njih. Evo nas, u vašoj zemlji, ni jezik vam nismo znali kad smo došli, a sad vam otimamo poslove - priča Milan, jedan iz duge kolone Jugoslovena koji su poslednjih petnaestak godina neprestano menjali prebivališta u Zapadnoj Evropi. Najpre Francuska, Nemačka, pa Holandija i sad Italija.

Misteriozna zemlja

Priručnici tipa "Kako otići i snaći se u inostranstvu", sve češći na kioscima naše uskogrude zemlje, odgovaraju na raznorazna pitanja o dobijanju viza, nalaženju posla ili sređivanju statusa napolju.

Samo jedno, ali najvažnije pitanje, ostavili su bez odgovora - "Kako se izboriti sa predrasudama stranaca u pogledu našeg porekla i pripadnosti trenutno najozloglašenijem narodu na svetu". I dužina ovog pitanja ukazuje na to koliko je ono komplikovano i teško.

U RER-u u Parizu (tipu podzemne železnice sa širom mrežom od metroa), od parka Monsuri, čuvenog iz Preverovih pesama, i Sen Mišela, poznatog po terorističkom postavljanju eksplozivne naprave koja je u francuskom podzemlju posejala smrt i mnoge naterala da mesecima posle toga pešače ovom metropolom, sedeli su jedni naspram drugih jedna devojka i dva mladića.

Oni je isprva upadljivo gledaju, ali kako se ona trudi da izgleda nezainteresovano, oni počeše glasno da pogađaju odakle je, pošto su po odeći i stavu videli da je strankinja. Onda počeše da navaljuju da im kaže odakle je. Ipak ih natera da nastave da pogađaju.

- Holandija, Luksemburg, Švedska, Norveška, Nemačka, Španija, Italija - izletelo im je kao iz topa.
- Češka, Rusija, Ukrajina, Litvanija, Litva, Hrvatska - s pomalo oklevanja. Potom su prešli na afričke zemlje.
- Da li je u Evropi?
- Može se reći da jeste.
Zglednuli su se... i izustili ime njene zemlje.

Jedan, lepog lica i nadmenog držanja, u trenutku joj je uskratio pogled i krenuo da zuri kroz prozor. Drugi ju je odmerio od pete do glave, upravo joj ovim naopakim gestom davao do znanja šta misli o tome.

- La vie est dure la? - izgovorio je bez stotinke pauze, kao složenicu. "Tamo je život težak, a?".

Pitanje nije tražilo odgovor. Devojka je bila zbunjena, sve se dešavalo leta 1998. kad je život bio neuporedivo lakši nego što je danas. Bar u njenoj zemlji.

Pitali su je kakav je njen rodni grad i kako to da želi tamo da ostane.
- Kolika ti je plata?

Najteže pitanje na svetu. Kako da im kaže da su to njihove dve dnevnice. Grči se i preslišava šta ima na sebi. Bele kožne papuče, levis farmerke i majicu kupljenu upravo u francuskoj prestonici.

Ista devojka, Beograđanka, obilazila je tako pariske muzeje i stigla do Gustava Moroa, simboliste. Kako je ostala do zatvaranja, kustos joj je rekao:

- Ne brinite, doći će Moro i u Ameriku.
- Nisam iz Amerike.
- Doći će i u sve evropske zemlje.
- U moju zemlju sasvim sigurno neće doći, tužno je uzvratila. Slatke starije gospođe, još oduševljene prelepim platnima, obratile su joj se:
- A iz koje to misteriozne zemlje vi dolazite?
- Iz Jugoslavije.
- Aaaaa... Ali, ne brinite, doći će jednog dana i kod vas.

Kustos ništa nije rekao. Nešto bi i prokomentarisao, ali ga je urođena pristojnost podsećala da mu je ona pre pet minuta kupila jednu knjigu reprodukcija.

Još jedna stvar je karakteristična. Amerikanci, Kanađani i Australijanci nikad neće imati tolike predrasude kao Evropljani. Tokom bombardovanja, naši emigranti su se družili upravo sa njima.

- Vidiš, ove dve devojke s kojima smo izašli su Srpkinje. Od sad izlazimo samo s vama - rekao je vašem reporteru veseli dvadesetdvogodišnji Amerikanac koji je kad je prvi put video "nekog iz Srbije", kako se izrazio, ustao i rekao:

- Ne mogu da verujem. Pa ti si normalna. Mi, izgleda, ni o čemu nemamo pojma.

I ne morate da imate, ko vas tera. Mi moramo.

"Želim našim prijateljima Jugoslovenima da se rat u njihovoj zemlji završi što pre ili da budu srećni na onim mestima gde budu odlučili da žive", zapisala je jedna devojka iz Kvebeka u knjigu utisaka budimpeštanskog "Best" hostela. Tamo još možete da je nađete.

- Kad počnete da razgovarate, pažljivo vas slušaju i gledaju razrogačenih očiju. Čim čuju odakle ste, odnos se potpuno promeni. Izgubite u startu 90 posto kvaliteta zato što ste iz Srbije. Tako nije ni crncima, jer njihovu boju odmah vide i nema foliranja. Onda pređeš na razgovore, na ubeđivanja, ako imaš živce. Posle nekoliko meseci od bombardovanja, kad sam se žučno svađao, stekao sam prijatelje koji na mene gledaju normalno - priča tridesetogodišnji Goran, nastanjen u Španiji. Izborio se. Sad živi svoj život.

Milica Bjelovuk