Direktori većih firmi često na svakom poslu zarađuju više od mene, ali šta da radim kada bez njih ne mogu ništa... - sleže ramenima jedan beogradski privatnik i dodaje da je prinuđen da daje mito čak i kada treba da naplati ono što je već prodato.

- Velike trgovačke firme sa kojima ja poslujem obično zahtevaju da im robu dam na odloženo plaćanje. Kada stigne na red naplata, para ni od korova! Opet moram da se mašim za džep i direktoru dam nekoliko hiljada maraka da bih dobio svoj novac. U suprotnom, dešavalo se da novac ne vidim mesecima - tvrdi on.

Vlasnik dve samoposluge na periferiji Beograda tvrdi da se pri nabavci deficitarnih proizvoda obavezno susreće sa ljudima koji traže mito.

- Ako hoću da dobijem šećer ili ulje, nekoga moram da potplatim. Kada je nestašica mleka, ista situacija. Iskusni trgovci znaju da im promet u radnjama pada ako nemaju najtraženije proizvode, i obrnuto, ako imate nešto što niko drugi nema - posao cveta - objašnjava beogradski trgovac, dodajući da problema ima i sa pojedinim inspektorima koji bez ustručavanja, čim uđu u radnju, traže novac, ili robu.

- Ako im ne date šta traže, oderu vam kožu na šiljak preko svoje (državne) inspekcije jer nema prodavnice ili firme u kojoj neće naći makar najsitniju nepravilnost.

Slična je situacija i u sudnici. Mada nerado govore na zadatu temu, advokati i stranke tvrde da je vaga pravde u mnogo slučaja prevagnula na drugu stranu samo zahvaljujući novcu. Za neku hiljadu nemačkih maraka sudski slučaj se lako zaturi u ormanima, a ročišta se otegnu u nedogled.

Iskusniji šverceri kažu da na graničnim prelazima carinici spremno progledaju kroz prste svakome ko se "isprsi" za nekoliko nemačkih "stotki", a vozač šlepera internacionalne karijere pojašnjava:

- Evo, prošle nedelje vozio sam pomorandže iz Grčke za Republiku Srpsku. Na srpsko-makedonskoj granici naš carinik skine plombu sa prikolice, proveri tovar i naredi: skidaj deset sanduka i još dvesta (maraka, naravno)! Šta ćeš, ako mu ne daš šta traži, ima da naloži deset kontrola i analiza, a to potraje taman dok sva roba ne satrune, pa ti vidi šta se više isplati...

"U ovom društvu dobro prolaze samo prevaranti i kriminalci", smatra čak 74 posto ispitanika citiranog sociološkog istraživanja.

D. J. Vučićević
J. Birač

antrfile: Ministarska afera

Samo nekoliko nedelja pošto je tada predsednik Srbije Slobodan Milošević objavio pokretanje akcije za iskorenjivanje mita i korupcije, marta 1993. godine uhapšeni su ministar trgovine Sava Vlajković i Velimir Mihajlović, zadužen za sektor industrije u Vladi Srbije, pod optužbom da su zloupotrebljavajući službeni položaj uzeli "proviziju" od čak 2.115.000 nemačkih maraka. Optužnica ih je teretila da su od čelnika "Jugodrva" zahtevali da ponuđenu cenu nafte uvećaju za osam pfeniga po litru, a da razliku u ceni daju njima. Čitav sudski proces bio je pomno praćen od strane medija, a RTS je na opšte iznenađenje čak i emitovao snimke tajnog skrovišta u sred njive u kome su se nalazile inkriminisane pare.

Krunski svedok optužbe bio je tadašnji generalni direktor "Jugodrva" Dobrašin Ralević, koji je priznao da su Vlajković i Mihajlović uzeli mito od njega, ali da "ne zna tačnu cifru, jer su sve radili bez priznanica".

Krajem oktobra 1994. godine Okružni sud u Beogradu osuđuje Vlajkovića i Mihajlovića na po četiri godine zatvora uz nalog da vrate novac od "provizije".

U to vreme se spekulisalo da li je i kako vraćen taj novac jer je trebalo da ga daju u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu, tako da je čitav iznos, koji je trebalo da vrate, po realnom kursu iznosio jedva nekoliko maraka! Pričalo se takođe da je u čitavu aferu umešan i "treći čovek" u kome su neki mediji prepoznali jednog visokog državnog funkcionera. Povodom "ministarske afere" tadašnji poslanik DEPOS-a u Skupštini Srbije dr Vladan Batić tražio je formiranje anketnog odbora koji bi utvrdio eventualnu povezanost Radomana Božovića, tadašnjeg srpskog premijera, sa čitavim slučajem, ali je njegov predlog glatko odbijen.