Početak - rođen je 8. februara 1947. godine u Prištini. Potiče iz partizanske porodice, otac je bio visoki vojni obaveštajni oficir, služenje narodu završio je s činom generala, majka je "dogurala" do pukovnika. Jednom je ispričao da je njegov roditelj, kad ga je policija zbog učešća u studentskom protestu 1968. tražila kod kuće, "dostojanstveno odgovorio": "Tu je, vodite ga".

Detinjstvo - rastao je u atmosferi "čvrste ruke i stroge discipline". Dok su druga deca jurcala bez cilja, Ljubiša se bavio ozbiljnim stvarima. Bio je član Dečje dramske grupe Radio Beograda. U predstavi "Plači, voljena zemljo" partneri su mu bili glumci Vlastimir - Đuza Stojiljković i Jovan Janićijević Janaćko.

Nacionalnost - Jugosloven. "Biti Jugosloven jeste kultno opredeljenje".

Verska opredeljenost - detalj koji nije zabeležen u biografskim podacima. "Nemoralno je vrednovati pojedince na osnovu vere ili nacionalnosti", navodi Ristić, a njegov nekadašnji(?) prijatelj Dušan Jovanović je dodao: "Igra je za njega zamena za religiju".

Obrazovanje - diplomirao je na Akademiji za pozorište, film i radio u Beogradu.

Karijera - hroničar je zabeležio da se Ljubiša kao momak "muvao" po Radio Beogradu. Potom je malo statirao u pozorištu i na filmu. "Šegrtovao" je na "Kolarcu", a posle diplomiranja s predstavom "Buba u uhu" postao jedan od najkontroverznijih domaćih reditelja. Uređivao je "Student" (1968-1970) i "Vidike" (1970-1971). Godine 1977. u Zagrebu osniva KPGT, pozorišni pokret (Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar), s ambicijom da formira jugoslovenski kulturni prostor. "Namera nam je bila da upozorimo na ono što se iza brda valja", objasnio je Ristić. Potom postaje upravnik subotičkog Narodnog pozorišta (1985) i Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (1989-1990). Sve vreme je hiperaktivan, javnost ne ostavlja ravnodušnom. Osniva i "Šekspir fest" u Subotici, "Godo fest" u Beogradu i "Grad teatar" u Budvi. Leti iz projekta u projekat, pažnju izaziva režijom mnogobrojnih predstava, oko 80, od kojih su najpoznatije: "Buba u uhu"(1971), "Igrajte tumor u glavi ili zagađivanje zraka"(1976), "Oslobađanje Skoplja"(1978), "Misa u A-molu"(1980) "Madač komentari"(1985), "Narodni poslanik" "Sumnjivo lice"... Režirao je i film "Luda kuća", više televizijskih drama. U filmu "Plastični Isus" Lazara Stojanovića glumio je sebe samog, bilo je i scena s njegove svadbe. Ristić je dobitnik tri Sterijine nagrade i više domaćih i stranih priznanja. Ljubiša, koji je od vajkada neosporna medijska zvezda, navukao je gnev dela javnosti, posebno prijatelja, posle pristanka da bude predsednik JUL-a, marta 1995. godine. Aktiviranjem u pokretu, postaje savezni poslanik i predsednik Odbora za spoljnopolitičku saradnju.

Stranački angažman - u 16. je postao član SK, u 22. je prestao to da bude. Prema jednoj verziji, izrečena mu je mera udaljavanja iz partije, po drugoj - otišao je sam. "Najvažnije jeste da nismo napustili, zastali i skrenuli i što smo uspeli da se opredelimo za najvažnije - komunista zauvek", govorio je 1969. godine.

O novoj partiji kaže: "JUL je došao kod mene. Pitali su da li bih prihvatio tu funkciju. S obzirom na situaciju u kojoj se nalazimo, nisam imao pravo da odbijem". "Imamo veće finansijske probleme nego drugi. JUL je mlada partija koja ima pravo da ima manje neodgovornih ljudi jer dosad nije mnogo bio u vlasti"(1997). "JUL se zalaže za bogato društvo i ravnopravnost građana što će proizvesti jednu slobodnu zajednicu ljudi". O desnici, sve najlepše: "Danas se levičar razlikuje od desničara po tome što se redovno kupa, osvešćen je po pitanju sigurnog seksa i ume da čita berzanske izveštaje".

Zanimljivosti - jedan je od retkih šezdesetosmaša koji se, po završetku protesta, "one" junske noći, nije uhvatio u kozaračko kolo. "Nisam hteo da budem vatrogasac revolucije". Upućeni kažu da je živi dokaz da se "revolucija" 1968. nije borila protiv, već za bolji komunizam.

Njegovi prijatelji tvrde da je bio opčinjen Josipom Brozom, držao je njegove slike i kad su ih drugi, uz pompu, izbacivali iz stanova. Bio je kultni režiser osamdesetih, ali u Beogradu nepoželjan. Njegove predstave dovodile su do besa ne samo kritičare i gledaoce starog kova, već i političare koji nikako nisu mogli da dokuče što im je "dugokosi brkajlija" delovao sumnjivo. Saradnici znaju da je uspevao da izvuče maksimum iz njih, a Milivoje Glišić iz "Nina" tvrdi: "Levu ideju zapatio je u SIZ-ovima od Triglava do Đevđelije, kad je kao setni titoista olakšavao kasu za multikulturne projekte". Znao je cele gradove da pretvori u teatar: "Govorim o kulturi u dubljem smislu.

To nije stvar države, to je pitanje civilizacije". Čuveni Ljuša, koji s Mirom Marković pije kafu, kako kaže, "zato što isto mislimo i zato što nam je lepo da zajedno pijemo kafu", za jedne je neotesanko, za druge genije kome je sve, unapred, dozvoljeno. Miroslav Krleža je govorio je da je Ljuša bio "sentimentalni titoista". Sam kaže: "Kao što se zna, ja sam najružniji u JUL-u.

Odavno sam shvatio da žene vole ružne i duhovite, pa se trudim". Skromnost mu je poznata u varijanti: "Jugoslavija je tamo gde ja stanem", ili "Subotica više nije provincija. Ja sam stigao". Iako tvrdi da se nije promenio od studentskih dana - demantuje ga imidž. Čizme i komesarske jakne zamenio je odelom i kravatom. Upućeni kažu da su mu koka-kola, kapućino i enormne količine cigareta i dalje glavni poroci. Javnost sve zna o njemu kao režiseru i političaru a veoma malo o njegovom privatnom životu. Dugo je živeo s Nadom Kokotović (baletskoj sali u KPGT-u dao je ime Kokotović).

Zorica Vulić