Nedavno je izdavačka kuća "Klio" u ediciji "Ars figura" objavila knjigu dr Irine Subotić, istoričara umetnosti, pod nazivom "Od avangarde do Arkadije". Knjiga predstavlja izbor tekstova koji ilustruju svestranu angažovanost autorke na polju istorije umetnosti, naučno istraživačkog rada u savremenoj likovnoj umetnosti, ali i njenog smelog ukazivanja i reagovanja na aktuelne deformacije naše kulturne i društvene scene.

Šta simbolizuje pojam "Arkadija" u kontekstu naziva vaše knjige?
- Pod Arkadijom smatram onu nedostižnu zemlju za koju su se istoričari umetnosti, poput mene, borili u veri da će svojom profesionalnom rečju učiniti naš život plemenitijim, boljim, modernijim, civilizovanijim, rečju evropskijim. Mislim da uprkos posustalim verama, iluzijama i nadama ne smemo da odustajemo od toga da govorimo. Mora da se pokaže građanska hrabrost da se kaže ono što se misli, a ne da se živi mimikrija.

Bavili ste se 20. vekom kao i pojavama avangarde iz kojih proističu modernizmi...
- Pokušala sam da rezimiram i shvatim šta je to što obeležava naše vreme. Govorim o fenomenima devijacija, pre svega o gubljenju osećanja univerzalne pripadnosti naše kulture svetskoj, i pokušavam da ukažem kako nam samozadovoljstvo i lokalizam ne mogu doneti prave vrednosti. U okviru istraživanja avangarde i modernizma bavim se i pojedinim svetskim i jugoslovenskim umetnicima. Tu je i deo tekstova kojima sam, ovde i u svetu, reagovala na degradaciju naših muzeja, o tome kako se zloupotrebljava istorija i kako najdragocenija znamenja, poput Belog anđela, ulaze na kravate mafijaša.

Jedan od tih tekstova je i reakcija na postavku slika Milića od Mačve u jesen 1991. u Narodnom muzeju.
- To je bila jedna od tih velikih početnih manifestacija kojima se videlo da se gube orijentiri u najznačajnijim ustanovama kulture i da sami umetnici gube orijentire i prestaju da budu ono što je njihova uloga, a to je da beleže svoje vreme.

Smatrate da muzeji ne bi trebalo da se uključe u propagiranje postojećih kulturnih vrednosti. Zašto?
- Moje veliko razočarenje jeste u tome što sam godinama verovala da će muzeji i kod nas postati mesta za prepoznavanje vrednosti kojima treba da ostavimo traga za budućnost. Na žalost oni su u velikoj meri politizovani i gube svoju pravu profesionalnu ulogu za razliku od svetskih koji su preuzeli veliku društvenu ulogu i nisu preobraćeni u uske forume uskih interesa . To je nešto zbog čega ćemo mi u 21. veku biti veliki gubitnici jer teško je dostići ono što su poslednje decenije 20. veka ponudile muzeološkoj praksi.

Kolika bi u svemu tome trebalo da bude odgovornost ostalih kulturnih institucija?
- Velika. Svaki intelektualac bi trebalo da bude odgovoran. Na žalost mnogi su izgubili tu auru nezavisnih mislilaca. U našim profesionalnim udruženjima postoje velika prestrojavanja i problem je u tome što ne znaju na koji način da se odrede prema struci. Tu su i toliko proklamovane podele na one "pravoverne" i "nevernike" a koje sigurno ne doprinose dobrom profesionalnom radu. Isključila bih Društvo istoričara umetnosti Srbije koje je poslednjih godina pokazalo da se i u lošim uslovima može dostojno istrajati na ciljevima koje istorija umetnosti ima.

Koji su po vama mehanizmi kojima bi se moglo nešto izmeniti?
- Edukacija, osvešćivanje i građanska odgovornost. Prenošenja onih tragova neposustalosti i otpora koji postoji. Verujem da u mladima postoji taj impuls samo ga treba još razvijati. Sigurna sam da generacija koja razume angažovanje mladih iz organizacije "Otpor" jeste ono što je prava budućnost. Bez politike i samo sa čežnjom da se bolje živi. Valjda imamo na to pravo. To što smo sami sebi dovoljni i jako srećni, što smo tako mali i ponositi, biće nam ogromna istorijska lekcija jer ćemo sa svojim ponosom, čini mi se, biti isključeni iz istorije.

Brankica Drašković Mijatović