Povodom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine predstavnici Gradske vlade položili su vence na spomenik pilotima braniocima Beograda a ni ove godine nisu se setili tragične sudbine srpskih pilota Kraljevskog vazduhoplovstva. Poslednjih godina ova tema je osvetljena u časopisu "Duga", u emisijama NTV Studio B "Godine Progona", itd. Krajem 1944. godine, komunisti su pozvali pilote da se jave na dužnost u Komandu vazduhoplovstva u Zemunu, odatle su prebačeni na pomoćni aerodrom Lisičji jarak gde su saslušavani i streljani kod Jabuke.

Ko je odlučivao o njihovom životu ili smrti opisuje pilot Kosta Aćin u svom delu "Spomenica palih Srba vazduhoplovaca 1941-1945" strana 262. izdato u Vašingtonu godine 1975. To je bilo Veće u sastavu:
Franjo Pirc, pukovnik Kraljevskog vazduhoplovstva, kasnije general Pavelićeve NDH a potom general i komandant vazduhoplovstva Titove Jugoslavije Boža Lazarević, pilot, kasnije Titov general.

Milan Simović Zeka, vazduhoplovni narednik, kasnije general.
Izvesni Gavra Škrivanić. 20. oktobra prošle godine gospodin Božić drži dirljiv govor u slavu oslobodilaca Beograda bez reči o hiljadama Beograđana koje su oslobodioci oslobidili od imovine i života.
Prilikom proslave prodora Sremskog fronta visoki predstavnici gradske vlade nisu se setili hiljada mladih Beograđana koji su bedno opremljeni i vojnički neobučeni izginuli kao topovsko meso.

18. aprila ove godine, ista uvažena gospoda su održala komemoraciju povodom savezničkih bombardovanja Beograda 1944. godine ne pomenuvši da su napadi na gradove u Srbiji izvođeni na zahtev Vrhovne komande Narodnooslobodilačke vojske.

Dobija se utisak da pojedini predstavnici gradske vlade ili ne poznaju "svijetlu prošlost" ili je nerado pominju.

Dipl. inž. Ljubinko Jovičić,
Dr Predrag Ristić,
Slobodan Mavrenović, advokat,
Beograd

Hajde malo da se podsetimo, šta nam mudre vođe obećaše,
a šta dragom narodu dadoše.
Evo ima desetak godina, kako maglu narodu prodaju,
i, za čudo, narod je kupuje!
Obećaše nam veliku Srbiju i sve Srbe u jednoj državi:
Od Srbije pašaluk ostade, a Srbi se svugde rasturiše.
„Tuđa čizma kročit ovde neće, nit ćemo se kome saginjati".
Sad hiljade našom zemljom kreće.
Što o miru više govorahu,
to ratova više vojevahu.
„Kriminalu stati nogom na vrat" - uvek ime je predizborna bila,
Al kriminal sve više cvetava. „Izvesnost" je još jedna parola,
a beznađe zemlju zahvatilo.
„Švedski standard" često nam nuđahu,
a dospesmo iza Albanije.
Slobodom se mnogo razmetahu i pravima najvećim na svetu,
u tamnicu zemlju pretvoriše.
Pravda, zakon - dve šarene laže,
strah i laž im najveći aduti.
Kud se dede „nezavisno sudstvo"?
Ko te tuži, taj te i osudi.
„Prosperitet i svetla budućnost"?
Nikad više nesreće i mraka!
I opet nam istu priču zbore, sa dohotkom od deset hiljada,
al na stazu od dvadeset leta.
Ako misle toliko vladati,
ovde Srba više biti neće!
Po sto puta istu ploču vrte, zaluđeni opet im veruju!?
„Pučina je stoka jedna grdna".

Narodni pesnik

U sredu 19. aprila, u 18 sati, tražeći na skali radija B2-92, "upao" sam na neku radio-stanicu, u intervju Ž. Šoklovačkog, člana Direkcije JUL i koordinatora za Vojvodinu. Baš u vreme kada je govorio o Nenadu Čanku, očigledno povodom njegovog govora na impozantnom mitingu u Beogradu 14. aprila. Poznate ocene svih glasnogovornika partije "patriotske koalicije" o Čanku, autonomašima i ostalim pripadnicima demokratske opozicije dobro su nam poznate, pa sam rešio da nastavim "traganje" za pomenutom radio-stanicom, ali se desi veoma zanimljivo iznenađenje. Naime, Šoklovački je odjednom izjavio da on nema šta da razgovara o Vojvodini s Čankom ili bilo kojim drugim koji su tu samo generaciju ili generaciju i po, jer su njegovi preci tu došli pre 310 godina, s patrijarhom Čarnojevićem. Opa, bato! Obradovah se ja. Ne zbog toga što mislim da je g. Čanak dođoš u Vojvodini i da nema pravo da raspravlja o njenoj sadašnjosti i budućnosti, već zbog izuzetne zanimljivosti stava g. Šoklovačkog, s obzirom na partiju čiji je visoki funkcioner. Nedavno je na televiziji Čanak izjavio da su se njegovi doselili u Vojvodinu iz Like. To, najverovatnije, znači da se doselio kao solunski dobrovoljac, a ne na boljševičkim talasima posle 1945. a pogotovo ne pre samo nekoliko godina, kao u Srbiju partijski kolega Šoklovačkog, sekretar JUL-a. U vezi s tim stavom Šoklovačkog nameće se više veoma značajnih i zanimljivih pitanja.

Prvo, šta onda da kažemo mi u centralnoj Srbiji (odnosno u celoj Srbiji) što nam od pet-šest najuticajnijih ljudi očevi, možda sem jednog, nisu ni videli Srbiju!? Da li u Vojvodini, u vrhu JUL-a i druge dve njemu koalicione partije ima (i koliko - ako ih ima) ljudi koji imaju duži "dođoški staž" od g. Čanka (4 generacije)? Kako opravdava izuzetne pozicije koje imaju u njegovom JUL-u u Srbiji, dosta njih koji su tu, tako reći, tek došli (Krsmanović, Bojić, Čerović, Aleksić i dr.)? Šta tek misli o pravu da tako moćno odlučuje o sudbini Srbije i SRJ lider JUL u koalicione partije, koji je tu došao napustivši zemlju svojih predaka u najtežem periodu po srpski narod u njoj, i to bez ijednog ispaljenog metka u krvavom ratu koji su tu Srbi vodili za opstanak na ognjištima predaka?

Ako je Čanak za Šoklovačkog "dođoš" (doduše, on tu reč nije implicitno upotrebio, ali osporio mu je pravo da s njim raspravlja o Vojvodini, jer je tu sam generaciju ili generaciju i po) da li to mogu reći za Šoklovačkog Srbi (i ostali Vojvođani) čiji su preci tu došli više vekova pre predaka Šoklovačkog? Dobro je poznato da nisu prvi Srbi došli na teritoriju Vojvodine sa A. Čarnojevićem, kako bi se moglo zaključiti iz ponosne izjave Šoklovačkog da su njegovi preci tu od dolaska s patrijarhom Čarnojevićem. Bilo ih je tu dosta i pre vremena dinastije Nemanjića, a pogotovu u njihovo vreme. Zbog toga Šoklovački, po mom mišljenju, ne mora da bude toliko ponosan što su mu preci, možda bez krajnje nevolje, napustili sveti kosmetski zavičaj.

Petar Mitrović,
Beograd

Mlad sam pisac, ali pažljivo pratim književnu scenu. Neke stvari izazivaju čuđenje. U poslednje vreme pesničke nagrade, na čudan način, dolaze u ruke pojedinim autorima. Dupliraju se i tripliraju, čak oko jednog naslova, a toliko izvrsnih knjiga ima.

Kao ekstreman primer navodim slučaj dobrog pesnika Milosava Tešića. Njemu su za kratko vreme (mesec-dva) pripale tri nagrade za knjigu "Sedmica". To su "Meša Selimovića", "Jovan Dučić" i "Knez Pavle Karađorđević". Zar je to, zaista, tako retka knjiga da, pored ostalih, uzme čak tri priznanja? Možda i ne bih ovo pisao da povodom poslednje nagrade nema nešto neobično. Naime, predsednik žirija nagrade "Knez Pavle Karađorđević" jeste kritičar Aleksandar Jovanović koji je i autor širokog pogovora Tešićevoj knjizi "Sedmica". Kako je to moguće da kritičar, zapravo, sam sebe nagrađuje, odnosno, da forsira, kao predsednik žirija, knjigu za koju je napisao predgovor. Osim toga, već je učestvovao u radu žirija "Meša Selimović" i prilikom uručenja nagrade pesniku baš on je čitao obrazloženje.

Da li je ovakvo ponašanje kritičara i predsednika žirija odgovor na jednu negativu kritiku Bojane Stojanović-Pantović povodom "Sedmice"? Da li se to klanovi kritičara bore preko leđa svih pesnika. Bojana Stojanović-Pantović je dovela u pitanje vrednost "Sedmice", ali i pogovora Aleksandra Jovanovića. Ona je primetila da se ne zna da li pesnik govori i piše u svoje ime ili Božje ime. Odnosno, da se mešaju planovi govora, da se gubi kontrola nad njima. Zatim je neumerenim nazvala poređenja "Sedmice" s "Lučom mikrokozmom".

"Sedmica" govori o stvaranju sveta, o sedam dana stvaranja. Već u naslovu je simbolika broja sedam. Međutim, ako znamo iz jednog intervjua da je pesnik knjigu bio nazvao "Boje" i tek pred štampu promenio naslov, onda pada u vodu velika simbolička igra brojem sedam. Dakle, Aleksandar Jovanović je, izgleda, uložio svoju ulogu predsednika i članova žirija da nagradama nadoknadi ono što je knjiga u kritici Bojane Pantović-Stojanović izgubila. U pomenutoj kritici je navedeno i dosta primera loših metafora kao, na primer, "žubor frulstva".

Neka mi ne zameri pesnik Tešić koga veoma cenim, ali mislim da se i on mora nelagodno osećati jer se sve događa pred očima javnosti. Ako se uzme u obzir da nagrada "Knez Pavle Karađorđević" iznosi 10.000 francuskih franaka, onda se lako može svašta zaključiti. To su novi mehanizmi i oblici ponašanja na našoj književnoj pozornici, koji stvaraju mučan osećaj i odvraćaju me da se bavim literaturom. Međutim, kao mlad pisac verujem da me neće zadesiti u budućnosti slična čuda i pogrde. Književnost nije u nagradama, ali je bitno i moralno da žiriji (predsednici) rade čisto i za dobro poezije. Ovako, kao da smo dobili trgovinu i nepravdu.

Jovica Aleksić,
Beograd

Do sada ste u "Glasu čitalaca" objavili nekoliko pisama o Patriotskom savezu Jugoslavije. U jednom od njih, čini mi se poslednjem, autor je postavio pitanje patriotskog porekla onih koji su za sebe uzeli pravo da određuju ko su najveći patrioti kod nas. Neko vreme, posle tih pisama, nije bilo vesti o dodeljivanju njihove velike plakete. Međutim, pojaviše se dva puta i to samo za pet dana. Prvi put (6. aprila) ne samo da su me razljutili već i rastužili. Tog dana predsednik PSJ predao je tu plaketu avijatičarima kod spomenika palim avijatičarima aprila 1941. godine. Ista je posvećena i našim avijatičarima i ostalim pripadnicima PVO koji su junački, kao i njihove kolege aprila 1941. godine, pali u neravnopravnoj borbi s NATO ubicama i rušiteljima. Što je mnogo - mnogo je, rekao sam čuvši tu vest… Nije mi smetalo kada su svoju plaketu dodeljivali onima koji o patriotizmu misle isto kao i rukovodioci PSJ. Međutim, junački branioci našeg neba i zemlje, kako oni 1941. tako i oni 1999. godine, više su nego zaslužili da takvo priznanje dobiju od ljudi i organizacije koju bi činili preživeli junaci slični njima i vrhunski patrioti po svom doprinosu napretku ovog naroda.

Dodelu plakete PSJ Skupštini opštine Novog Beograda (11. aprila o. g.) sporna mi je iz sasvim drugih razloga. Pored ostalog, dodeljena je na 42-godišnjicu opštine - znači nije ni bilo kakav poseban jubilej. Budući da su posle NATO agresije na našu zemlju te plakete dodeljivane za žrtvovanje u toj zločinačkoj agresiji i doprinos odbrani od nje, nije mi jasno zašto je to priznanje dodeljeno baš N. Beogradu. Na sreću ove daleko najbrojnije opštine u SRJ, broj izgubljenih ljudskih života spada u relativno najmanje. Ne može se uporediti s više opština, osobiti na jugu Srbije. To isto važi i za materijalna razaranja. U tom pogledu pojedine beogradske opštine su više stradale. Da li su one preskočene od strane PSJ što u njima nisu na vlasti partije najviših funkcionera PSJ? Postavlja se i pitanje koliko je na takvu odluku PSJ uticala činjenica da je potpredsednik PSJ ujedno i predsednik SO Novog Beograda i da je u "svojoj" zgradi obezbedio kancelariju predsedniku PSJ? Zli jezici mogli bi reći (verovatno i kažu) da je, pre svega, zahvaljujući tome i dobio mesto potpredsednika PSJ.

Sve u svemu, bilo bi više nego neophodno da se, ako već treba da postoji, PSJ formira na osnovu širokog društvenog konsenzusa, a ne želje i potrebe pojedinaca, i da u njegovo rukovodstvo uđu ljudi koji će imati najširu podršku (zbog svojih vrhunskih kvaliteta i zasluga) u široj javnosti.

Ljubiša Đorđević,
Beograd