Početak - rođena je 12. avgusta 1950. godine u Beloj Crkvi. Roditelji su joj se razveli kad je imala šest meseci. Teču i tetku, pokojne Marka i Gospavu Savović, doživljavala je, u psihološkom smislu, kao oca i majku.

Detinjstvo - nema podataka kako je rasla mala Leposava.

Nacionalnost - detalj koji nije zabeležen u skromnoj biografiji gospođe ministarke.

Verska opredeljenost - ni ovaj podatak nije zapisan u njenom životopisu.

Obrazovanje - završila je Prvu beogradsku gimnaziju, maturirala 1969. godine. Studirala je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, diplomirala 1976, specijalizirala je opštu medicinu na istom fakultetu.

Karijera - lekarsku praksu počela je u Medicinskom centru u Kladovu (1977-1978). Prelazi u Požarevac gde radi kao rukovodilac Službe opšte medicine u Zdravstvenom centru, potom i u Domu zdravlja, gde ostaje do 1994. i imenovanja za ministra zdravlja u Vladi Srbije. Tad, ali i kasnije, pričalo se da je avanzovala na ministarski položaj samo zato što je jednom pregledala prof. Mirjanu Marković, posle čega se s njom sprijateljila. Milićevićka je odgovorila: "To su proizvoljne informacije. Pričalo se da sam njen lični lekar, da sam njena školska drugarica.

Naravno, ne bih imala ništa protiv da sam imala priliku da lečim profesorku Marković. Inače, imamo solidnu komunikaciju". Zašto je Mirku Marjanoviću, srpskom premijeru, rekla "da" za ministarsku funkciju, objasnila je: "Izazov je bio veći od straha i nisam mogla da odolim. Ako uspem da ne budem gori ministar od mojih prethodnika, biću zadovoljna... Da ne očekujem bolje dane ne bih pristala da budem ministarka". A da je odgovarajuća za položaj prvog čovek srpskog zdravstva argumentovala je: "Iza mene je 17-godišnje iskustvo. To je kao da sam radila svuda pomalo, osim na Marsu".

Stranački angažman - da li je gđa Leposava bila član SK nije jasno precizirano u dostupnoj biografiji. Sad je član JUL-a. "U oblast koja mi je poverena uopšte ne mešam politiku... JUL zna izlaz iz košmara".

Zanimljivosti - gospođa ministarka je za svojeg drugog mandata (birana je više puta na istu funkciju) imala sijaset problema. Lekova je manjkalo, mada je ubeđena: "Prioritetnih lekova od kojih može zavisti život i koji spasavaju živu glavu ima dovoljno". Nezadovoljni dinamikom i visinom zarada njeni "štićenici" - zaposleni u zdravstvu i socijalnoj zaštiti - izderali su najmanje po tri para cipela dok su ubedili Vladu da su u pravu. Godine 1997. uporno su tražili njenu ostavku, ali im je ministarka sigurnim glasom otpozdravila: "Neću podneti ostavku jer smatram da do ove situacije u zdravstvu nije došlo zbog mojih propusta, niti bi bilo ko drugi, kad su u pitanju zahtevi sindikata, mogao nešto da promeni.

Odgovorno tvrdim da nije problem u ministru" (ovo bi mogao da bude odgovor i zahtevu niških apotekara koji su od ministarke pre nekoliko dana zatražili isto). Optužbe da je silni novac potrošen za nabavku kožnih jakni s krznom od polarne lisice, a koje je pre dve godine lansirala DS, nije komentarisala, baš kao ni priče da za njene operacije ima "svega", dok ostali moraju da se snalaze. Da je 1997. operisala skočni zglob na levoj nozi sama je "priznala": "Za svoj novi imidž, koliko god to smešno izgledalo, mogu da se zahvalim prelomu skočnog zgloba leve noge. S obzirom da sam bila poprilična debeljuca, pitala sam lekarku koliko je opterećenje na skočnom zglobu po jedinici površine. Rekla mi je devet puta telesne težine.

Oslabila sam 26,5 kilograma da bih pomogla svom zglobu". Tako je svim zlobnicima objasnila otkud joj, odjednom, vitkiji stas. Da zna da barata argumentima dokazala je nekoliko puta. U jeku štrajka "belih mantila" 1997. i pozivanja na Hipokratovu zakletvu izjavila je: "Hipokrata je umesno pominjati sve dok se ne dovede u pitanje egzistencija onih koji su se njemu zakleli. Ako Hipokrat ne može da plati struju, ako Hipokrat ne može da kupi patike, ili deci viršle, onda sve to više 'ne drži vodu'".

Kad ju je 1998. tužio tečin brat, Srebren Savović, tražeći da se obori ugovor po kojem je Leposava jedini naslednik kuće Marka Savovića, rođenog Srebrnovog brata, na sudu se branila: "Nedeljno sam im slala lekove, hranu, novac, pomogla sam da uvedu telefon. Obezbedila sam im i grobnicu. To je poslednje što sam mogla. Marko mi je bio otac, u psihološkom smislu, drugom sinu sam dala ime po njemu". Tužba je, naravno, odbačena. Gospođa ministarka zna da bude i oštra kad je njen zanat u pitanju: "Licemerno je da privatni lekar svoju ulogu može da naplati koliko hoće, a lekar iz društvene ustanove to ne može".

Smatra da su "lekari samo ljudi, nisu s neke druge planete, podložni su svemu što se događa u našem društvu. Neke stare vrednosti su srušene a nove nisu stvorene". Upućena je i u "plaćanja ispod žita", ali i sigurna da "to nije pravilo ponašanja naših najčuvenijih lekara". Kad su je novinari pitali da li je tačno da je umešana u hapšenje Nenada Đorđevića, direktora Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i partijskog druga, o kojem je što-šta rekla, uzvratila je: "Ministar sam zdravlja, koga ja mogu da uhapsim". Uhapšeni Đorđević je iz zatvora poručio: "Sunovrat zdravstva otpočeo je u momentu kad je resorna ministarka prestala da se bavi brigom o svom šoferu, obilascima Srbije, Evrope i belog sveta, a otpočela da se brine o boljitku zdravlja nacije, koja više nego očigledno doživljava svoje najcrnje dane" (Revija 92).

Da se s nacijom nešto događa, dijagnozirala je i dr Milićević: "Stanovništvo je izloženo velikom psihološkom trovanju, što je dovelo do poremećaja u našoj komunikaciji. Naime, kao posledica emocionalne patnje, u ekspanziji su sve bolesti".

Leposava ima dva sina, Vukašina i Marka.

Zorica Vulić