Izvinite, kuda za Beograd. Pešaci na novosadskom "privremenom montažno-demontažnom mostu na baržama" nemo su odgovorili na ovo, preko megafona upućeno pitanje grupe "otporaša" i članova podmladaka opozicionih stranaka koji su u petak oko pet popodne krenuli iz "srpske Atine" pešice put prestonice.

- Mi pravimo put - ili, 80 kilometara kvalitetnog otpora - pod tim geslom oko 300 mladića i devojaka sa stranačkim zastavama, u crnim "Otpor" majicama, čvrsto je rešilo da pokažu "kako Marko još nije preorao drumove".

Vlada, novosadski "otporaš", išao peške još u decembru 1996. godine istom rutom. "Početnike" je ubeđivao: "Čoveče, pa meni kad god pobegne autobus za Beograd, idem peške. Nije to tako strašno".

Niko nije ni mislio da je to tako strašno. Dokaz: neko je zaključio već kod Petrovaradinske kapije da "jurimo" osam kilometara na sat. I onda prvo iznenađenje - policajac iz "marice" u suprotnoj koloni pozdravlja sa tri prsta. Krišom.

- Aaaaa, čoveče, ovo nije dobar znak. Sad samo merkam kad će nas sustići neki šleper sa peskom. Evo ga... Auu, vidi, da nisu ubili Badžu, ja bih mislio da on vozi ovaj šleper. Pljunuti on - komentarisalo se u koloni koja je desnom trakom ("nikako levom!") hitala put Sremskih Karlovaca, prve destinacije.

		Pazite, molim vas - Deco, pazite, molim vas, ne idite tamo, pobiće vas sve - govorila je žena sa maramom na ulazu u Pazovu, kršeći ruke. U očima su joj se videle suze. - Ne brini, majka, jači smo - utešili su je studenti.

Repertoar pesama i parola raznovrstan; "Spasi Srbiju i ubi se, Slobodaneee, Slobodaneee", " U Hag, u Hag, Slobodana u Hag", "Hapsite Slobu, pustite Momu"...

I onda je čelo kolone zapevalo: "Za Beograd, za Beograd, svi su čuli, svi su čuli, Amerika i Evropaaaaa... Voleo bih, majko mila, da se ovo samo sneva".

Pretiče nas crni "mercedes". Unutra, stariji bračni par, burno pozdravlja, trube, mašu... I iz ostalih kola i kamiona, slična reakcija. Na krivini pred Sremskim Karlovcima, iz daljine vidimo, ogroman zastoj. "Gotovo je, izgleda za danas". Izvidnica javlja da je u pitanju saobraćajka.

Prilazimo na pristojnu razdaljinu. Prizor je stravičan. Crni "mercedes", onaj isti iz koga su nas desetak minuta ranije pozdravljali, smrskan. Vozač na mestu mrtav, a žena još, kratko, daje znake života. Udarili su u šleper čiji je vozač mobilnim nekome objašnjavao da nije kriv. Na mestu se odmah stvorilo nekoliko radnika pokrajinske DB, Novosađani su ih prepoznali.

		Fina deca - U koloni su sve fina deca. Pa ko bi normalan išao peške ovoliki put. Mangupi ne idu peške 80 kilometara da bi obili trafiku, već je obiju u kraju- rekao je Ivan Marović, aktivista "Otpora".

- Ovi su garant pratili nas, pa ne duži DB "saobraćajke"- kaže neko. U grupama od deset ljudi prolazimo pored mesta nesreće, ćutke.

U Karlovcima ljudi stoje ispred avlija. Nekolicina pozdravlja. Sa terase žena viče: "J... vas Vuk", "Ma j.... tebe Šešelj" - odgovaraju studenti uglas. Kasnije čujemo da su dva momka sa začelja kolone dobila "malo batina". Napali ih "lokalci" iz kafane govoreći im da su ustaše. Doček na karlovačkom trgu, ipak veličanstven. Poneko i zaplakao.

- Ako vas privede milicija, kažite da ste iz hora "Krsmanac"- daje instrukcije momak sa megafonom, i dodaje: Sad do Inđije nema stajanja.

U "formaciji"- kombi ispred, pa kolona po četiri čoveka u redu duga dvesta metara, pa vozilo sa rotacijom na začelju, pa dva autobusa za odmor - idemo ka Inđiji. "U jeeee..., 27 kilometara, ima da poriknjavamo".

Stiže i patrolni policijski auto. Staje ispred kolone i uključuje rotaciju. Tako je bilo tokom celog puta.

U koloni veselo: "E, seci me, ako ovi znaju put... Ima da završimo u Prištini... Moraćemo da javimo Mrkonjiću za ove rupe na asfaltu... Moj deda prešao Albaniju, a ja ću deci da pričam kako sam Miloševića rušio sa Fruške gore... Pošto su ovi sa RTS javili da je "peta kolona" krenula iz Novog Sada, trebalo bi da u Beograd uđemo u pet kolona...

		Mobilna kolona Mobilni telefoni u koloni su neprestano zvrjali, pa su kod Pazove već skoro svi istrošili baterije. Momak iz Batočine pozvao majku: - Mama, slušaj, ja ću doći u subotu, krenuo sam danas peške iz Novog Sada... Ne, mama, imam pare za autobus, nego marširam...." Trojica Pančevaca svaki čas zovu druga i prenose mu atmosferu pevajući. S poslednjim baterijama, već kad su proradili žuljevi, rekli su mu samo: - Slušaj, Vlado, mene toliko bole noge da ne mogu više ništa da ti pričam, a i Pera i Mija nisu ništa bolje. Mija, znaš, nije promašio nijednu rupu od Novog Sada na putu, pa sad stenje. Ajd zdravo.

Ljudi, ako nastavite u ovom stampedu, ima da vam održim jedan čas mađarskog, pa ćete da vidite... Idemo deset kilometara na čas, ovi panduri ispred, vala, diktiraju tempo, mora da su obezbeđivali Beogradski maraton, pa imaju iskustva... Iza ovog brda je Inđija... Nije more, ja mislim da je Avganistan, stalno kažu tu smo... Odavde ti je sve 8 kilometara do Inđije, pa gde je više... Bogami, Musolini je onomad imao bolje prolazno vreme... " Na svakom putokazu, usput, sprejom se upisuje: OTPOR!

Prve provokacije. Dva "naša" autobusa koji su pretekli kolonu, neki tipovi iz crvenog "juga" gađali kesama sa plavom i belom farbom. Stojan Marić, Novosađanin, koji ima 77 godina i krenuo je sa studentima kao i pre tri godine samo je procedio: "Ma bitange".

U Inđiji pola grada na ulicama. Doček, piće, sendviči.
- Ovo je poslednji marš prema Beogradu. Nema sledećeg puta, osim ako budemo slavili - poručuje sa bine "otporaš" Vladimir Ješić.

Do Stare Pazove opet incidenti. Iz žutog "keca" registracije RU 474-92, u punoj brzini, nepoznati mladići gađaju kolonu jajima. Nekoliko studenata dobija žumance u glavu. "Otporaši" koji su autobusima već stigli u Pazovu prijavljuju vrlo ljubaznim policajcima koji kreću u poteru za "kecom". U međuvremenu se pojavljuje i Silvana, vlasnica jednog od autobusa, koja zahteva da svoje vozilo vrati u Beograd. Nije znala, kaže, za šta je iznajmljen. Ispada, ipak, fer - u gluvo doba noći obezbeđuje zamenu za svoj autobus.

Konačno je Beograd bliže.
- Ne osećam više ni palce, ni tabane - kaže student Bora, dok u Staroj Pazovi u jarku kraj puta izuva patike. Krvavi žuljevi, veličine palca.- Auuuu, pa mi u Beogradu možemo da idemo direktno u bolnicu....

Već sviće. Primičemo se opušteno centru Nove Pazove. Svi zviždućemo melodiju iz filma "Most na reci Kvaj". Davor Arsić student istorije iz Velike Plane vidi otvorenu prodavnicu sa druge strane ulice. "Idem da kupim nešto".

Odjedanput su svi zanemeli. Crveni "golf" rumske registracije, koči, ali Arsića podiže na haubu. Momak leti skoro tri metra u visinu. Razbija glavom šoferšajbnu. Muk. Vozač bled izlazi iz kola. Sekundi prolaze. Davor otvara oči. Glava mu je krvava, ali se smeje. "Živ je"- kažemo skoro uglas. Jurnjava, stiže i policija, hitna pomoć.

Stojimo i čekamo vesti iz bolnice. Prva informacija, ništa nije polomio, ima rasekotine na glavi, biće u redu.

Možemo dalje. Beogradski drum, konačno.
- Stvarno, ovo mora biti poslednji put.
- Videćemo se mi, druže, možda i 2095. Džaba mi pešačimo, kad Slobu boli uvo...

Ma nije džaba.

TEKST i FOTO: DRAGOLJUB PETROVIĆ