Posle brojnih nastupa u inostranstvu i posebno u Nemačkoj gde živi, predaje u Vircburgu i snima nove kompakt diskove, Ksenija Janković, violončelistkinja, ponovo je u Beogradu. Povod je koncert u Kolarčevoj zadužbini sa Simfonijskim orkestrom RTS, pod upravom Aleksandra Apolina, češkog dirigenta i snimanje Dvoržakovog "Koncerta za čelo i orkestar u h-molu.

"Ksenija Janković često nastupa u duetu sa suprugom Kristofom Rihterom, takođe čelistom, a njihovo muziciranje je inspirisalo naše kompozitore, poput Dejana Despića i Ivana Jevtića, da pišu muziku baš za njih.

Kakvi su utisci sa beogradskog koncerta, da li ste radili sa dirigentom Apolinom do sada?
- Ovo je naša prva saradnja. Pre nastupa u Kolarčevoj zadužbini snimili smo za tri dana Dvoržakov koncert. To je malo vremena i za solistu i za dirigenta i orkestar, to je neprijatna situacija za sve, međutim dobro je prošlo. Nikada ne možete unapred biti sigurni koliko vam vremena treba da bi nešto dobro zvučalo.

Da li ste Dvoržaka često izvodili do sada i da li se rado vraćate nekim kompozitorima?
- Uvek sviram Bahovu svitu, svakog dana i kad imam koncert i kad nemam. Sa njom mi počinje dan. Tu je i Betoven, Šubert, Hajdn, u kamernoj muzici Mocart, Brams. Dvoržakov koncert sam sigurno svirala oko 100 puta. Ipak, osećam da je još puno toga ispred mene, nemam utisak da je sve najbolje prošlo. Koncert za čelo i orkestar u h-molu Dvoržak je pisao za sestru njegove supruge u koju je bio potajno zaljubljen i čitavo delo odiše tugom jer je završavajući ovo delo saznao za smrt žene u koju je bio zaljubljen.

Šta se u Vašoj karijeri desilo od prošlog boravka u Beogradu?
- Pre tri nedelje snimila sam novi kompakt disk sa delima Julijusa Klengela, kompozitora koji je živeo krajem 19. i početkom 20. veka, a nije mnogo poznat i izvođen u svetu. On je nešto kao Paganini za čelo, a muzika mu je romantična sa puno virtuoziteta. Svirala sam sa orkestrom Severnonemačkog radija pod upravom Bjarte Engerferta. Za desetak dana me očekuju koncerti u blizini Berlina. Volim festivale kamerne muzike i gostovaću u Norveškoj, Švedskoj, Holandiji, a sledi i master klas u Italiji. Lepota tih festivala je što upoznajete nove muzičare, razmenjujete ideje i učite od drugih.

Da li ste zadovoljni onim što ste postigli?
- Da. Ne bih volela da postanem rob svog posla i jurim bezglavo na sve strane. Osim što se bavim muzikom bavim se i životom. Okrenuta sam i radu sa studentima. U odnosu na mnoge moje kolege često nastupam, ali kada se pretera, telo počinje loše da reaguje. I šta se tada dešava: imate mnogo para, popularnosti, ali ne stižete da oslušnete sebe.

B. Lijeskić