Miting koji je zakazala udružena demokratska opozicija za 14. april, neće biti samo manifestacija podrške građana ovim partijama i njihovom osnovnom zahtevu za prevremene izbore na svim nivoima. Neosporno je da taj zahtev i te kako odgovara raspoloženju i egzistencijalnim interesima ogromne većine građana. Pa ipak, to nije dovoljno za potreban uspeh tog mitinga i to iz dva bitna razloga.

Prvo, znatan deo opoziciono raspoloženih građana nije politički jače vezan ni za jednu od tih partija. Drugo, nije mali broj onih koji sumnjaju da se mitinzima može postići željeni, čak spasonosni cilj - spas od onih koji 10 godina sistematski uništavaju zemlju i srpski narod u celini.

Osnovni moto skupa ("Stop teroru!") nije dovoljno inspirativan za većinu građana, bez obzir zašto se oni svakako slažu sa ocenama stranaka demokratske opozicije o štetnosti, čak pogubnosti tog terora po budućnost zemlje i njenih građana. Teror je postao bitna činjenica našeg nesretnog života, ali je on samo deo naših nevolja. Po mom mišljenju, zahtev za prevremene izbore i izlazak što većeg broja građana na taj miting, trebalo je motivisati pozivom za što hitnije zaustavljanje (ono "Stop!") definitivnog uništavanja zemlje i naroda... Posledice desetogodišnja tragično destruktivne politike sadašnjeg režima (jer SRS je samo čedo SPS) su tako porazne u svim osnovnim oblastima (nacionalnom, ekonomskom, socijalnom, emotivnom i dr) života, kao i dalje opasnosti u koji nas guraju, ubedljivo govore da smo blizu još tragičnijem uništavanju svega onoga što je pod njihovom desetogodišnjim domanovićevskim vodstvom, tako snažno i brzo uništavano.

Skup će maksimalno uspeti ako na njega dođe bar svaki treći koji je u toj tragičnoj deceniji duboko ponižen ili čak unesrećen. Da li je moguće da na taj skup ne dođu oni:

- koji su u četiri nepotrebna rata izgubili (ili su postali invalidi) nekog od svojih najdraži, kao i njihovi prijatelji i komšije;
- koji nisu ravnodušni na tragičnu sudbinu Srba (i ne samo njih) u Hrvatskoj, BiH i Kosmetu;
- koji celu deceniju (i sada) strepe na koji će im front poslati decu, unuke, braću i dr;
- koji tuguju za svojim najbližima, jer su oni morali da odu u tuđinu;
- koji godinama gladuju i (još tragičnije) gledaju gladnu decu ili unuke, tuguju što ne mogu da im kupe i najmanju čokoladu ili sebi flašu piva za (siromašni) nedeljni ručak;
- koji se ne sećaju koje su godine: išli na godišnji odmor, kupili odelo, kaput ili cipele;
- koji nemaju sa čim doći prijatelju u kuću ili u bolnicu;
- koji strepi sa čim će ga porodica sahraniti koliko i od same smrti;
- koji je svakodnevno optuživan za izdaju i janičarstvo od onih koji su nas doveli u ovakvu bedu i beznađe;
- koji ne mogu ni da sanjaju ni o najbednije plaćenom poslu;
- kome je neko prerano umro zbog neishranjenosti ili nedostatka lekova i druge zdravstvene zaštite, itd...

Isuviše bi bio dugačak spisak u kojem bi naveli zbog čega i putem tog skupa treba tražiti spas, ko sve treba tu da dođe. Svakodnevno smo svedoci izjava mnogih zaposlenih u preduzećima i ustanovama pod državnom kontrolom da bi dolaskom izgubili i tu bednu koricu hleba, kao i penzionera koji se boje da bi svojim dolaskom ugrozili ne samo zaposlenu, već i šanse nezaposlene dece ili unuka!

Verovatno bi neko dobro prošao sa "biznisom" da je organizovao izradu i prodaju što jeftinijih maski za one koji iz pomenutih razloga neće smeti da dođu na miting, a znaju da im je tu mesto!

Petar Jovanović,
Beograd

Sposobnost vođenja kulturnog i ravnopravnog dijaloga dragoceno je svojstvo savremenih naroda i pojedinaca, bilo da se radi o međunacionalnim ili unutarnacionalnim problemima. Dijalog predstavlja značajan doprinos prevazilaženju političkih i drugih društvenih sukoba i protivrečnosti na razuman i miran način. Suština dijaloga je u sučeljavanju manje ili više suprotstavljenih mišljenja i argumenata na kojima se ta mišljenja zasnivaju. Bitna pretpostavka za uspešan dijalog jeste spremnost učesnika ne samo da brane svoja shvatanja, nego i da uvažavaju shvatanja i interese drugih.

Suprotnosti stvarnom dijalogu jeste politički ili drugi monolog odnosno ćutanje o bitnim pitanjima društva (tabu teme). Motivi zbog kojih se upražnjava monolog različiti su. To mogu biti: odbojnost prema dijalogu, nepostojanje uslova za dijalog, ali i drugi razlozi.

Najveći značaj ima dijalog u politički sudbonosnim trenucima i razdobljima, kada je nužno da se utvrđuje nacionalni interes. Država, političke organizacije, političari i drugi relevantni činioci nisu imuni od grešaka prilikom utvrđivanja šta je u određenom trenutku nacionalni interes. Ukoliko je u društvu više razvijena sposobnost za dijalog, manja je verovatnoća da će doći do pogrešne ocene po pitanju šta je nacionalni interes.

U našoj nepisanoj narodnoj književnosti, poslovicama koje su zabeležili Vuk Karadžić i drugi skupljači, sadržane su misli koje se odnose na pitanja dijaloga i dogovaranja. Evo nekih od njih: "Bez zbora nema dogovora", "Dogovorna je najbolja", "Ko ne zna šta je prigovor, ne zna ni šta je dogovor", "Dogovor kuću gradi", "Bolji je dogovor, nego prigovor"...

Međutim, ima mnogo primera da se ljudi, naročito oni na položajima, često nisu oslanjali na narodnu mudrost. Iz vremena Prvog ustanka zapamćena je jedna anegdota, koja se odnosi na vojvodu Petra Dobrnjca, za požarevački kraj. Pošto je Dobrnjac bio veoma tvrdoglav i nesklon dijalogu, Karađorđe ga je okarakterisao na sledeći način: "Kojekude, govoriti o mom k....., a o Petru Dobrnjcu, sve je jedno!"

Aleksandar Bojović,
Beograd

Truli Zapad izbacio je Srbiju iz gotovo svih značajnijih međunarodnih organizacija, pa tako i iz Ujedinjenih nacija. Srećom, izgleda, da su ovdašnji mudraci smislili zgodan i jednostavan način da Srbiju vrati u OUN. Kako? Veoma lako. Pošto, za početak, doseli u Srbiju između 5 i 10 miliona Kineza (ili koliko je potrebno), predložiće ujedinjenje sa Kinom. Kina će to, razume se, jedva dočekati (da bi se spojila sa nebeskim narodom, nego šta), i, eto, nas ponovo u OUN, u Savetu bezbednosti - čak postajemo i stalni član! Truli Zapad će, dabome, da svisne od muke što je tako namagarčen, ali nije bolje ni zaslužio kad nas toliko mrzi.

Istina, kada se čitav "proces" završi, može se desiti da u Srbiji više ne bude Srba. To, naravno, sadašnje mudro rukovodstvo neće suviše uznemiriti, jer njemu ni danas nije mnogo stalo do toga da li ih u Srbiji ima li ne.

Vojislav Stanojčić,
Beograd

Od završetka zadnjeg, nadam se poslednjeg rata, na Dnevniku RTS-a stalno sam gledala podizanje mostova, ali me je više zainteresovalo dodeljivanje odlikovanja. Gledajući, nađoh se najednom uvređena. Što sam dala zajam za obnovu Srbije i brze pruge, a novac otišao u ratove, a ja ćutim? Što moja deca gledaju kako se lepo živi preko granice, a ja im ne mogu pomoći da žive kako zaslužuju? A ja i dalje ćutim!

Moje pare su otišle u Penzioni fond koga je pojela maca, a ja ćutim. Nisam dobila otpremninu za odlazak u penziju, jer JIK banka nema para, a ja ćutim! Nije mi isplaćen "stari dug" ni "novi dug", a ja ćutim! Penzija mi realno nije povećana pet godina, a ja i dalje ćutim! Smanjili su mi tromesečni iznos penzije i isplatili mi manji iznos u bonovima za struju, a ja ćutim! Redovno mi odbijaju dnevnicu od penzije za izgradnju zemlje, i kažu "zahvaljujući naporima vlade koja iz sopstvenih sredstava izgrađuje zemlju. A ja i dalje ćutim!

Čekam u red za mleko, šećer, brašno, ulje... i ćutim. Ćutimo svi. I oni koji su dobili penziju uz potpis dva svedoka i mi koji smo je zaradili i ulagali.Ne čekam za gorivo, jer ga ima samo kod preprodavaca i na TV-u, iz koga očekujem da poteče med i mleko, ali ja i dalje ćutim. E, zato sam očekivala odlikovanje, za ćutanje, ubeđena da su ga neki dobili zato što su ćutali ili uz aplaudiranje govorili "tako je". Ali, ja bih umesto "tako je", rekla "dosta je!"

Zlata Veličković,
Beograd