Dragan Lakićević je prve pesme objavio 1970. godine. Potom je objavio zbirke "Između dve zime ","Drugo lice", "Istorija bolesti", "Zle godine". Istraživao je narodnu književnost, objavio romane"Studengrad", "Zemaljski ključ", "Četni đavo".

Autor je i romana za mlade "Mač kneza Stefana", "Bajke o jabuci", "Princeza i lav", "Vitez Viline gore". Povodom 30 godina koje su mu minule u književnom radu, u biblioteci "Simvol", koju uređuje Savet pesnika i čiji moto je "Ne tražim ti da mi kopaš/ No te tražim da mi poješ", objavljen je izbor od njegovih 30 pesama pod nazivom "Prohuja jedna pesma".

Prošlo je 30 godina... Da li se nešto promenilo, ili je razlog pisanja uvek isti?
- S početka, dok je mlad, pesnik se brzo menja i napreduje. Jedne godine piše mnogo bolje nego prethodne, pa mu se čini da nije bilo vredno pevanja ono što ga je ranije pokretalo. Docnije se umiri i uravnoteži. Kad počne da svodi račune, zreli pesnik shvati kako ga i kasnije uzbuđuju isti ili slični doživljaji, prizori stanja, osećanja. Sad čeznem za onim ushićenjem, prirodom i samoćom. Osluškivaću - čini mi se - tišinu i kad budem još stariji.

Bavili ste se narodnom književnošću - istraživanjem i tumačenjem. Šta nasleđujemo iz svoje nacionalne kulture, a da to ne možemo zaobići?
- Nacionalna baština oblikuje nas i određuje kao i sve u čemu smo se rodili i podigli. Od naših čula, vaspitanja i ukusa zavisi koliko ćemo finu supstancu primiti i naslediti, koji ćemo sloj narodne kulture ugraditi u svoj senzibilitet. Srpski mit i ep, bajka i lirsko osećanje života prožimaju se s modernim mišljenjem i književnim postupkom.

Napisali ste nekoliko romana za mlade. Koliko je to izazov i obaveza?
- Pisanje za decu podrazumeva poseban senzibilitet i drugačiji dar. Za decu je pisati i zahvalno i odgovorno. Zahvalno - jer deca ne haju za modu i politiku, od čega boluju odrasli. Odgovorno - jer deci ne možete podvaliti: tu "foliranje" ne pali kao kod roditelja. Zatim, knjiga za decu ne sme da bude dosadna odraslima. Ako je dosadna, nije ni za decu, može da se baci. Pisac koji potceni decu, propao je.

Jedan ciklus u Vašoj zbirci "Zla godina", zove se "Starinski način". Da li je pisanje ponavljanje "starinskih" tema i načina?
- U Bibliji stoji: "Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti i nema ništa novo pod suncem". I ovu večnu misao mi već stolećima variramo, tražimo joj izraz, da bismo je na svom jeziku, svojim sredstvima, slikama našeg duha i podneblja, iskazali, pa da se pamti po našim strofama, ili po ritmovima naših boljih prethodnika ili sledbenika. Starinski način za mene su: sonet, katren, tercina, distih. Pomišljam: u ovim godinama pesnik može sebi da postavlja samo najteže zadatke, da se ogleda u formama u kojima je umetničko pesništvo postiglo najviše.

Najnovija knjiga "Prohuja jedna pesma" čini strog izbor Vaše lirike od 1970. do 2000. godine. Koliko je prećutanih ili zaobiđenih pesama?
- Sve, nijedna, nekoliko. Kroz koju deceniju, ako Bog da, moj izbor bi mogao biti znatno drugačiji, ili isti. Svaki izbor je samo podsećanje i ponuda - drugima, budućima. Lično je samo opterećenje.

Olivera Đurđević