Međunarodna zajednica prisutna je u Crnoj Gori koja je okrenuta ka Zapadu, i Srbiji koja je zagledana u samu sebe, i pokušava da se nađe na dalekom Istoku. Nije se Srbija primakla međunarodnoj zajednici, već je ona stigla na njene granice. Primer su Mađarska, Rumunija, Bugarska, Makedonija , čak i Albanija koja je spremna da prihvati Sporazum o stabilnosti. Tu je i Hrvatska, koja je na sličnim pozicijama već pobrojanih zemalja. U Srbiji je režim poistovetio međunarodnu zajednicu s organizacijom NATO. Svaki drugačiji prilaz, kao i zahtev da se vratimo u finansijske i ekonomske institucije vlast proglašava nacionalnom izdajom", kaže za „Glas"Simić.

Prema njegovim rečima, režim koristi svaku priliku da izolaciju u koju je dospeo zbog pogrešne, lične politike, proglasi krivom za sve sopstvene neuspehe, pa i katastrofalno stanje i gubitak Kosova.

- Ubeđuju narod da je ceo svet pogrešio, da je njihova politika jedina ispravna. Pri tom, jasno je da se ne može živeti bez integrisanja u svetske tokove. Opozicija je odavno svesna toga, zbog našeg zalaganja je i usledilo ukidanje dela sankcija. Na žalost, zbog pogrešnih stavova vlasti, postajemo kao Albanija iz perioda Enver Hodže", navodi Simić i dodaje :
- Ne mislimo da je povratak u međunarodnu zajednicu čarobni štapić kojim ćemo oživeti privredu i društvo u celini, ali bez toga nam nema leka. Spas se može realizovati na dva načina, prvi i najbolji je demokratskim promenama u Srbiji, putem demokratskih izbora, uz lagani proces integracije u međunarodnu zajednicu. Drugi - stihijski, nasilno, gde bi se dogodio totalni haos. Postoji i treća varijanta - da vlast nastavi ovako, da ostanemo izolovani, ograđeni zidom, bez kontakta s ostatkom sveta.