"Onaj ko ne ume da ispriča vic, ne može da postane slikar". Tako misli Mileta Prodanović, slikar, profesor na FLU, autor brojnih knjiga, među kojima su i nedavno objavljene "Crvena marama sva od svile" i "Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan"(Stubovi kulture).

Za "Crvenu maramu..." koja je naišla na izuzetno čitalačko interesovanje, moglo bi se reći da je siromašna vicevima i bogata politikom."Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan" je knjiga koja će uveseliti sarkazmom, grotesknim, duhovitim ispisivanjem onoga što nam se događalo od marta do juna prošle godine.

Koja je veza između Vaših knjiga "Pas prebijene kičme" i "Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan"?
- U njima se pas pojavljuje na ovaj ili onaj način. U prvoj, koja otvara poslednju dekadu, pas je marginalno prisutan kao metafora kojom počinje knjiga i završava se. U ovoj drugoj knjizi pas je glavni lik.

Slikar piše… Ima li tu istine?
- Mene kao pisca biju različiti hendikepi. Svi su dugo mislili da sam ja neko ko je tu sasvim slučajno. Čak su me i ubedili! Moje knjige se mere drugačijim kriterijumima nego knjige onih koji su samo pisci.

Znači li to da Srbija ne podnosi toliko talenata?
- Srbija ne podnosi pametne otkako je nanovo konstituisana, početkom 19. veka. Nisam toliko upoznat sa pozicijom intelektualaca u nemanjićkoj Srbiji... Dolazak u Beograd Dositeja Obradovića uporedio bih sa prelaskom Muhameda iz Meke u Medinu. Dositej Obradović utemeljivač moderne Srbije, evropske, svetske, gazio je kroz srpsku kaljugu do kolena suočavajući se sa činjenicom da ustaničke vođe imaju želje da pobiju sve pametne i pismene.

Zar ne mislite da ste olako napisali knjigu "Crvena marama sva od svile?
- Ta knjiga je dosta brzo napisana i ima jednostavno polazište. Jednog dana sam se probudio i zamislio šta bi bilo da se izvrši mutacija nekog heroja. "Crveni šal" Antonija Isakovića je deo našeg obrazovanja, obavezna literatura iz komunističkog katehizisa. Glavni junak čini prestup u jednom besprekornom ambijentu. Ta priča govori o moralu, ali je duboko nemoralna.

Koliko je generacija kojoj Vi pripadate utopljena u toj nemoralnosti?
- Pokušao sam da spojim tu priču praveći fotorobota koji prolazi kroz klišetirane situacije… Junak iz 41. godine, pa preko 45, 48, 68. jedri kroz sve to vrlo lako. Praktično, on jedino preživljava sve...

Pitala sam Vas o Vašoj generaciji.
- Početkom devedesetih verovao sam da će ta generacija sa urbanim iskustvom poslužiti, mada ne volim tu metaforu, kao most, pa ću upotrebiti reč tunel kroz koji će ljudi sačuvati iskustvo ranijih, ne samo osamdesetih. Međutim, stvar se dosta otegla i uspostavljen je odnos prevelike mistifikacije.

Vi niste otišli?
- Plašim se da kada ovde dođe do normalizacije da ćemo upasti u nešto što bi se moglo nazvati "sarajevskim sindromom". Oni koji su ostali proklinjaće one koji su otišli, a oni koji su otišli, proklinjaće one koji su ostali.

Dogradićemo svoje mitove od ruševina?
- Mislim da mitskim obrascima ovde više neće biti mesta. Evo, prošla je godina od kako je prošlo bombardovanje, ljudi psihološki drugačije funkcionišu. I u knjizi "Ovo je Vaš srećan dan" pokušao sam da, kroz humornu stranu, pogledam taj galimatijas kroz koji smo prolazili…

Valjda, ne samo mi?
- Mi smo bili žrtve dva ludila koja su bila sinhronizovana.

Ludilo se proizvodi, podstiče...
- Velikim delom jesmo krivi. Ako hoćemo da se vratimo sebi, trebalo bi da vidimo prvo balvan u sopstvenom oku. Posle ćemo u tuđim očima da tražimo trn.

Olivera Đurđević