GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


pismo

Kako je stradao Metodije Halauska

U ponedeljak kao i svakog dana ujutru u Centar za mir i toleranciju u Prištini pojavljuje se Metodije Halauska, starac od 86 godina, ali pokretljiv i jak još - koliko može biti starac u njegovim godinama. Došao je po novine i po svežu hranu kao humanitarnu pomoć od CPT. Ispričao se s prijateljima i izašao iz Centra nešto posle 10 sati ujutru. Posle podne, istoga dana, pronađen je mrtav u Grmiji (izletište - park pored Prištine). Pucano mu je u potiljak a prethodno je maltretiran i imao je od batina unutrašnje krvarenje. Izveden je iz stana iz centra Prištine, bosonog i, verovatno, umotan u dva ćebeta onesvešćen u toku poslepodneva od strane 5-6 ljudi, da bi ga odveli u Grmiju i ubili. Identifikovan je u sredu.

Metodije Halauska je Čeh, po nacionalnosti nije Srbin da bi bio ubijen, ali nije ni Albanac da ne bi bio ubijen. Da, govorio je srpski i pre svega se osećao kao Jugosloven. Kome je nešto nažao učinio deda Metodije. Da li je nekoga ubio, napao, možda je bio ratni zločinac?!

Ali deda Metodije ima veliki stan iz kojeg nije hteo da se iseli ni posle mnogo pretnji, napada, obijanja i krađa.

Stan nisu zauzeli, novac u dinarima nisu uzeli , jer im ne treba u Prištini gde ne mogu potrošiti. Ali su ga ubili jer im se nije svideo njegov jezik, kojim je govorio. Nije prestalo ubijanje nedužnih, i stvarno nedužnih ljudi. Da li neko može da čuje kako živi narod u Prištini, na Kosmetu, posebno Srbi koji svaki dan treba da slave jer su preživeli još jedan?!

Da li neko hoće da čuje i vidi nesreću jednog naroda, nesreću koju je pomogao ceo svet?!

Bombardovani smo jer smo kršili ljudska prava? Oni koji su bombardovali, oni su poštovali ljudska prava?

Gde su sada poštovaoci ljudskih prava?

Pošaljite jednog poštovaoca ljudskih prava da ga počastimo jednim novim ubistvom našeg deda Metodija.

Ja sam Srbin, ubiće mi imejl, jer pišem srpski na Kosmetu? Kod nas se priča svim drugim jezicima sveta osim srpskog, ne izlazimo sami bez pratnje iz stanova i kuća, dok nas obilazi Kfor i policija u stanovima i kućama. Niko ne može u prodavnicu, restoran, kafe, nikako do groblja i crkve, nemamo prilike da se molimo za žive niti da oplakujemo mrtve.

Ako dobije neko ovu poruku, mole vas preostali Srbi s Kosmeta šaljite dalje neka ceo svet pročita i zna da Priština od 20.972 Srba pre rata ima oko 300 ljudi i nema više deda Metodija.

S verom u Boga, Bog je s nama. Za krst časni i slobodu zlatnu!

Tatjana Čačić-Trifunović,
Priština


predlog

Sloga je put sigurnog uspeha

Kao stalni čitalac novina i svih ostalih publikacija koje nisu "Politika" ili u funkciji "Politike" i (ili "Borbe), a koje je smatram i nezavisnim ili opozicionim, u poslednje vreme se osećam i mnogo bolje i lepše, pa želim da to i saopštim novinama koje čitam.
Razlog je sledeći:
U svim "izdajničkim, plaćeničkim, slugama stranih gospodara…" novinama nema više nijedne reči o "onom čije ime, život i delo" više niko ne pominje. Pravo je zadovoljstvo sada otvoriti novine i ne sresti se ni u kom vidu s "onim čije ime, život i delo" nećemo pominjati, kao ni s tri slova koja više nećemo pominjati.

Čestitam na istrajnosti, solidarnosti i lojalnosti u poštovanju donete odluke i molim vas da još dugo, dugo ostanete tako dosledni, jer sigurno mnogim ljudima nepostojanje "onog što nećemo pominjati" ulepša dan. Takođe bih volela da se na isti način ponašaju i sve partije koje sada pokušavaju da dobiju bitku za demokratsku Srbiju. Na vašem primeru najbolje se pokazuje kako poštovanje dogovora i zajedništvo dovode do uspeha. "Sloga kuću gradi a nesloga razgrađuje" - kaže narodna poslovica. U ovom trenutku je sloga ono što nam najviše treba - pa bih to preko vas poručila svim opozicionim liderima. Samo složna opozicija može spasiti ovaj narod. Zato - složno.

Melanija Bojić,
Beograd


događaj

Šarplaninci razbili američke vučjake

U srpskoj tragediji koja se odvija na i van Kosmeta, u suludoj agresiji belosvetskih moćnika nad srpskim narodom i genocidom i etničkim čišćenjem koje isti uz pomoć Albanaca sprovode nad Srbima, Crnogorcima, muslimanima i ostalim nealbanskim življem, po treći put za zadnjih pedeset godina (1941-1945, 1963-1981 i 1998-2000. godine), pored ostalog u istoriji će ostati zabeležena i sledeća "bitka" - srpski psi šarplaninci dobili bitku protiv američkih pasa. Valjda je to jedinstvena bitka u istoriji.

Naime, u selu Sevce na Šar-planini, koje je nastanjeno srpskim življem, 4.4.2000. godine u 13 sati počela je posle američke desantno-kopnene invazije, više stotina vojnika i njihovih službenih dresiranih pasa vučjaka prava bitka sa golorukim srpskim narodom. Epilog, po dvadesetak povređenih sa obe strane. Agresori su pored moćnog oružja i tehnike koristili i svoje dresirane pse, a Srbi, odnosno srpske žene i deca - motke i svoje verne i nadaleko čuvene pse šarplanince. I pravu pobedu za "Riplijevu knjigu rekorda" izvojevali su srpske žene i deca sa motkama i posebno njihovi psi „šarplaninci". Šarplaninci su pokazali američkim vojnicima i njihovim psima šta je bitka, kako se čuva i brani ognjište, svoj dom. Očevici kažu da je prava šteta što neko nije kamerom beležio juriš, hrabrih i ponosnih šarplaninaca, na američke vojnike i njihove pse. To je bila antologijska bitka. Ni gumeni meci ispaljeni od američkih vojnika u narod i šarplanince nisu mogli ništa. Šarplaninci su kidisali, ujedali neprijatelje i njihove pse, koji su se dali u bekstvo. Epilog, tri američka vojnika ujedena, dva njihova psa razbucana, dva „šarplaninca" teško ranjena američkim gumenim mecima.

Stratezi zločina su zaboravili da i životinje u Srbiji brane svoje domove. Bravo „šarplaninci".

Dr Milorad Žižić,
Priština


tvrdnja

Slagali, a nisu ni trepnuli

Razlog javljanja: zaboravnost Skupštine Srbije ili pak nas 1.200.000 penzionera. Po onoj staroj "gluvom ne šapući, slepom ne namiguj", jer rezultata u oba slučaja neće biti. Pored svega trebalo bi podsetiti Skupštinu Srbije da su rokovi za isplatu duga penzionera odavno prošli.

Sećanje: kada se pre nekoliko godina raspravljalo u Skupštini Srbije o terminu za isplatu zakinutih penzija, tada je jedan deo opozicije u parlamentu glasao da taj rok bude pola godine, drugi deo da to bude godinu dana, a socijalisti (zapravo vladajuća klasa) predložila je i uslovila rok od dve godine.

Prođoše dve godine, pa još dve od skupštinskih zaključaka, od zakinutih penzija ni tragi ni glasa. Svoje predloge baciše pod noge, ojadiše mnoge penzionere i nastaviše da se i dalje kunu i primaju poslaničke plate. Da bar pola vremena provedu na radu umesto u restoranu Skupštine, razmišljali bi drugačije.

Iza toga su nastala nova zakidanja, a što se pokušalo platiti bonovima za struju. I tu je svakom pojedincu data manja vrednost, nego što iznosi zbir tromesečne penzije. Obrazloženja nije bilo.

U celom svetu je poznato i prihvaćeno da se kod dugovanja isplati prethodni dug pa tek onda kasniji. To u ovom slučaju nije bilo. A sada jedna napomena: da li znaju nadležni koliko je u tom periodu umrlo penzionera, dobrim delom i krivicom onih koji su ih obespravili. Koliko je njih jadnika umrlo a da su ostali dužnici poznanicima i prijateljima, a iz sredstava koja su dobijali nije bilo dovoljno ni za sahranu.

Ne znam ni za dahije ni za janičare, sem ukoliko ih je tvorac istih prepoznao u blizini. Ne može biti ni dahija ni janičar onaj ko ustaje ranom zorom da bi unučetu kupio flašu mleka, koji čeka u redu za šećer, ulje, hleb, kome se prisilno naplaćuje taksa za RTS, kome država može da duguje koliko hoće vremena, bez kamata, a druga strana mora državi da plati sve dugove sa kamatom.

Sećam se jednog zasedanja Skupštine, kada se donosio Zakon o platama poslanika i ministara i ostalih velikodostojnika. Sreća taj zakon je usvojen jednog, a oboren drugog dana. U pauzi kada je usvojen zakon, novinar pita predsednika Skupštine, Tomića, šta će reći narod, a ovaj mu odgovara šta ima da priča narod kada je plata direktora "Politike" reče i cifru, koja sadrži oko pedesetak plata prosvetnih radnika.

Kada smo već kod "Politike" građanstvo, a posebno nas penzionere interesuje kako to da se taj list daje besplatno pojedincima, a da se "Velika Srbija" deli po pijacama, takođe besplatno. Iz kojih je to sredstava - inostranih ili naših - ako je od naših, onda tu ima i naših penzionerskih sredstava.

Savo Jovanović, penzioner
Mladenovac


primedba

Nema više „tihe noći"

Od jesenjih izbora 1996. godine na lokalnoj vlasti u Arilju je na vlasti koalicija "Zajedno". Lokalna sredstva informisanja Radio Arilje i TV "Klik" su u rukama vlasnika koji su u partijama leve orijentacije. Opozicioni list "Ariljski horizonti", čiji je vlasnik SO Arilje, uglavnom se trudi, iako urednici tvrde da su objektivni, da prezentuju SPO, s obzirom da je glavni urednik gospodin Jovanović, član te stranke. Radio i TV Arilje od svoje demokratske orijentacije zadržali su samo ono D. U svojim programima ima obilje turske i arapske muzike u izvođenju domaćih pevača i pevačica. Nekoliko godina u Arilju je bila najslušanija emisija "Tihi glas", koja se emitovala svakog ponedeljka na talasima Radio Arilja. Emisija je bila izuzetnog kvaliteta. Prava škola veronauke. Imala je blagoslov vladike žičkog gospodina Stefana. Urednik i voditelj emisije bio je gospodin Stanko Pantović, veroučitelj iz Bogojevića. U emisiji su bili gosti poznate duhovne i teološke ličnosti iz duhovnog i teološkog života. Pored obilja zanimljivosti iz naših svetinja, redovno su bila direktna uključenja iz Hilandara ali i iz drugih svetinja. Međutim, ispostavilo se da ova veoma popularna i slušana emisija nema i političku podobnost. Vlasnik radija Arilje je jedan od čelnih ljudi Opštinskog SPS, a njegovi bliski poznanici kažu da je ortodoksni komunist. Na neobjašnjiv način i bez ikakvog razloga ova emisija je skinuta sa programa lokalnog radija (pre dve godine). Ova emisija, imala je svog sponzora Braću Stefanović, Đorđa i Milana, vlasnike privatnog preduzeća PP "Stefan", pa ispada da nekom smeta jedna odlična emisija duhovnog i teološkog sadržaja. Najžalosnije je što intelektualci i dežurne patriote ćute o ovom strašnom događaju. Ćute i predstavnici "nazovi opozicije SPO, DS. LJudi se prave veliki Srbi, isključivo u kafanama. Oni koji su trebali da dignu glas protesta to nisu učinili. Glumi se neka lažna solidarnost i politika iz interesa. LJudi koji su sad na vlasti u Arilju, u praksi nikako da se otarase komunističke prošlosti. Gleda se samo interes a ne da narodu bude bolje. Ja bih molio da redakcija objavi neku skraćenu verziju, a da se u Arilje pošalju novinari "Glasa".

Dejan Bolović,
selo Loret, kod Požege


poruka

Ljudi, uozbiljite se

Molim vas da ovo moje pismo, kao reakciju na jučerašnji sastanak opozicije, prosledite predsedniku SPO i DS kao i Savezu za promene, a ako imaju svoje imejl adrese, molim vas da mi ih pošaljete pa ću im ja lično poslati ovo pismo. Poštovana gospodo, Ako Vi tako nastavite da se dogovarate oko minorne stvari - ko će govoriti - dočekaćete kontramiting naroda kome je već sve prekipelo i na tom mitingu ne mora i neće niko govoriti, verujte mi. Svi Vi ćete imati „kritičnu masu" ljudi na ulicama tek onda kada prestanete da mislite samo o sebi i o vlasti i počnete da osluškujete narod i tako se ponašate. Žao mi je što sam ovo morala da napišem, ali iziritirana vešću da niste prijavili miting iz tog razloga, nisam više mogla da izdržim a da se ne oglasim. U najblažoj formi rečeno - Vi ste neozbiljni. Ozbiljnije od svih Vas razmišljaju ona deca pre neki dan na Trgu. Dozovite se pameti i počnite da mislite o narodu, a tek onda o vlasti i svojim ličnim ambicijama. Prestanite da budete toliko sujetni. Učesnik Građanskog protesta od prvog dana do zadnjeg (i na Brankovom mostu).

Ljiljana Stanojević,
Beograd



     


FastCounter by LinkExchange