Usponi i padovi, baš kao i taj skok preko letvice od zaleta, odraza, trenutka kulminacije, bljeska snage i tehnike... Kada se letač vine i savlada prepreku, pa do pada, kada Glorija trenutno nestaje na okomitom putu do sunđera, okarakterisali su petnaestogodišnju karijeru jugoslovenskog rekordera skoka u vis.

A, kako je sve počelo...
- Počeo sam da se bavim atletikom u 12-oj godini. Prvo sam trenirao trčanje na srednje i duge pruge, što mi je izuzetno ležalo. Onda sam se nekako slučajno našao pored sunđera. Takmičio sam se za svoju osnovnu školu i pobedio na opštinskom takmičenju (1,65 m).

Tada me je nastavnik Zoran Trifunović pogurao na ovu disciplinu. Dve godine kasnije, tačnije 1985. prešao sam kod trenera Mihajla Švrake sa kojim sam već skoro petnaest godina. Slučajno sam došao do skoka u vis, ali posle svega, sada mi izgleda da to nije bila slučajnost nego sudbina.

Koji si još sport voleo ?
- Kao svi klinci pikao sam fudbal, igrao basket, ali ipak najviše sam voleo atletiku. Ljubav sam nasledio od oca koji mi je uvek kroz šalu pričao i hvalio se, kako je tokom zlatnih šezdesetih bio prvak Čortanovačke plaže u troskoku.

Njemu sam najzahvalniji što sam se našao u atletici. Prvi put, video sam pravu atletsku predstavu 1983. godine, tokom prenosa prvog svetskog prvenstva u Helsinkiju. Potpuno su me očarali Sebastijan Kou i Stiv Ovet, svojom lakoćom trčanja i harizmom koja me je tada osvojila.

Često u izjavama pominješ boga, narod i otadžbinu.
- Vernik sam, idem u crkvu i verujem u boga. Verujem da sve ima nekog smisla. Vera mi pomaže ne samo u sportu, već i u običnom životu. Trudim se da živim po tim načelima koja su propisana. Jednostavno mislim da je to pravi put za čoveka.

Suviše je patnje, suviše razmišljamo o nekim drugim stvarima koje su amoralne. Ne verujem da tako može da se izdrži. Porodica me je vaspitala, da poštujem tradiciju. Jednostavno nastavio sam da idem tim putem. Zbog toga mi je izuzetno drago.

		Samo Ljubica sve zna... Iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena. A, kod Dragutina Topića? - Već šest godina živim sa Ljubicom. Imali smo svoje uspone i padove, normalno, kao i svaka veza. Ona se maksimalno opredelila prema meni i stvarno je osoba, koja je proživela sve dobre i loše momente u mom životu. A bilo ih je tužnih... Evo i ovo sada što se vidi, bukvalno je maska. Vidiš medalju i to je to, ali šta stoji iza toga, samo Ljubica zna. Izuzetno sam joj zahvalan i mislim da je ona prava sreća-uz osmeh će Topić.

Jedan si od retkih sportista koji je javno prišao jednoj političkoj partiji. Kakav je tvoj stav prema politici?
- Kao čovek i sportista ja se stvarno ne razumem u politiku, ona me uopšte i ne interesuje. Ja vidim da je zemlja u krizi, da se dešavaju neke loše stvari i stvarno želim da se nađe bilo kakav izlaz.

Što se tiče mog pristupanja partiji, ova odluka je bila rukovođena isključivo sportskim motivima jer JUL ima izvanredan sportski program. Da mi je neko drugi prišao sa takvim motivom i rekao: "Ej slušaj mi guramo to i to..." možda bi se opredelio i za tako nešto.

Ovako, u situaciji kada sport i sportisti u Jugoslaviji otežano dišu, ne mislim pri tome na naše sportiste koji van zemlje materijalno obezbeđeni imaju sve uslove za rad, nešto mora da se desi i uradi.

Sport je jedan od najbitnijih činilaca koji naš narod uzdiže iznad drugih u svetu. Zemlje EU ulažu u sport maksimalno, oni znaju da je to jedna vrsta velike medijske eksponaže. JUL ima taj program koji bi trebalo da zaštiti nas sportiste. A što se tiče same politike, ko je na vlasti, zbog čega i šta se tu dešava, ja se u to stvarno ne razumem.

To i ne krijem. Znam da me sada ljudi pogrešno tumače zbog nekih stvari. Ne želim da se pravdam, ne želim da bežim. Verujem u Boga i priznajem samo jednog sudiju. Ne osuđujem nikog, svako ima pravo na svoje mišljenje i ja imam svoje mišljenje. Imam svoja načela po kojima živim i toga se ne odričem.

Mnogo puta si nas obradovao i učestvovali smo u tvom veselju. Zašto si sada odustao od onog slavljeničkog pozdrava?
- To je bilo i prošlo. Mislim da sam malo sazreo. Sada je važnije da svet gleda naš časni krst, nego da vidi neko mahanje samurajskim mačem, koje veze nema sa našom tradicijom. Zakleo sam se da ću pokazivati naš pravoslavni krst dok god budem skakao. Sada sam prepoznatljiv i po tome, novinarima u inostranstvu pričam o pravoslavlju...

N.Matejić

Folirant Voronjin Govoreći o utiscima sa EP u Gentu, Dragutin Topić se prisetio epizode iz finala, kada je aktuelni svetski prvak žaleći se na povredu naprečac ozdravio. - Voronjin je video da sam u odličnoj formi, tako da je morao malo da folira. Posle takmičenja prvi mi je prišao i čestitao, po njegovim rečima pobedu, a ja sam se trudio da pobedim sebe. Dovoljno sam razmišljao o ostalima sada je došlo vreme da oni razmišljaju o meni.

Posle Budimpešte hteo da se povuče!? Odgovarajući na pitanje kada mu je bilo najteže Topić se prisetio EP u Budimpešti 1998. godine. - Imao sam više kriza u životu- počeo je smešeći se i nastavio - Posle EP u Budimpešti (9. mesto-2,24 m.), hteo sam da napustim atletiku. Česte povrede tada su me dovodile do očaja. U presudnom trenutku dobio sam podršku crno - belih koji su mi pomogli da se vratim na pravi put. Medalja je dokaz.

Najveći uspesi - Omladinski prvak sveta 1990. godine u Plovdivu (svetski rekord za juniore 2,37 m.) - Prvak Evrope u Splitu 1990. (2,34 m.). - Treći u Evropi 1992. na dvoranskom prvenstvu u Đenovi (2,29 m.). - Najbolji rezultat Evrope 1993. (2,38) postavio na Prvenstvu Jugoslavije. - Pobednik na Univerzijadi u Fukuoki 1994. godine (2,29 m.) - Prvak Evrope 1996. na dvoranskom šampionatu u Stokholmu (2,35 m.). - Treći na dvoranskom prventvu sveta u Parizu 1997. (2,32 m.). - Treći na dvoranskom EP u Gentu 2000. (2,34 m.). Najbolji rezultat u karijeri: 2,38 metara (1993.)