Nikolaj Burljajev, slavni ruski glumac iz filmova Andreja Tarkovskog "Andrej Rubljov" i "Ivanovo detinjstvo", reditelj i glavni glumac biografskog filma o velikom ruskom pesniku Mihailu Jurjeviču Ljermontovu, gotovo već čitavu deceniju apsolutno je posvećen Festivalu pravoslavnih i slovenskih zemalja "Zlatni vitez".

Dobrovoljno je, kaže, svoj četrdesetpetogodišnji umetnički rad žrtvovao "Vitezu", a na glumu danas gleda kao na nemuško zanimanje.
- Verujem da će vas moj pogled na film šokirati. Mnogi me kritikuju, pa i Nikita (Mihalkov). Ne zamerite, svako ima lični put u životu i umetnosti.

Naravno da ne zameramo, a nismo ni zapanjeni, jer znamo na kakva sve ograničenja, pravila i zabrane "pristaje" i poštuje iranski film pa mu to ništa ne smeta da bude danas najautentičnija kinematografija, sa odavno već vodećim statusom u svetu.
- Srpski reditelji igranih filmova moraju da shvate da ne može sve da se prikaže na ekranu. Uz sav telenat, oni prave ustupke zapadnom tržištu, insistiraju na surovostima, erotici, uličnom vokabularu... kao da u bioskop ne dolaze i deca.

Da li se to odnosi na film "Bure baruta", koji ste prošle godine uvrstili u glavni program i koji je do poslednjeg časa slovio kao favorit? Kako se čulo, "eliminisala" su ga rigidna uverenja nekih članova žirija.
- "Bure baruta" je talentovano ostvarenje koje ne zavodi dušu u had, mada pokazuje ljudski pad. Izabrao sam ga, jer još uvek ne znam odgovor na pitanje šta je umetniku dozvoljeno. Volim Gorana, njegove filmove "Tango argentino" i "Tuđa Amerika". Zatekao me je s "Buretom baruta".

Bilo je to na festivalu u Solunu, zagrlio sam ga i rekao: "Kada bi ovaj film bio prikazan NATO-u, ne bi bilo reči o bombardovanju. Narod koji ovaj film prikazuje, poseban je, ne možeš ga ni slomiti ni ubiti". Na koje ste onda srpske filmove mislili?
- Na film mladog reditelja Srđana Dragojevića, ali ne na "Lepa sela lepo gore", već na "Rane". Oprostite mi, ali moram da kažem - to je gnusan, mrzak, ružan film. Osećao sam veliki umor i pritisak, on sakati dušu.

Kao da je hteo da kaže da su Srbi takvi, da je takva mladež. A cilj umetnosti nije u tome. Ako Paskaljevićev film uzdiže dušu, ovaj to definitivno ne čini.

Tako danas na film gleda nekadašnji mali glumac AndrejaTarkovskog, akter čuvene scene livenja zvona, jedne od najlešpih metafora umetnika u svetskom filmu. A kako gleda na privilegiju rada sa slavnim Tarkovskim?
- Nikada ne razmišljam samo o toj sceni, koja zaista jeste jedna od najvećih u svetskoj kinematografiji, već o filmu u celini. Vrlo loše se odnosim prema sebi kao glumcu. Kada sam završio snimanje "Rubljova", bio sam nezadovoljan, imao sam utisak da sam upotrebio 20 odsto sposobnosti.

Ne slažem se sa tekstom, danas bih polemisao sa Tarkovskim, posvađao se. Ne može pravoslavni hrišćanin da proklinje oca. Nikada ranije o ovome nisam govorio. Možda se mogao naći drugi tekst. Kod Srba možeš da govoriš šta god hoćeš i ocu i o majci. Ali to nije pravoslavno. Postoji tradicija. Šokiram vas znam, tim pre što je "Rubljov" toliko priznat.

Kritičan sam i prema sebi i prema Andreju. Tako je bilo i dok je bio živ. Nisam prihvatio sve njegove filmove. Mislio sam da će "Stalker" doprineti šizofrenizaciji našeg društva. Sada vidim da je Andrej bio u pravu, a ne ja. Naslutio je ekološke i duhovne probleme koji očekuju svet.

"Nostalgija" je zamršen, smeten film, Andrej se izgubio u Italiji. Poslednji akord njegovog života "Žrtva" - veličanstven je film. Toliko ruski film, bez obzira što je nastao na Zapadu, sa njihovim glumcima, mogla je da otpeva samo ruska verujuća duša Andreja Tarkovskog.

V.Milivojević
Foto: Z. Sinko