GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


Pitanje

Ko minira opoziciju

Već godinama smo svedoci kako se vođe aktuelne opozicije bezuspešno dogovaraju na raznim okrutnim i četvrtastim stolovima, a od tog njihovog dogovora obično ne ostane ništa. Uvek se nađe neko od njih da u presudnim momentima sklizne u naručje trenutne vlasti. Šta treba preduzeti da do toga ne bi više dolazilo i da bi ovaj narod konačno dobio iole podnošljiviju vlast od ove koja nas je dovela na ivicu celokupnog opstanka. Prvo što treba uraditi jeste postavljanje ciljeva: a to je jednostavno smenjivanje ove vlasti. Potrebno je primeniti sva legitimna i prirodna sredstva u ispunjenju zadatih ciljeva, a to su: borba za slobodu misli, lobiranje svih demokratskih snaga za ukidanje svih nakaradnih zakona o informisanju, univerzitetu, lokalnoj samoupravi..., svako dnevno okupljanje građana, mitinzi, štrajkovi, znači svakodnevno vršiti sve vidove pritisaka na režim.

Prirodno je da i mi Srbi imamo pravo na život i opstanak! Najnormalnije je da ove demokratske akcije treba da predvode demokratske stranke Srbije.

Najvažnije u svemu ovome jeste preispitivanje svih relevantnih aktera iz aktuelne opozicije; onaj koji je i dosada pravio kompromise sa režimom, praviće i ubuduće, to mora svima da bude jasno. Tu ne vrede nikakve zakletve. Kako prepoznati te golubove prevrtače. Jednostavno. Ko ne želi da primenjuje sve navedene oblike pritiska na vlast, tome je znači dobro i ne želi da se solidariše sa većinom naroda i ne želi da dođe do korenitih promena. Koliko god rastanak sa takvim liderima u prvim trenucima bio bolan, bolje ga je izvesti na vreme, nego se po ko zna koji put hvatati za glavu. Ničija harizma ne sme da bude cena opstanka ovoga režima.

Potrebno je izvršiti konačan ukrcaj, i ne primati prevrtljivce i vlastoljupce, koji čekaju da im narod izboksuje meč za fotelju. Koliko god ovaj predlog bio teško izvodljiv, vredi ga isprobati, jer efikasniji ne postoji. Postoji, ali to je duža priča.

Ilija Ćosović,
Beograd


Kritika

"Nobles obliž" potpredsedniče!

("Srbi misle srcem i dušom", "Glas", 25. 02. 2000)

Potpredsednik Vlade Srbije dr Ratko Marković učestvujući na promociji knjige "Misli srpski" Milovana Vitezovića izrekao je, između ostalih, biološko-psihološko otkriće decenije: "Srbi ne misle istim organom kojim misli ceo svet". Komentar gospodina Smiljanića, povodom ove izjave odobrili su sve čitaoci kojima mozak još uvek služi onoj svrsi koju je priroda odredila.

Naša zbilja ipak navodi na zaključak da se nešto ozbiljno događa sa ljudima koji već duže vremena "sprovode politiku poremećenih standarda, vrednosnih sudova i moralnih normi, što se potvrđuje kongresnim izlaganjima i svakodnevnim izjavama političara vladajućih stranaka, ministara i drugih predizborno aktivnih političkih agitatora. U toku tipizirane posete Kruševcu ("Politika", 01. 03. 2000.) i dvočasovnom razgovoru, pred kamerama državnih medija, obnovljeno je sve što je agresijom porušeno, sanirane štete od poplava i zemljotresa, uvedene nove tehnologije i brze pruge, pokrenuta privredna aktivnost i zapošljavano hiljade mladih i ostalih, različitih profila i kvalifikacija.

Za ono što nije urađeno potpredsednik je najavio "svu moguću pomoć nadležnih državnih organa", a otvaranje će biti pred glasanje". Boravak u gradu svoje mladosti profesor Marković nije iskoristio da porazgovara sa nastavnicima o aktuelnim problemima u nekoj od škola, ali je zato sa "posebnom radošću prihvatio imenovanje za predsednika Organizacionog odbora za obeležavanje 135-godišnjice kruševačke Gimnazije" (po drugi put u zadnjih pet godina). Iskoristio je i priliku da prosvetnim radnicima Srbije uputi pouke o društvenom značaju njihovog poziva i prekori ih: "Ono što zameri prosvetnim radnicima je to da potpuno neadekvatno izražavaju svoje nezadovoljstvo u vezi sa niskim platama", i što to čine "preko grbače dece i nauštrb obrazovanja".

Profesor Marković još ustvrdi da: "Biti prosvetni i zdravstveni radnik i uopšte vršiti javnu službu znači povećan stepen odgovornosti i povećan stepen žrtve", kao i da su zaboravili na (što Francuzi kažu) "nobles obliž", odnosno "ako imaš neku dužnost ona obavezuje" (a da li ona treba i da se plati?) Učitelji predstavljaju najmasovniju javnu službu, a obrazovni sistem u svakoj normalnoj državi čini oslonac i garanciju u oblikovanju bolje sutrašnjice. Kod nas je on stvarno žrtva režima i Vlade u kojoj gospodin Marković ima "dužnost koja obavezuje" da lično predloži i založi se za pozitivno i dugoročno rešenje statusa prosvete.

Potpredsednik je u nastupu samo kritike izjavio da on zamera i državi i "što je tako dugo taj problem držala ispod tepiha i nije ga rešila". To je bio još jedan dokaz da režim kojem pripada stvarno "ne misli istim organom kojim misli celi svet" i da će pitanje učiteljskih plata i sudbina ovog naroda biti i dalje "ispod tepiha", a vlastodršci iznad. Dokle? Dobrodošli profesore na proslavu Gimnazije u maju, ako nas Bog poživi.

Velimir Stanić,
Kruševac


Upozorenje

Zloupotreba simbola

Ovo pišem polazeći od stanovišta da je sloboda govora i pisanja civilizacijska potreba i potvrda svakog ljudskog bića. To je i pravo koje nikome, ni u jednom slobodnom, demokratskom društvu nije uskraćeno. Za njega se čovečanstvo na svom hiljadu godina dugom civilizacijskom putu, smatram, konačno izborilo. To, nadam se, neće poreći ni sadašnji gospodari sveta, kreatori novog svetskog poretka, koji bi se upravo na tom temelju mogao početi da gradi. U protivnom legitimisaće se kao stari, samo u novom pakovanju.

Pisanu reč je odvajkada pratila ilustracija, crtež, slika, a od pojave foto-aparata i fotografija. Sve u nameri da se ostvari bolja komunikacija između davaoca i primaoca saznanja, obaveštenja, poruka. Znači, osim slovnih znakova i drugi znaci: crteži, slike, fotografije, učestvuju u komunikaciji. Oni, kao i reči, govore jezikom kulture, religije, naroda, politike, prava... Ali, oni govore i samo njima svojstvenim jezikom: formom, bojom, kvalitetom izrade, veličinom, mestom koje im je dato... Time mogu da steknu i specifično - simbolično značenje - postanu simboli! A simboli se u svom korišćenju mogu i zloupotrebiti - više ili manje, s namerom ili slučajno - iz neznanja. U tom svetlu, neodgovarajuće upotrebe simbola, razmotrimo kojim se verskim simbolom, kao jedinim, predstavlja grad Novi Sad, na koricama knjige "Kratka (?) istorija Novog Sada", koja uskoro izlazi iz štampe. Predstavlja se katoličkom crkvom! I šta je tu sporno? Sve! Jer, grad je lažno predstavljen. Zašto? Zato što u svetu niko, nigde i nikada nije na lice svog grada stavljao tuđu bogomolju. To se smatra neukusnim, nekulturnim, rečju, kićenjem tuđim perjem. Objasnimo: ta crkva, uz dužno poštovanje koje svaki građanin treba da ima prema bogomoljama svog grada, ne može predstavljati sve njegove hramove jer ne predstavlja (kao što nikada nije ni predstavljala) ni njegovo većinsko stanovništvo (verski i/ili nacionalno određeno). Sada postavimo pitanje: Pa zbog čega je onda toj crkvi data uloga predstavnika grada i građana? Razloga može biti više. Jedni su u gore spomenutom neznanju, neobaveštenosti o vrednosti, značaju i porukama koje simboli imaju i zrače - šalju. (Neznalački upotrebljeni mogu izazvati neželjene posledice, od zabluda do osećanja poniženosti, što je i najmanje opasno). Drugi razlog su mnogo složeniji i odraz su krize (duhovne i materijalne) koju nikako ne prevazilaze preostali srpski prostori posle raspada druge Jugoslavije. Luta se i posrće a da se pravi put ni ne nazire. Pretrpevši poraze u potpuno anahronom ratu u kojem su Srbi proterani sa svojih ognjišta starih i bezmalo hiljadu i po godina a sve uz pomoć velikog, civilizovanog sveta koji se kao i oni (Srbi) krsti, ali šakom, Srbi osećaju strah i beznađe.

Plaše se tog i takvog sveta. Ali, plaše se i sami sebe! Toliko, da svesno ili podsvesno beže od sebe. Otuda i taj beg od sopstvenih simbola, tj. ravnodušnost prema upotrebi tuđih. Tako nešto može se desiti samo narodu koji je dugo i mnogo patio, koji je bio strašno proganjan i kažnjavan zbog pripadnosti drugoj veri, koja nije imala snage da ga zaštiti! Pa kada je tako, ostaje nam samo nada da će novi milenijum doneti na Zemlju Mir Božji, za sve ljude kojima je zakon života najviši zakon. To bi i nama Srbima dalo šansu da preživimo.

Ivić Danka, etnolog,
Novi Sad


Upozorenje

Tarabić je bio veoma vidovit

Bez uvrede molim. Ne želim da se pogrešno razumem zbog ovog teksta, a naročito zbog reči "žuta". Taj pridev sam upotrebio prisećajući se reči osvedočenih srpskih vidovnjaka Tarabića, koji su, još pre 200 godina predvideli poplavu Evrope od "žute rase". Ako se danas malo bolje pogleda "poplava" se ostvaruje ne samo u Evropi, već i u celom svetu. Ako bolje razmislimo, to je i prirodno, ostvaruju se samo prirodni zakoni. Pa i u Bibliji piše da će zemlja biti onih koji se množe, a Kineza danas ima preko milijardu i dvesta miliona. Pored brojnosti, oni su i vrlo uporni, radni, složni, mudri, štedljivi, vešti, ćutljivi....

Oni imaju drugačiju filozofiju življenja, drugačiju religiju, drugačije navike, običaje, istoriju, pogled na budućnost. Suština življenja čak nije ni slična našoj, te o nekom suživotu ne može biti ni reči. Ljudi sa takvim osobinama su opasniji za naše pravoslavno tkivo, za našu srpsku naivnost, širokogrudost i toplo srce, od bilo kakvih drugih otvorenih i brutalnih napada, protiv kojih se zapali naš prkos, ponos i hrabrost. Jer, poznato je da naš mudriji i dublji odbrambeni mehanizam skoro uvek spava.

Nije teško predvideti i bez pogleda na svetska iskustva da ćemo, ako se nastavi ovakvim tempom olakog prihvatanja njihovog širenja, za 10-20 godina biti u manjini i građani drugog reda. Podsećam na francusku lakomislenost od pre 20 godina i njihovo olako davanje dozvola za gradnju u jednom delu Pariza. Sada je ta četvrt gotovo ispražnjena od Francuza jer tamo niču kineski oblakoderi, kineski restorani, prodavnice, pijace, cveta podzemlje, da su francuske vlasti dovedene pred svršen čin i preostaje im samo kajanje i nemo posmatranje, jer se širenje ne zaustavlja samo na jednoj četvrti. Drugi strani radnici ni blizu nisu bili takav problem. Sada je problem zajednički i za francuske radnike i za strance kako dobiti i zadržati posao pored, skoro samožrtvujućih Kineza, koji su spremni da rade bukvalno neprekidno i za male pare. Oni, na primer, u konfekcijama šiju i spavaju za mašinom, taksiraju smenjujući jedan drugog dok spavaju u gepeku.

Da se vratim u Srbiju, bliže u Sombor. Da se vratim blagonaklonim bezmalo radosnim rečima iz "Somborskih novina" koje govore da eto i mi imamo, maltene sreću, što Kinezi otvaraju butike i restorane i u Somboru. Simptomatične su reči novinara koji kaže: "U početku stidljivo, pa sve otvorenije i žešće, Kinezi u našem gradu šire svoju trgovinu". Neće se oni zaustaviti samo na trgovini. Preći će na restorane, taksiranje, otvaranje konfekcija, zanatskih radnji, proizvodnih pogona, piljara, pijaca, robnih kuća... Kupovaće imanja, uzgajaće voće i povrće. Ali u tim radnjama i pogonima neće raditi nijedan građanin ove zemlje.

Oni čvrsto sarađuju među sobom, hijerarhijski su vrlo povezani i poslušni. Hoćemo li mi imati neke koristi od toga? Nikakve. Naprotiv. Širiće se samo nezaposlenost i nezadovoljstvo jer oni ne kupuju tuđu robu, neće jesti našu hranu i od naših proizvoda, ne ulaze u naše restorane, prodavnice i pekare. Kinezi ne jedu hleb, već pirinač koji će, naravno, uvoziti iz Kine. Nikada nećemo znati izgovoriti nijednu njihovu reč, pa čak ni njihovo ime. Nikada nećemo znati šta govore među sobom, šta misle, šta planiraju, kako se vesele, koliko nas vole, kako tuguju. Komuniciraće sa nama samo preko širokog trgovačkog i diplomatskog, dobro poznatog, kineskog osmeha.

Svaka čast Kinezima i njihovom osmehu, i načinu življenja, ali, neka nam pokažu kako da spojimo dve kulture i dva broja (10 miliona i milijardu i dvesta miliona), da budu ravnopravni. Koje će pravilo važiti (osim onog prirodnog), ko će koga progutati u budućnosti? Nisam nacionalista, ne mrzim nijedan narod, ni jednog čoveka, čak ni neprijatelja svoga, samo razmišljam na koji način srne uspevaju da sačuvaju svoj identitet i teritoriju pred krdom lavova.

Miloje-Mića Lukić,
Sombor


Tajne

Ćute o zajmu kao zaliveni

Uskoro će se navršiti godina dana otkako je istekao rok za konačnu otplatu zajma za preporod Srbije. Niko od zvaničnih organa ni u kakvoj prilici ne pominje taj zajam, niti se može dobiti informacija o sudbini neisplaćenih anuiteta.

Ako je zajmoprimac reprogramirao otplatu preostalog duga, on to ne može da uradi jednostrano i na neodređeno vreme, bez dodatnog ukamaćenja, već u dogovoru sa zajmodavcem. Dakle, treba utvrditi novi rok za sve neisplaćene anuitete uz primenu već ugovorene kamatne stope. Proteklo je skoro dve godine otkako je prestala isplata po osnovu zajma, i otada se ništa nije učinilo u tom pravcu. Nameće se stoga pitanje da li zajmoprimac (država) putem zastarelosti duga pokušava da izbegne obavezu vraćanja zajma. Verujem da za mnoge od nas vraćanje (otplata) zajma predstavlja prioritet nad prioritetima, ništa manje od značaja izgradnje, sanacije ili obnove ratom oštećenih objekata. Verovao sam u nepovredivost prava koja su ugovorom utvrđena, te da je nadležnost suda za slučaj spora samo formalno predviđena.

Ukoliko zajmoprimac nastavi sa kršenjem ugovora, moraće se tražiti obeštećenje sudskim putem.

Petar Mitić,
Vrnjačka Banja




     


FastCounter by LinkExchange