Svi "mitovi" o zemlji najboljeg fudbala, najlepših karioka, ludog ritma sambe i neodoljive bosanove, sve je tačno. Brazil je stvarno čudo, jedna od retkih zemalja gde se odmah, čak i kad dolaziš prvi put, osećaš komotno kao kod kuće (i bolje od toga), zemlja u kojoj ljudi nisu umišljeni i isfolirani, gde je samo "tudu bem" (sve dobro ili nešto kao ćao) dovoljno da započneš komunikaciju sa "domorocem" koga prvi put vidiš, ili devojkom u kafiću...

Kada posle, i po suncu tmurnog, Beograda osvaneš u Rio de Žaneiru ili Sao Paolu u početku ne možeš da poveruješ kako izgleda normalan život. Na stranu sve živopisne boje nepoznatih gradova i optimizam i dobro raspoloženje koje se oseća u vazduhu, najviše te u početku iznenađuju neke sitnice - ljudi vezuju sigurnosne pojaseve, poštuju ograničenje brzine, u redovima (kad ih ima) čekaju kulturno, na šalterima ne moraš da se biješ sa službenicima da bi overio neki papir...

Neke ovde "sasvim obične stvari" čak vam u početku izgledaju smešno. Kao na primer slanje i-mejla direktoru metroa u Sao Paolu zbog toga što su službenici u metrou bili neljubazni prema dvoje slepih osoba. Ono što vam bude još čudnije jeste kada direktor metroa pošalje pismeni odgovor u kojem se zahvaljuje na obaveštenju i još kaže da su službenici koji su nepravilno postupili pronađeni i kažnjeni. Posle toga jednostavno ostanete bez teksta.

Ljudi su, opet, posebna priča. Možda je to iluzija čoveka koji dolazi iz zemlje gde se u boljem slučaju samo reži "na bližnjeg svog", ali čak i posle višenedeljnog boravka u zemlji Pelea, Žobima i sociologa-predsednika Fernanda Kardosa, ne možete se oteti utisku da su svi "blagi" i ljubazni - od prosjaka na ulici pa sve do nekih "važnih" političara s kojima na ovaj ili onaj način stupite u kontakt. Posle Jugoslavije ovo stvarno dođe kao banja.

A karneval, to je tek opšta ludnica. U Salvadoru (država Baia) počeo je još pre nekoliko dana, u četvrtak zvanično počinje u čitavom Brazilu i drugačiji je u svakom gradu. Najpoznatiji su oni u Ouru Pretu, Resifeu, taj u Salvadoru i, naravno, karneval u Riju. Za Brazilce je razlika među njima ogromna. U Riju je komercijalizovan zbog turista i u prvom planu je samba sa dosta brzih i jakih ritmova, u Salvadoru ritmovi su mekši, a u Resifeu je možda najsmešniji i najzabavniji od svih.

Pošto je karneval u Brazilu praznik, uglavnom svi negde putuju ili, kako sami kažu, "idu na izluđivanje". I tih dana dopušteno je apsolutno sve. Ako ti se hoće možeš i go da šetaš ulicom i baš niko ti ništa neće reći, niti će te čudno gledati. To su dani kada i čitava gej populacija izlazi u javnost pa na ulicama ima jako puno muškaraca obučenih u ženski "autfit", ali i nezavisno od te gej stavke čini se da im je to, bar ovaj put, glavni fazon.

Brazilcima karneval dođe kao totalno pražnjenje mozga, nagona (pre svega seksualnog) i zadovoljavanje svih mogućih poriva. Na nekoliko dana zaboravljaju se svi problemi i svi zajedno igraju - bogati i siromašni, belci, crnci, Japanci, crveni, melezi svih mogućih etničkih kodova. To nije samo takmičenje škola sambe i ne dešava se samo noću. Traje bukvalno tri, negde čak i više, dana bez prestanka.

Zamislite tri dana sambe i 10.000 ljudi koji igraju bez prestanka. I to apsolutno svi jer ovde nema foliranja. Igraš kako znaš i umeš i niko ti se neće smejati ako slučajno ne znaš.

Đuska se i na 40 stepeni, čak je tada možda i najbolje jer na plažu (gde su uglavnom glavne svirke) dovezu cisterne s vodom i vatrogasne čamce i sve vreme prskaju i rashlađuju ekstatičnu masu. Svi su tu mokri, uključujući bezbrojne devojke u bikinijima, najčešće bez gornjeg dela.

Totalna ludnica. I što je najbolje od svega ne postoji blamaža i sve je dopušteno.

Žene su posebna priča, spopadaju kao nenormalne, i to sve - mlade, one malo starije, ali i prave babe. Ovih poslednjih se treba kloniti jer čovek može da "nagraiše" u svakom smislu. Teško da bilo gde drugde možete da vidite kako i najgori (muški) gabori šetaju najzgodnije moguće devojke.

Otkud to, ne možete da se ne zapitate. Na jednog muškarca dođe bar dve, a prema nekim pričama čak pet žena. Ali zato, kažu, kad te žena uhvati čuva te kao kap vode na dlanu i ne pušta ni za živu glavu.

Dragan Mijalković