BEOGRAD - Nedavno je VJ dobila novog načelnika Generalštaba, a Treća armija novog komandanta. Generali Pavković i Lazarević "izrasli" su iz komande Prištinskog korpusa i napredovali vertikalnim manevrom.

Vrlo je zanimljivo na koji će način "prištinski generalski lobi" uticati na ponašanje VJ u mesecima koji slede i koji, prema mnogim ocenama, mogu da budu vreme preokreta ili novih dramatičnih zapleta u rešavanju sudbine SR Jugoslavije.

Vojska Jugoslavije će neizbežno, sama ili po naređenju svoje civilne komande (oktroisanog vrhovnog komandanta Slobodana Miloševića), rešavati teške probleme. Neki se tiču nje same, a daleko veći broj države čija je ona (jedina i jedinstvena !?) oružana sila.

Prvi i možda najbolniji procep u kojem VJ živi jeste njena pozicija u sopstvenoj državi. Neke stvari kao da se ponavljaju i, evo, crnogorsko rukovodstvo je više ne smatra svojom, a bez Crne Gore, to prestaje da bude jugoslovenska vojska. Slične stvari su se već događale s JNA, a rezultati su jako dobro poznati. Zvanična Crna Gora, inače, već nepodnošljivo dugo ne učestvuje u komandovanju VJ, a tenzije rastu nasuprot bilo kakvoj konstruktivnoj logici.

Šta bi u okolnostima opasnih zaoštravanja moglo da učini vojno rukovodstvo na čelu s novim, van svake sumnje vrlo sposobnim šefom. Pavković je čovek koji ume da misli svojom glavom, ali njegova Ahilova peta je razumevanje legaliteta i legitimnosti.

Kretanje između struke (vojničke) i politike (Miloševićeve) za generala Pavkovića je zavodljiva igra opasnog zanata i varljive slave, čak i kad razlozi za slavlje prestanu. On prilično veruje Miloševiću, nadamo se ne bez rezerve, jer Milošević ne veruje nikome. Bar ne potpuno. Reč je, dakle, o vremenu u kojem se mora misliti i raditi brzo. Vojska je, prema Ustavu SRJ, dužna da čuva ustavni poredak, suverenitet i teritorijalni integritet države.

Kategorija "ustavni poredak" već je davno normativni anahronizam, jer se očito radi o poistovećivanju interesa vlastodržačke oligarhije sa sudbinom države. Suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i SR Jugoslavije su odsecanjem Kosova narušeni do nivoa na kojem se država ne može definisati: ne zna se gde su južne granice, dokle seže nadležnost državnih organa i šta VJ radi na ostalom delu teritorije.

Preciznije, hoće li poštovati ionako nejasne ustavne imperative, političku volju "vrhovnog komandanta" ili zakon sile. Na osnovu dosadašnjih iskustava, stvari idu upravo navedenim redosledom: Ustav i pozivanje na njega, "dosledno izvršavanje naređenja", dobijanje udaraca, podvijanje repa i potpisivanje kapitulacije, traženje izdajnika i neprijatelja među onima koji se s navedenim redom stvari ne slažu, posebno kad ne pristaju na proglašavanje kapitulacije za pobedu.

Kao novi šef, Pavković ima dve mogućnosti: prva i gora je da sve pusti na volju "vrhovnom komandantu"a njegova naređenja sprovodi kao neprikosnoveni nalog.

Druga i logična jeste da prvi general VJ pokuša da objasni vrhovnom da između lanjskog rata i novih opasnosti nije bilo vremena ni novca za reformu vojske, nije bilo mogućnosti da se tehnološki uspravi, nije bilo potrebe da se bilo koji njen deo konfrontira s bilo kojim političkim krilom Crne Gore, nije bilo razloga za onoliki trijumfalizam i odlikovanja.

Konačno, nije dobro politički bojiti generalsku elitu, jer vojska nije stranačka. Vojnici koji su poginuli i ranjeni u poslednjem ratu nisu tamo otišli da bi čuvali bilo čiju stranku, važnu familiju ili vlast, već svoju otadžbinu. Pavković nikako ne bi smeo da pristane da bude talac zlosrećne podele na "patriote i izdajnike"i da u tome povlađuje vrhovnom, već da bude na čelu vojske koja ni zbog čije vlasti na svetu neće ratovati protiv dela države čija je to takođe vojska.

Drugi procep za VJ koji je nemoguće razrešiti bez navedenog jeste širenje šiptarskih apetita na Preševo, Bujanovac i Toplicu. To je već pitanje legitimnog odgovora i nacionalnog opstanka. Ali, aktuelna vlast u Beogradu će svakim svojim potezom, ma koliko posle svih gluposti bude logičan, izazvati nasilnu reakciju moćnijeg dela sveta. U tom zapletu, VJ može da bude garancija nove pobede (ako je moguća), ili žrtva politike.

General Pavković je čovek od struke koji zaslužuje puno poštovanje. Nasuprot mnogim stavovima, autor ovih redova je uveren da njegova profesionalna i vojnička autonomnost nosi jasnu prevagu nad osećanjem neospornog Miloševićevog autoriteta. Dakle, valja verovati da će general biti u stanju da sačuva Crnu Goru bez rata, ostatak Srbije bez NATO intervencije i Vojsku Jugoslavije od novog, sumnjivog kulta ličnosti.

Novi načelnik Generalštaba ostaće upamćen u istoriji samo ako za njegovog zemana više ne ratujemo, ma šta o tome mislio vrhovni.

Ljubodrag Stojadinović