Poštovana redakcijo, pišem vam povodom teksta "Naš je sv. Trifun, a ne Valentin", objavljenog u rubrici "Glas čitalaca" 29. februara. Ovaj članak potpisao je g. Bogoljub Popović iz Novog Sada. Pisac ovog teksta i ja imamo isto ime i prezime, pa je to stvorilo zabunu kod nekih ljudi, koji su me zvali telefonom misleći da sam ja napisao taj tekst. Ja sam vanredni student Bogoslovskog fakutleta SPC u Beogradu, a živim u Novom Sadu. S tekstom samog članka se u potpunosti slažem (od prvog do poslednjeg slova), a moji prijatelji kažu da "to liči na mene". Zato bih veoma voleo da upoznam čoveka koji, pored toga što imamo isto ime i prezime, ima (koliko mogu da procenim na osnovu teksta) iste stavove kao i ja.

Zamolio bih redakciju "Glasa javnosti", ako je moguće, da mi na email adresu: teolog Unet.ju prosledi adresu i telefon gospodina Bogoljuba, ili da moju adresu i telefon dostavite njemu.

Bogoljub (Vladimira) Popović
Drvarska 16a
21000 Novi Sad
Telefon: 021/392-712
mailto:teolog EUnet.ju

Pitam se koja je bila svrha objavljivanja ovog intervjua? Da nam kaže da je sponzorstvo to što uništava pisanu reč. Nije tako! Bogatstvo nije ono što uništava, nego je to beda i siromaštvo. Kako to da svako ko ima para i objavi knjigu ne mora da bude i pisac? Taj jeste pisac, ali ne mora da bude loš, ili je loš, to je ono o čemu se radi, a ne o sponzorstvu.

Šta vi očekujete od "Prosvete"? Ti ljudi moraju da prežive i dovijaju se. Ako je neko stvarno dobar, ne treba da brine zbog lošijih iza sebe. Treba pustiti svakoga ko želi da objavi knjigu da to i učini. Ako taj ima para da ulaže u rizične poslove, to je pitanje njegovog smisla za biznis i avanturu. Ne brinite, ljudi nemaju para da kupe ni one knjige za koje provereno znaju da treba da ih pročitaju. Pa ne mislite valjda da će knjiga koja nema nikakvih književnih kvaliteta biti razgrabljena i postatiti bestseler.

Ono što nas treba da brine jeste to što se ne čuje reč kritike, ali ni "k" od kritike. Ako neko objavi knjigu pa ga dočeka sablja kritike, onda taj nema šta više da traži u spisateljstvu. Nama nedostaju bogati izdavači kojima to nije jedina delatnost, znači oni koji imaju kapital i tim koji ima njih za ono što je dobro. Nama nedostaju dobri, dobro plaćeni kritičari koji će taj posao da rade radi svog ugleda i da svaki izdavač strepi od toga šta će ovaj ili ovi napisati o njegovom najnovijem izdanju.

Dakle, po meni, svako ko objavi knjigu, jeste pisac, ali kakav? I samo još nešto, nejasno mi je šta znači "Imaš pare, pišeš po kućama i ti si pisac?" Pa kakve to veze ima sa književnošću? Pa valjda je pisanje slobodna delatnost, ne treba valjda da se ima kancelarija za pisanje, ili ne daj bože kafana? Da biste bili pisac, i to dobar, potrebno je da imate dušu i briljantan um, i naravno, dar da to prenesete na parpir.

S poštovanjem,
Ljiljana Obradović,
Beograd

Unija sindikata prosvetnih radnika Kragujevca odlučila je da potpuno obustavi rad u jednom broju ovdašnjih škola. Uprkos velikoj većini svojih kolega, tu odluku ne poštuje jedan broj nastavnika. Nastavu drži par štrajkbrejkera i par nastavnika koji se nadaju prijemu u stalni radni odnos. To im ipak ne smeta da prisiljavaju učenike da posećuju njihove časove u gotovo praznim školama. Možemo misliti kako je deci iz udaljenih mesta ili krajeva grada koja putuju neredovnim autobusima, da bi se posle likovnog ili fiskulture vratili kući.

Stvara se već duže vreme privid nekog redovnog stanja, a u stvari sve je to jedno izigravanje škole i maltretiranje i učenika i roditelja. I ministar i prosvetni radnici su tu zbog naše dece, a ne deca zbog njih. To treba da shvate i oni, a i mi roditelji. Opravdani zahtevi prosvetnih radnika ne mogu se sprovoditi taktikom: sad idemo u školu, sad ne idemo; sad delimično idemo; sad neko ide, a neko ne.

Predlažem da mi roditelji preuzmemo inicijativu i da prestanemo da budemo nemi posmatrači ovog nezdravog stanja koje dodatno ponižava i našu decu i nas. Pustimo Ministarstvo i prosvetne radnike da reše svoje odnose, a dok oni to ne učine i omoguće redovno i normalno odvijanje nastave, deci ne dozvolimo da pohađaju ovo sprdanje od škole.

Vladimir Todorović,
Kragujevac

Ljudima je pravo promišljanja i jevanđelskog preumljenja dato saglasno volji Svevišnjeg u svetlosti večnog otkrovenja. Narod smo na razmeđi bliskog nestajanja ili opstanka? Odluka je sudbinski neodložna, jer životok klizi bez prestanka.

Ako zavirimo u tajne postojanja i neosvetljene podrume duša pokleklih pred vremenom zla, upoznaćemo svetačka predanja, običaje, moral, puteve i neprohode. Vekovima smo nosili oreol tragičara nemilosrdne "slobode" i zavođeni opojnim neistinama izgleda stigosmo do dna. Probudimo se, braćo Srbi, skinimo koprene da ne bismo zabludni i dalje previđali uzani otvor između jave i sna. Neka prema svetlosti krenu zarobljenici istine utamničene, da oči otvore, da se prenu i ugarkom ljubavi neugašene podstaknu vatru utrnule nade u smirenoumlje i sabranja.

Moramo da verujemo da sve nije izgubljeno, da su iza nas svezaboravljanja, idolopoklonstva i lutanja, da dolazi vreme novih postanja. Ništa nam neće biti darivano više nego što zaslužujemo!

Pozvani smo na preumljenje, da otvorimo oči i srca i vratimo svetim dobrima. Ako to ne učinimo, izabraćemo neizbežno uništenje. Nad Srbijom neslogom zadojenom, zlom nabreklo nebo gromori, mržnjom ozlobljeno do pucanja. Samoljublje i gordost od davnina, pomerene granice odricanja. Trpnja do očaja, očaj do bola. Zaboravljene obmane i obećanja. Izbledela sećanja.

Nije vreme poslednjeg suda, ali je vreme poslednje opomene našem zaboravu i savesti koja je često žalosno mirna, jer nam je sećanje kratko i brzo ugasne. Slavili smo skupe pobede, izgubljeni ponos i poraze. Oreol patnje i trpljenja bivao je naš krsni znak. Izgradili smo lažni mit o "nebeskom narodu", a čini se da smo blizu kraja sudbinskog strpljenja. Moj narode, podsetimo se da nas kratko pamćenje ne oslobađa odgovornosti pred potomstvom koje dolazi. Ne smemo zaboraviti da sećanje ako se ne zapiše istinom, makar ona i bolela tužno, izbledi i prolazi. Danas smo od svih ostavljeni. Zapitajmo se gde smo i ko smo? Pogledajmo istini u oči, da sudnjeg dana, ako iznenada svane, ne budemo i od sebe samih zauvek zaboravljeni.

Netrpeljivost i neslogu ostavimo zaboravu, jer ako se pameti ne prizovemo, bojim se, da će prorok iz naroda biti u pravu! Tarabići su predvideli da će nas ostati za "pod šljivu", a kako je krenulo, skrasićemo se između Drine i Timoka, od Save do Morave. Nema više ružne stvarnosti koja bi mogla da nas iznenadi. Uzmimo se u pamet, da ne bude kasno.

Mr Vitomir Stanojević,
Kruševac

U poslednje vreme dosta se govori i piše o aktuelnom štrajku prosvetnih radnika. Većina ljudi shvata o čemu se radi, što se vidi iz brojnih istupanja u kojima se podržavaju zahtevi prosvetara i s uvažavanjem govori o njihovom radu uopšte.

Ima, doduše, i onih za koje starozavetni prorok reče da imaju oči, a ne vide; imaju uši, a ne čuju. Oni, skoro svi odreda, i kao po dogovoru, razumeju teškoće koje imamo, ali smatraju da "to nije jedini put", "nije način"... i "nije trenutak". Na ovakva mišljenja najbolje je ne obazirati se, ali jedno smo morali izdvojiti, s obzirom da pored ličnog stava, održava i stav lista koji ga je objavio, pa bi ćutanje, u ovom slučaju, moglo biti protumačeno da je javno mnjenje u sredini u kojoj novine izlaze raspoloženo protiv prosvetnih radnika, kao i protiv samog štrajka.

Naime, u "Takovskim novinama" od 10. februara 2000. godine, na naslovnoj strani, glavni urednik B. Lomović u, moramo reći, čudno naslovljenom članku "Đak nije vekna" (!), kritikuje i osuđuje nastavnike i sve to na bazi iskrivljenih činjenica i neproverenih podataka. Poznatu starogrčku izreku koja se pripisuje Sokratu "Ako obućar napravi loše sandale, Atinjanin će ići bos, ali ako učitelj ne vaspita dete, Atina će imati jednog čoveka manje" i koja ukazuje na važnost učiteljskog poziva a nadležne opominje kakvo bi mesto taj poziv u društvu morao da ima, autor novinskog članka proizvoljno širi ("Ako pekari...") i, što je najgore, bitno menja. "Ako učitelji ne budu radili kako valja, Atina će propasti", "navodi" on.

"Mudrost" dobijena urednikovom rekonstrukcijom originalne izreke antičkog filozofa dalje se koristi kao izvor i uporište za izvođenje zaključka o ucenjivačkom karakteru, pa i sumnjivim namerama nastavnika koji štrajkuju, budući da su, veli, svesni da "od njihovog rada zavisi opstanak Atine". Proverenim manirom novinara u službi ekstremne politike, prosvetnim radnicima se prišiva da su neradnici i ucenjivači države (pekari, proizvođači bombona, konfekcionari... rade, "ne izvoljevaju, ne ucenjuju") uz kvalifikacije da je njihov čin "nepatriotski", te "da je svaki izgubljen čas mali zločin". Odgovor na neizostavno pitanje kakva je i kolika cena ovakvog razmišljanja potražili smo u starom Rimu.

Kada je Cezar sa svojim legijama ušao u Egipat (i usput pomogao Kleopatri u unutrašnjoj borbi oko prevlasti), na poklonjenje su mu izašli svi visoki dostojanstvenici. Vrsni besednik i veliki vojskovođa i državnik ćutke ih je pozdravljao, ali kada je na red došao upravnik dvora i glavni kraljev evnuh, usledio je kratak komentar: "Visok položaj, uz malu žrtvu".

Tomislav Mitrić, profesor,
Gornji Milanovac

Poštovane kolege, ako nas vlast omalovažava i ponižava do te mere da nemamo od čega da živimo, zar Vi nemate obraz i dostojanstvo da se sami borite za život Vaš i Vaše porodice?

Da li oni misle da naša deca ne treba da se školuju, da studiraju (možda se plaše da bi i ona postala "bundžije i mrgudi", kao i roditelji im), pa nam zato ne isplaćuju i tako mizerne zarade? Da li su fakulteti u Beogradu rezervisani samo za decu novokomponovanih, nepismenih bogataša, koji ako treba, mogu i da kupe diplomu? Znaju li naši pretpostavljeni koliko koštaju knjige, stanarine, a da ne govorim o kulturnom uzdizanju ličnosti? Verujem da ne znaju, jer njima takve "stvarčice" nisu potrebne, a i ako jesu, mi smo im ih već odavno isplatili.

Naš ministar kaže da "mrgude" treba odstraniti iz nastave. A, kako on to zamišlja da se ponaša prosvetni radnik u starom, izlizanom odelu, bez frizure, bez volje za život, jer nema ni za kafu da popije na odmoru, a u slobodno vreme, kada bi trebalo da proširi svoje znanje, da se upozna s novim dostignućima u svojoj struci, prosvetni radnik mora da radi dodatne, nimalo dostojanstvene poslove, da bi uopšte mogao da preživi.

Kako bi se ministar ponašao da uđe u odeljenja koja broje 40 do 47 učenika? Deca nemaju gde da sednu, ali zato imaju po petnaest predmeta, s veoma opširnim programom, ali istovremeno i veoma lošim i neodgovarajućim za taj uzrast. Od toga viška učenika većina škola ima od pet do deset odeljenja koja se ne finansiraju. Bilo bi bar pošteno da nam kažu hvala za taj besplatan, društveno-koristan rad, a ne da nas omalovažavaju. Ako dotični kaže da je cena rada ista za sve društvene aktivnosti, zašto onda nije i koeficijent isti za određenu stručnu spremu?

Imam utisak da namerno neće da rešavaju naš problem, da im nije stalo ni do učenika! Zar bi jedna vlast dozvolila da deca treću sedmicu gube nastavu, a ona da ćuti, kao da se ništa ne dešava? Zato, dragi roditelji, krivca nemojte tražiti u prosvetnim radnicima, jer oni pošteno rade svoj posao trudeći se da od vaše dece formiraju ljude ponosne, vredne i dostojanstvene. Krivca tražite u onim organima koji su do ovoga svega doveli i srozali na najnižu moguću lestvicu jedno od najplemenitijih zanimanja.

Drage kolege, sve gore navedeno jeste razlog da bar jednom budemo jedinstveni u našoj borbi i dosledni u našim zahtevima, dokazujući time da smo dostojni da budemo profesori deci koja znaju da misle i imaju hrabrosti da kažu to što misle i pruže otpor svemu nazadnom u ovom sistemu!

S poštovanjem,

Branka Ćirković, profesor,
Čačak