Podnošenjem zahteva za pokretanje prekršajnih postupaka protiv državnih medija i privatnih krivičnih tužbi protiv fizičkih lica za krivično delo klevete i uvrede kao i za naknadu štete ukazalo bi se u javnosti na svu apsurdnost Zakona o javnom informisanju. To ne bi značilo, kao što to neki smatraju, davanje legitimiteta ovom zakonu i njegovo prihvatanje već bi se stalnim animiranjem javnosti uticalo radi njegovog potpunog razobličavanja. Naravno bilo bi interesantno videti i kakve bi presude i rešenja sudije i organi za prekršaje izricale državnim medijima i onima koji su povredili slobodu prava ličnosti - izjavio je za "Glas" advokat Slobodan Šoškić.

Zašto se građani i pravna lica koje vređaju i prozivaju da su izdajnici, nepatriote, kolaboracionisti i strani plaćenici ipak ne odlučuju na ovakav korak? Ovih zahteva i tužbi, ako se izuzme nekoliko slučajeva, gotovo i da nema.
- Nisam čuo da je neko pokrenuo pitanje prekršajnog kažnjavanja za takve iskaze. Demokratski orijentisani građani ne traže sudsku zaštitu ovim putem, ne samo jer ne žele da daju legitimitet ovom zakonu, već i zato što smatraju da sud nije samostalan i da će politički uticaj na sud biti tako jak da neće smeti da presudi protiv političkih moćnika. Pomenute uvrede često se plasiraju putem državnih medija. Interesantno bi bilo videti kako bi ova glasila u roku od 24 časa, za koliko mora da se donese rešenje u prekršajnom postupku, i njihovi urednici, izdavači, novinari dokazali da je neko strani plaćenik, izdajnik i slično.

Pokrenuto je i pitanje ustavnosti ovog zakona?
- U članu 9 stav 4 Ustav SRJ je propisao da slobode i prava mogu biti ograničeni samo jednakim slobodama i pravima drugih i u slučajevima kada je to Ustavom određeno. Ali, Ustavom nije utvrđeno ograničenje slobode i prava javnog izražavanja mišljenja niti slobode javnih glasila da služe kao sredstvo te slobode. Članom 3 Zakona o javnom informisanju ograničava se sloboda javnog izražavanja mišljenja. Propisano je da su javna glasila slobodna da iznose činjenice i stavove o svemu o čemu građani imaju interes da budu obavešteni. Očigledno da tu nema slobode javnog izražavanja mišljenja već stavova. Mišljenja i stavovi nisu sinonimi. Mišljenje je psihološki proces - razmatranje, a stav znači opredeljenje. Mišljenje je širi pojam od stava. Dakle izostavljanjem termina mišljenja iz člana 3 zakonodavac je ograničio slobodu javnog izražavanja i sveo je na izražavanje stava. Postavlja se i pitanje ko će odrediti šta je to o čemu građani imaju interes da budu obavešteni.

Bivaju kažnjavani i oni koji objave neku neistinitu informaciju iako nisu imali nameru da to učine?
- Objavljivanje neistina u javnim glasilima smatra se prema članu 4 stav 2 Zakona zloupotrebom slobode javnog informisanja. Ovakva formulacija kada se veže za druge odredbe Zakona toliko je restriktivna da derogira sve životne i logične nazore. Zloupotreba kao pojam u krivičnom pravu i drugim granama prava podrazumeva nameru nekog lica da čini nešto što je protivno potrebama i interesima određenih ustanova i službi. Ali, neistina se može i nehatno objaviti i zašto bi se svaka smatrala zloupotrebom javnog informisanja. I u prekršajnom i u krivičnom pravu, u kaznenom pravu, naglasak je na tome da se sprečavaju umišljajno, svesno i voljno preduzeta devijantna ponašanja, a samo izuzetno se kažnjavaju oni koji su nešto nehatno počinili. Zloupotrebom se smatra namerno objavljivanje neistinitog podatka što je iz Zakona izostavljeno, a onaj ko je to nehatno uradio ne bi mogao biti prozvan za zloupotrebu.

Mogu li prekršajni organi i u okviru važećeg zakona ipak kvalitetnije voditi postupak i donositi drugačija rešenja?
- Sudije pored toga što moraju pravilno da primenjuju zakon moraju biti i kreativni. Sudija za prekršaje, ako je poštovalac pravničke kulture, neće svaku neistinu uzeti kao zloupotrebu. Praksa međutim pokazuje da se sudije postavljaju kao milicioneri koji na ulici naplaćuju mandatnu kaznu. Nevolja je veća što članom 72 organ za prekršaje biva obavezan da u roku od 24 časa od kada se izvrši dostava poziva okonča postupak. Nema pravog postupka koji se obavlja u ovako kratkom roku i gde nema vremena niti da se pribave niti izvedu svi dokazi, pripremi odbrana i slično. Zakon dakle vodi potpunom ugrožavanju egzistencije javnih glasila i guši slobodu javnog izražavanja mišljenja i javnog informisanja. Ovaj zakon ima za cilj odmazdu i kaznu, a ne želju da se uredi oblast informisanja. Zato je cela stvar prebačena u prekršajni postupak jer redovni sud kada postupa ipak mora sagledati pomenute činjenice sa objektivnog stanovišta, a ne sa stanovišta oštećenog koji smatra da je uvređen. Prekršajnim postupkom čak ni onaj koji smatra da je oklevetan i uvređen ne može ostvariti moralnu satisfakciju pa ni naknadu štete kao u redovnom postupku jer novac od kazne ide u budžet Srbije. To znači da podnosioci zahteva za otvaranje prekršajnog postupka deluju politički, ne u svoje ime već za račun države. Njihovo moralno zadovoljenje je odmazda prema javnom glasilu.

Da li se gušenje kritičkog mišljenja može vratiti vlasti kao bumerang? Ako se društveni problemi i konflikti ne rešavaju u javnoj sferi koja služi kao socijalni amortizer postoji opasnost da nagomilano nezadovoljstvo bude ispoljeno još većom tenzijom u društvu.
- Sistem je postavljen tako da se može pisati samo afirmativno. Ali, gušenje kritičkog mišljenja može se vratiti vlasti kao bumerang. Nagomilano nezadovoljstvo građani, mada ne uvek javno, ipak nalaze načina da ispolje makar i u međusobnim kontaktima, a najčešće kada odu da glasaju. To će biti sankcija za one koji su ovakav zakon doneli. Postavlja se i pitanje zašto bi se neko ko radi časno i pošteno plašio kritike. Kakva je to vlast koja se plaši kritike i javne diskusije. Nije li i ona sama svesna da ne radi dobro to jest da ne radi u javnom interesu već interesu određenih grupa koji su u toj vlasti. Vlast je instrumentalizovala Zakon kako bi joj obezbedio dominaciju nad političkim neistomišljenicima.

Ivan Stojković
Foto: Zoran Sinko