Zlatiborskom vuku u subotu nije se dobro pisalo. Skup u rano jutro ispred restorana "Zlatan bor" nasred Zlatibora nije mirisao na dobro.

Hiljadu lovaca, Srbi, Grci, Rumuni, Bugari, Makedonci, hiljadu pušaka, karabina, bokerica, dvocevki i jednocevki. Svi došli da mu uzmu kožu. Zvonili su mobilni telefoni i motorole, spremani brzi džipovi, limuzine, autobusi, radile kamere, sevali blicevi...

Skovan je plan zavere. Jedni će na vuka udariti od Semegnjeva, drugi sa Tornika, treći s Čigote, četvrti s Previje, peti sa petog mesta, čekaće ga na čekama, u Vodicama...
- Uhvatićemo ga sigurno...

Slađana Đurđević iz Niša, s puškom preko ruke, nervozno je šetala između kolega lovaca. U dugoj lovačkoj karijeri ulovila je tri vuka, jednog u Bosni, drugog u Gorskom Kotaru, jednog muflona.
- Samo da znate, bosanski vuk je opasniji od zlatiborskog, teže ga je stići... - hrabrila je sebe.

I osmogodišnji Bogdan Džambić, s puškom preko ramena, a puška veća od njega, kundak do zemlje, sanjao je vuka. Grejao se kod mame Slavice u prodavnici, a posle je mamu držao za ruku sve dok nije pošao u hajku.

Ostali lovci, hajkači, uglavnom ozbiljni, neki namrgođeni, naoštrili se za vuka.

Zlatiborskom vuku to jutro nije se dobro pisalo.
- Ima da ga opkolimo i uhvatimo...

Sat kasnije u Semegnjevu, selu na kraju Zlatibora, lovci su se još grejali kraj šporeta u zgradi železničke stanice. Iznad zgrade brda udarila u nebo, okomita, a u brdima vuk...

Kraj vatre "strikana Blagoja Božovića" od 69 godina sinovac Panco proglašavao je za najboljeg lovca u Semegnjevu. A strikan, razvukao osmeh, milo mu, pa da se oduži ispriča kako je sa svojim ovnom, umesto s kerom, terao srndaća po Zlatiboru.

U deset sati lovci odoše da opkole vuka, zamakoše u šumu uz oštre kose, sve zagledajući da vuk ne iskoči iza drveta.

Seljak iz Semegnjeva, bez šajkače i u farmerkama, koji na stanici iskoči iz voza, dugo je gledao za lovcima.
- Ih, ih, koja sila. Da je tek tako lako uvatiti zlatiborskog vuka...

Krajem sela po planinskim kosama odjeknuše prvi pucnji. Hajka je krenula.

Vuku se nije dobro pisalo. Lovci odneše i snajpere.
Zlata Popović (60) iz Semegnjeva na putu u planini o vuku je pričala sa strahopoštovanjem.

- Zakolje on ovcu za tren oka. Ima ih ovuda, nije da ih nema. Onomad su Acu Milinkoviću zaklali četiri ovce, Milovanu Dumanjiću dvije, Ivanu Milinkoviću dvije. Počeo narod da kuka po selu...

Hajka je odmicala ka brdima. Lovci su postajali tačke u snegu.
Vuku se nije dobro pisalo.

Na putu od Semegnjeva ka Kraljevim vodama dvojica domaćih lovaca zastali su i nisu mogli da veruju svojim očima. NJihove kolege, iz ravničarskih krajeva, zaseli u kola, odškrinuli prozore, vire iz kola i - čekaju vuka.

- E, vako će ga sigurno uvatiti - grohotom su se smejali.

A pored puta, na čekama, jedna kola, druga, treća, vire lovci kroz prozorčiće.Šta su lovci dalje radili, znaju oni sami...
Tek, na Vodice, u hotel "Lovac", počeli su stizati par sati kasnije. Mokri, umorni, razočarani...
- Snijeg do pojasa, izgibosmo - žalili su se jedni drugima.
- Što si mrke opustio brke - pitali su jedni druge.
Izvirivali su, zagledali svaku novu grupu...
- E da li vuka...
- Jok...
- Viđeste li ga bar?
- Jok...

Neki su našli snage i da se našale.
- Viđeste li vuka?
- Viđosmo...
- Đe?
- Skakali su okolo.
- U Palisadu, na izložbi - prepariranog...

Radomil Gojgić, iz Gostinja, stiže načisto razočaran.
- Digli su ga iz Jelja, ali nam je promakao, otišao bog zna kuda, žao mi...

I Miodrag Milovanović razočaran.
- Vidio sam ga i puco s oko dvesta metara, izgleda da sam ga i ranio, našli smo malo krvi u snegu. Otišo prema Ljubišu...

Stiže i još jedna grupa lovaca. Ispričaše da su negde iz šume podigli pet vukova, pratili ih, ali ništa...
- Ih, ih - drugi su im i verovali i nisu.
- Vuk ide površicom, ja u snijegu do pojasa i kako da ga stignem... - žalio se jedan od novopridošlih.

Lovci opustili brkove. Ćute im mobilni telefoni. Van dometa, isto kao i vuk. Udariše trubači, stiže kuvani kupus, lovci se dohvatiše tanjira, stigoše i flaše. Samo, raspoloženje osta tanko.

Ne uloviše zlatiborskog vuka. Vuka, pravog, videli su kasnije. Kod "Palisada". Doneli ga LJubomir i Dragan Cvijović, Mileta Ćuković i Drago Ostojić, lovci s Jabuke kod Prijepolja. Čekali ga negde kod Zorine kafane i ulovili, ali nije bio zlatiborski, nego murtenički vuk.

Tog dana, ispostavilo se na kraju, zlatiborskom vuku dobro se pisalo.

TEKST I FOTO: ZORAN ŠAPONJIĆ