- Ne mogu vam ja sad objasniti muke prebacivanja na drugu stranu. Plašio sam se da slučajno ne lupnem ili mi sklizne uže iz ruku. Zapravo ja sam i tu, uhvativši se za najgornji deo vezanog užeta, napravio neku vrstu skoka u prazno i logično je da sam svom silinom tresnuo o zid, što sam i očekivao.

E, da sam bio samo malo fizički jači. Svestan slabe snage, makismalno sam raspoređivao napor i pravio male pauze. Spustio sam se niz uže i kao što sam planirao, kada sam došao do donjeg kraja, gledajući odozgo, na dužinu od tri metra užeta, nadovezano mojom visinom i poluispruženim rukama, a to je oko dva metra, falilo mi je do tla oko jedan i po metar.

Uganuće članka pri skoku značilo bi možda i kraj pokušaja. Posle toliko pasivnosti u zatočeništvu i umanjenoj kilaži, oslabe i mišići i ligamentne veze. Skočio sam na zemlju i bilo je bolno ali neuporedivo manje od batina, koje sam svakodnevno dobijao.

Primirio sam se par sekundi, a onda preko dvorišta do ograde. Ispostavilo se da sam i to dobro isplanirao. Naime, ja sam od oskudnog materijala morao da proračunam minimalno potrebne dužine oba užeta, i za skok s prozora i za preskakanje spoljne ograde.

Ona druga faza bila je mnogo ozbiljnija prepreka. Nisam sigurno mogao da skočim u visinu tri metra - šali se Era - a na neku nesreću u dvorištu nije bilo nikakve kutije, sanduka od daski ili bilo čega čime bih mogao da savladam prepreku.

U rukama sam imao uže, nešto jače i kraće od prethodnog, sa specijalnim metalnim završetkom. U svim ranijim planiranjima bekstva najveći problem je bio kako preskočiti zapravo ovu ogradu.

Napokon, našao sam parče metala velike čvrstoće i raznim načinima sam ga krivio dok nisam napravio nešto što se može uslovno nazvati kuka. Ta kuka, koju sam jedva uspeo da uvežem na jednom kraju užeta, zapravo je bila i jedini način da preskočim ogradu.

Taj kraj s metalnim završetkom nabacio sam na vrh ograde i to iz prvog puta. Parče metala obavilo je posao. A ja sam se nekoliko puta rukama uhvatio za drugi slobodan kraj, kako bih težinom celog tela proverio da li će sve to izdržati.

Srećom bio sam lak, ali nažalost iscrpljen. Taj drugi kraj užeta dosezao je otprilike do polovine ograde. Neću sad da vas zamaram mojim proračunima odnosa visine ograde, planirane dužine užeta, sopstvene visine s anatomskim srazmerama nadlaktica i potkolenica, zapravo, broja potrebnih koraka uz vertikalnu prepreku.

Uz veliki fizički napor uspeo sam da se nađem na vrhu ograde, potom sam prebacio uže na drugu stranu i konačno: sloboda?

Na sreću, u blizini nije bilo ni kučića ni ljudi koji bi me otkrili. Posle tri stotine metara brisanog prostora, dokopao sam se nekog grmlja. Tu sam sakrio uže i ostavio otmičarima zagonetku mog bekstva.

Puzeći sam polako odmicao prema rastinju i višem drveću, kojima ću za par stotina metara biti sakriven bolje nego sada. Uz put sam osluškivao. Ništa osim povremenog pucketanja graničica ispod mojih nogu nije se čulo. Bio sam beskrajno srećan.

Sada sam bio spreman i da se igram "žmurke" s mojim dželatima. U to vreme počinjalo je da se nazire vrlo blago svetlo na istoku, što znači da će za nekih pola sata već svanuti.

Dan mi je bio neprijatelj jer će me lakše pronaći, ali i saveznik iz dva razloga: prvo, početak svanuća jasno mi je potvrdio početnu orijentaciju - pravac istok-zapad, odnosno, put ka Ingušetiji; a drugo, znao sam da se oni kreću aktivnije noću nego preko dana. U letnjim mokasinama krenuo sam u bespuće.

Dva dana mi je trebalo da dođem do granice. To je jako nepristupačan planinski predeo, a u nekim delovima kojima sam prolazio sigurno nikada nije kročila ruska noga. Silom prilika postao sam alpinista bez ikakve opreme.

Dva puta sam preplivavao reku Sundža. Tako mokar od vode i sopstvenog znoja, bez hrane i oskudno obučen, primetio sam u daljini svetlo. Kada sam se pažljivo prišunjao, ustanovio sam da je to nečiji granični punkt, ali čiji?

Zapravo, to je bio metalni kontejner, napolju džip i ukupno pet do šest ljudi. Dvojica su bila napolju, a pretpostavljao sam da ih nema mnogo više unutra.

Prišao sam još bliže i uočio ruske registarske tablice na džipu. Ozario sam se od sreće. Da li je moguće da sam zaobišao isti takav punkt čečenske paravojske? Sumnja je ipak postojala.

Dvoumio sam se da li ipak da ih u širokom krugu obiđem pod pretpostavkom da su to Čečeni preobučeni u Ruse. Doduše, pošto sam dvadeset meseci bio zatočen, nisam više bio ni siguran čija je to uniforma.

Postojala je mogućnost da je teren miniran, kao što sam kasnije saznao da jeste, kao i onaj koji sam već srećno nekim čudom prešao. Dugo sam čekao i polako se prikradao kontejneru.

U trenutku mi se učinilo da me je jedan vojnik primetio i ja sam pošao prema njima, pozdravljajući ih na ruskom. Oni su mi na ruskom otpozdravili.

- Kuda ideš tako mokar? - upitao me je jedan od njih.
- Hitno mi je potreban lekar - odgovorio sam.

Sledila su pitanja: - Odakle ideš? Gde su ti dokumenta?
- Nemam ih kod sebe, ali molim vas pozovite policiju i oni će vam reći ko sam.

Ponudili su mi da uđem u kontejner, da se malo zagrejem. Bili su jako ljubazni i zamolio sam ih za malo hrane, jer već dva dana ništa nisam jeo.

Dobio sam parče hleba s margarinom. Kako je vreme odmicalo bio sam ubeđen da sam konačno na pravoj strani. Oni su insistirali na mom identitetu i govorili mi da su oni ovde i policija i jedini zakon.

Napokon sam poverovao da su Rusi i ispričao da sam begunac od čečenskih bandita. Ali svesno nisam rekao mesto odakle sam pobegao.

Pravdao sam se da ne znam. Zatočeništvo vas nauči da budete pronicljivi i oprezni. Posle moje priče, oni su bili i dalje ljubazni i bez ikakve vidne reakcije. Dvojica od njih su se nešto šapatom dogovarali i jedan je izašao napolje kod ostalih vojnika.

Par sekundi posle toga ugledao sam na jednom delu kontejnera sliku Dudajeva, čečenskog ubijenog vođe revolucije. Sve dalje se dešavalo u delićima sekunde.

Oblio me je hladan znoj, shvatio sam da sam kod Čečena, a gotovo istovremeno uletela su u kontejner dva vojnika s mitraljezima uperenim u mene. Pitao sam se u sebi da li je moguće da sam napravio takvu grešku, ali, zapravo, drugog izlaza nisam imao.

Kasnije sam ih pitao kako to da imaju ruske tablice na džipu i da savršenim naglaskom pričaju ruski, što me je i zavaralo. Odgovorili su mi da je to normalno. To je slična situacija kao pri raspadu Jugoslavije.

Republike koje su izvršile secesiju još uvek su neko vreme imale jugoslovenske registarske tablice na kolima. To što su izvanredno pričali ruski, razlog je što je za vreme bivšeg SSSR-a, svim sada bivšim ruskim republikama ili onima koje to pokušavaju da budu, zvanični jezik od osnovne škole bio ruski.

DRAGAN JAKOVLJEVIĆ

SUTRA: ČEČENSKI TRETMAN