Rođen je 29. novembra 1946. godine u selu Međa, opština Žitište, na granici s Rumunijom. U stvari, dva dana pre ili posle zvanično priznatog datuma jer su roditelji, s obzirom da je došao na svet krajem godine, hteli jednu da "uštede", pa da Vuka sa zakašnjenjem pošalju u školu, odnosno vojsku.

To je otkriveno na krsnu slavu Svetog Nikolu, matičar je nadigao viku i otac, član NOP-a i Partije, obnovio je sećanje, pa se mali rodio baš na Dan Republike.

Vuk, u stvari Vukašin, u prvih dvadesetak dana, bio je drugo dete (prvo je ubrzo po rođenju umrlo) u porodici siromašnih Herecegovaca Vidaka i Stoje. Kako se teško razboleo, baba Stana mu je skratila ime, da bi zavarala veštice, "medicina" često korišćena u ono doba.

Imao je šest meseci kad mu je umrla majka. Otac se ponovo oženio i dobio dva sina i tri kćerke. Draškovići se nisu dugo zadržali u Međi, porodica se ubrzo vratila u Hercegovinu.

Detinjstvo - Vuk majku ne pamti, nema nijednu njenu fotografiju, zna samo da je bila bistra, samouka žena koja je učila pisanje "za ovcama", koristeći herecegovački kamen umesto olovke i table.

Zapamtio je da i da je znala "Gorski vijenac" napamet, te da ga je pevala uz gusle koje je sama guslala. Baba Stana ga je pazila, živela je do 1956. godine i bila je Vukova zaštita i idol.

Mali Vuk odrastao je u herecegovačkoj varijanti Kekeca (omiljenog lika iz dečje lektire), terao je goveda na brst u planinu i pitao se što je baba Stana klečala pred ikonom Svetog Nikole, štrajkovala glađu i molila da se iz bogate Vojvodine vrate u sirotinju Hercegovine.

"Mrzeo sam je, ostavili smo u Međi kuću nekog Švabe, s deset soba, kupatilima, čak i klavirom, i vratili smo se u selo bez puta i struje", navodi Vuk, ali se i ispravlja: "Shvatio sam njena upozorenja da će Bog kad-tad kazniti one koji žive u oteto - prokletim varijanatama, i hvala joj zbog toga", ističe.

Hvala joj i što je Vuku otvorila oči koje mu je zatvarao učitelj pričom o pravoj i krivoj vojsci. Prevaren, dugo je rođenom ujaku noću lomio prozore kako bi ga kaznio što je četnik, a ne prava vojska.

Pitao je oca, on je rekao da je učitelj u pravu, plašeći se da se dete "ne izlaje". Ali, baba, rođeni diplomata, rekla je da u selu ima dve vojske, jedna je za kralja, druga za Staljina, a obe su za Rusiju. Shvatio je da i ujak ima pravo.

Nacionalnost - Srbin.

Verska opredeljenost - pravoslavac.

Obrazovanje - U školu, u Slivlju, krenuo je s pet godina, a prvog školskog časa seća se zbog Titove slike i učiteljevih uputstava da Tita moraju da vole više od oca, majke i celog sveta. Pored te, visila je slika Đura Pucara Starog, ali kako učitelj nije ni spomenuo kakvom bi ljubavlju trebalo njega da vole, "odnosno da li kao strinu ili tetku", Vuk je stekao odbojnost prema Pucaru.

Ona je toliko "narasla" da je kasnije, kao Tanjugov novinar, uporno pokušavao da izbegne da radi intervju s njim. Srednju školu završio je u Gacku.

U Sarajevu je trebalo da studira medicinu, kako bi "Vidak, koga sam zvao Stari, mogao da se predstavlja kao doktorov otac", ali, "samo jedna, popodnevna šetnja u stisnutom i stešnjenom Sarajevu, bila je dovoljna da uteknem glavom bez obzira".

Stigao je u Beograd i dok je čekao zemljaka da ga povede da se upiše na Medicinski, prošao je pored Pravnog, i zbog jedne ulaznice za utakmicu Crvena zvezda - Glazgov rendžers koju mu je poklonio brucoš prava, Vuk mu je postao kolega.

Diplomirao je 1968. godine.

Karijera - Vuk je bio sudija u Okružnom sudu u Beogradu, ali su ga privlačili novinarstvo i šah. Kad je u "Politici" pročitao oglas da Tanjug traži tri novinara, ondašnji postdiplomac iz samice u Studentskom gradu prijavio se i bio primljen. Od 1969. do 1978. godine bio je novinar, dopisnik iz mnogih afričkih zemalja.

Usledila je funkcija savetnika za štampu u Veću Saveza sindikata Jugoslavije kad je prvi sindikalac, moćnog, federalnog tela bio Mika Špiljak. Od 1980. do 1985. godine uređuje "Rad". U tom periodu piše i neke romane, a u politiku ulazi uoči Božića 1990. godine.

Dela - autor je mnogih novinskih tekstova, feljtona - oda Titovom liku i delu, napisa u kojim prvo osuđuje, da bi u kasnijim slavio đenerala Dražu.

Zlobnici mu zameraju autorstvo govora Miki Špiljku. Slavu "narodnog književnika" donela su mu dela: "Sudija", "Nož", "Molitiva"(1 i 2),"Ruski konzul", "Noć đenerala", "Ja malograđanin", "Odgovori" i "Kojekude Srbijo". Zbog uloge vođe na demonstracijama 1991. i 1993. godine boravi u zatvoru.

Prilikom drugog boravka, isprebijani su njegova supruga i on da bi ih, posle dva meseca i silnih zahteva domaće i svetske javnosti i pisma Miri Marković, pomilovao tadašnji aktuelni predsednik Srbije Slobodan Milošević.

Stranački angažman - član SK postao je na četvrtoj godini studija. Posle "Noža", pod strašnim pritiskom i osudom "zbog nacionalizma", dobrovoljno je istupio, mada se Partija oglasila saopštenjem da je izbačen.

Posle osnivanja Srspke narodne obnove, s Mirkom Jovićem, Vojislavom Šešeljem i "njihovih zaklinjanja na nož, kamu i pištolj", Vuk se ograđuje od partnera i kuma i osniva Srpski pokret obnove. Dugo juriša ka, tad omiljenom, mestu vrhovnog srpskog opozicionara.

U nekoliko mandata bio je poslanik u Republičkoj skupštini, nekoliko puta nesupešno se kandidovao za predsednika Srbije, da bi se (ne)uspešno našao na mestu potpredsednika Savezne vlade od 18. januara do 28. aprila 1999. godine. Trenutno se smatra najjačim mesijom trgova i ulica u kući.

Zanimljivosti - više poverenja u njega imaju muškarci od žena i mladi od starih, koji mu ne veruju baš mnogo, barem po anketama. Može da sakupi 100.000 ljudi i da im govori satima bez mikrofona, da prekrštenih nogu komanduje "juriš", ali se u televizijskom studiju izgubi, kamere ga "pojedu".

Razlog, kako misli Bogdan Tirnanić je, verovali ili ne, stid. U raznim prilikama koristi narodne poslovice, a privrženost ideji objašnjava i prvo raskid pa ženidba s Danicom Bošković. Naime, prekinuo je dvonedeljno udvaranje zbog njene osude Tita - prevaranta, posle studentskih demonstracija iz 1968. i nepristajanja da se uhvati u slavljeničko, kozaračko kolo.

Kad je shvatio da je Dana, odrasla u patrijahalnoj, četničkoj porodici, bila u pravu, četiri godine je čekao da se odljuti i progovori s njim, kako bi se 10. juna 1974. godine venčali.

U horoskopu je strelac, potrebni su mu "betonski dokazi" da bi u nešto poverovao. Strelac deluje na ljude kao vrata otvorena na široko polje, stvara promaju koja pored provetravanja može da donese i poneku upalu.

Kod njih je poštovanje zakona na prvom mestu, filozofska razmišljanja su, ponekad, ispred brige o domu. Strelac, kaže horoskop, nema smisla za detalje, brzo se umara i retko je žrtva sentimentalnih iluzija.

Ako on ostavlja, nema problema, ali ako to radi druga strana, ima ih na pretek - voli ono što mu beži.

Z. Vulić