"Grupni portret srpske opozicije, bar onaj što visi na zidu iznad Vođinog uzglavlja, veoma je jednostavan: dvojica glavnih "lidera" ukočeni su u prividu nekog pokreta, a u njihovoj pozadini je slabo razaznatljiva masa njihovih sledbenika.

Svako veče, iako nije bogobojažljiv, Vođa zastane pred slikom i kaže: "Neka Bog poživi ove lidere, kako bih i dalje mogao mirno da spavam"!

Ovako Vuka Draškovića i Zorana Đinđića vidi Miodrag Perišić, savezni poslanik, član Glavnog odbora DS, bivši savezni ministar za informisanje...

Zbog čega ste ih nazvali liderima pod znacima navoda?
- Kad smo osnivali DS, imali smo na umu neka načela koja nas ne vode ka autoritarnoj organizaciji političke partije koja, nesumnjivo, vodi ka učvršćivanju jednog autoriteta.

Ali, to ne znači da taj kvalitet istovremeno daje čoveku pravo da se nazove vođom. U svim svojim govorima te ljude sam nazivao političkim prvacima, ne i vođama, jer je za to potrebno imati i neke druge kvalitete.

Prvo, ne stvarati konflikte u društvu, vlastitoj političkoj grupaciji i da se, ako konflikti postoje, pokušaju prebaciti među svoje političke konkurente. S druge strane, ako se vođstvo jedne političke grupacije meri po nekim učincima, onda su učinci tih vođa tužni.

I zbog političkog ambijenta u kojem živimo, njihovog malog ili ništavnog delovanja, ali i zbog toga što su njihove ličnosti prepreka kolektivnim nastojanjima građana Srbije i naroda u celini.

Smatram da je neophodno da se uspostavi drugačiji tip odnosa unutar stranaka koje pretenduju da uvedu Srbiju u demokratiju.

Da li to govori više o "liderima" ili, kako ste ih nazvali, slabo razaznatljivoj masi?
- Mnogo bolje mislim o toj slaboj razaznatljivoj masi nego što verovatno oni misle. Putujući po Srbiji, video sam da Srbija ima kvalitetne i ljude i stručnjake. Ono što je afirmisano njihovim tipom vođstva nije ono što je Srbiji potrebno (afirmacija stručnosti, odgovornosti, znanja...).

Razaznatljivom masom nazvao sam onu grupaciju koja podržava taj tip organizacije političke stranke. Oni se slikaju s pristalicama, a one pristalice koje ih iznose i trpe jesu ta slabo razaznatljiva masa.

		Potencijali, a ne alternativa Tvrdite da promene na spoljašnjem i unutrašnjem planu ne mogu da se ostvare bez promena unutar opozicije. - Pre svega mislim na promene valjanosti kvaliteta unutrašnje politike. Jasno je da s ovom vlašću nema nikakve spoljne politike, ali je takođe jasno da na način na koji se to radi iz opozicije, bez koordinacije delovanja, takođe neće biti ništa. Velike sile skoro nikad ne razgovaraju s opozicijom, ali razgovaraju s političkim snagama koje su alternativa jednom režimu. Nisam primetio da su ti strani faktori uočili da je reč o alternativi, već i s Draškovićem i Đinđićem razgovaraju kao s političkim potencijalima. Da bi postali alternativa režimu, komunikacija sa stranim faktorima mora da pređe na jedan viši, uređeniji nivo. To bi onda bila promena na unutrašnjem planu. Znajući Draškovićeve i Đinđićeve odnose, nisam siguran da su to u stanju.

Kritikujete predsednika stranke čiji ste i sam član.
- Kritikovao sam ga i zbog njega lično, ali i zbog toga što smatram da taj čovek ima kvalitete da podnese jednu takvu kritiku. O Đinđićevim vrlinama imam visoko mišljenje, ali sam u jednom trenutku smatrao, i to se pokazalo tačno, da je postao prepreka razvoju stranke i integraciji političkih snaga.

Ne bih merio da li su veća prepreka Đinđić ili Drašković, jer o ovom drugom bolje mogu da govore ljudi iz SPO. Sigurno znam da Drašković svojim humorističkim manevrisanjem na političkoj sceni apsolutno sprečava bilo kakvu ozbiljnu integraciju političkih snaga.

Kažete da je cilj da nove, mlade snage dovedu do promena. Šta mislite da je cilj takvog ponašanja ova dva "lidera"?
- Cilj im je da dokažu da imaju neki minuli rad u proteklih deset godina, što je nesumnjivo. Ne pada mi na pamet da budem nihilista koji sad poništava te učinke.

Njihov cilj je da dočekaju tu promenu vlasti i za to dobiju neka priznanja, ali mislim da više nisu u mogućnosti da to učine. Vesna Pešić je rekla ovih dana da njih dvojica treba da se pomire.

Mislim da treba da se pomire tako što će podržati neke nove mlade ljude koji će uspeti da izvedu te promene i što će njihovo pomirenje, ako do njega dođe, biti privatno. Treba da se pomire tako što će se ukloniti.

Na kakva priznanja mislite?
- Ona koja su iskazivali na dosadašnjim izborima kao svoje ambicije. Drašković je želeo da bude predsednik Srbije, a Đinđić, mislim, predsednik Vlade. Verovatno bi hteli da u političku penziju odu upravo s tih mesta. NJima je malo da odu s mesta predsednika partija.

Mislite li da potcenjuju masu koja ih podržava?
- Imao sam priliku da vidim da Drašković upotrebljava termin "naređujem", termin koji koriste samo loši vojnici. Ovde se potajno misli da je pučina jedna stoka grdna.

S druge strane, kad treba da postignu neke društvene ili političke ciljeve, onda tu masu uzimaju kao ozbiljan politički činilac. Govoriti o Draškoviću i Đinđiću znači govoriti o nekim kvalitetima i energiji koju kupimo iz prošlosti, ali i njihovim osobinama koje su postale prepreka da se ti kvaliteti ostvare.

Kažete da im je Milošević idol. Da li ga, možda, precenjuju?
- Svi oni precenjuju Miloševića. LJudi koji su ga upoznali i koji ga znaju izbliza, njegovi dosadašnji saborci, znaju sve njegove slabosti. Miloševića precenjuju oni koje je varao na izborima, oni koje je mogao da bije i oni kojima može da zapreti.

Milošević se njima pokazuje ne kao vrednosni idol, već idol čoveka koji ume da drži vlast.

Ne misle li, eventualno, da su jedini koji mogu da mu "doskoče"?
- Vidim da se i neke druge partije uspostavljaju prema tom modelu. Na primer, Socijaldemokratija nije afirmisala nikog do svog predsednika. U tom smislu mi je pozitivan primer GSS.

Jedna od mojih internih zamerki Đinđiću bila je i što se neki drugi ljudi ne afirmišu. Ne mogu se afirmisati samo kao portparoli stranke, već i po sposobnostima i znanjima koje imaju.

Kad pogledate koga je sve porodila DS i kako se delila, onda se postavlja pitanje da li je to dobar način funkcionisanja. Da li ti ljudi traže da idu tamo gde mogu nešto da učine i afirmišu svoje sposobnosti.

Pre nekoliko godina ste izjavili da pred opozicijom stoji iskušenje nerealizovane vlasti, a da se na primeru SPS može videti da se ostvarena vlast ne napušta.

Mislim da je vlast osvojiva. Draškovićeva preokupacija jeste da pokaže da je sam u stanju da to uradi. Đinđić je u tom pogledu neuporedivo demokratičniji, ali istovremeno zna s kim to ne bi podelio. Rivalitet Draškovića i Đinđića objektivno ne postoji.

Postoji jedan koncepcijski sukob. Đinđić smatra da s Draškovićem ne može ništa da se uradi. Mišljenja sam da je snaga koju predstavlja SPO apsolutno neophodna u rasporedu političkih snaga da bi se nešto dogodilo.

S druge strane, kod Draškovića se radi o krizi moći. Nekoliko puta sam ga čuo da govori u prvom licu jednine "doneću demokratiju u Srbiju" ili da će lično krunisati neka lica, kao da ima tu mogućnost.

Ta kriza moći pripada nekim mladim ljudima koji u jednom trenutku imaju iluziju neke velike snage, ali ozbiljnim, zrelim ljudima, to ne bi smelo da bude osobina.

Hoće li stranka kojoj pripadate, s novim snagama, biti primer ostalima, pre svih SPO-u?
- Smatram da Skupština DS upravo mora da pokaže neke strukturne vrline. Sve vreme sam se, od prvog trenutka Koalicije "Zajedno", zalagao za zajedničke organe. Ne dogovor triju lidera, jer ne obavezuje nikog do njih.

Bez zajedničkih organa, dokle god sve bude prepušteno tzv. vođama, biće propast. Znajući mentalne strukture Draškovića i Đinđića, nisam optimista da će prevazići te svoje "kao Kopaonik" ličnosti i te naduvane egoizme. Bojim se da će to negde morati da počne da se menja i nadam se da će to biti u mojoj stranci.

Nataša Mijušković