Braćo Srbi i svi ostali, mi sami određujemo svoju sudbinu! Pouke u Jevanđeljima su za sve nas i svima razumljive. Pokušajmo da bar nešto od toga primenimo u životu, u odnosu s drugim ljudima, u svom domu, jer "koji ne daje, ne može ni da prima".

Zavukli smo se u svoje ljušture, stvorili svoj svet i ogradili ga zidovima, bez osećanja za druge, a beda, beznađe, rastrojenost, bespomoćnost i strašna usamljenost sve nas više tišti.

Moramo biti svesni da treba da se okrenemo duhovnosti, Bogu, onom što je Hristos iznosio još pre 2000 godina, i prići jedni drugima. Biće nam tada mnogo lakše i u mnogih će savest "proraditi" i mnoga srca će omekšati. Nemojmo se baviti visokom politikom i mržnjom.

Da li je nekom od toga bilo bolje, ili je počeo da živi radosnije. Ako smo zajedno i u miru, zlo će otići i ne može napredovati. Pokažimo da smo se složili i obožili, a s čovekom koji misli svojom glavom i misli pozitivno niko ne može manipulisati.

Za kraj jedan primer iz života jedno stanovnika Kalifornije: U vreme oseke, na obali okeana je šetao čovek i skupljao morske zvezde, koje su, posle oseke ostale na suvom i bacao ih u more. Bilo ih je na milione, i drugi prolaznik je, videvši šta čovek radi, u čudu, pomenuo da je to ludost, jer toliko ima morskih zvezda na kilometrima dugoj obali da bi vojsci ljudi trebalo puno dana da sve životinjice vrate u more...

A mnoge će već u podne, zbog sunca, uginuti. Čovek je uzeo u ruku jednu morsku zvezdu i rekao: "Ako mogu samo ovoj jednoj pomoći, nisam džabe dolazio, uradio sam nešto" i bacio zvezdu u more.

Ako samo jednom čoveku danas učinimo dobro i podsetimo ga da ima Boga koji brine i o njemu, ulepšaćemo dan i njemu a i sebi. I da ne zaboravimo: ide veliki praznik Vaskrs, koji treba da nas ujedini i podseti kako je Hristos pomogao nevoljne i učio i savetovao pre 2000 godina.

Svima mir Božiji.

"A sad ostaje vjera, nada, ljubav. Ovo troje: ali je ljubav najveća među njima..." (Poslanica Korićanima, prva 13.13)

Neven Popović,
Zemun

Dana 14.02.2000. godine, na Međunarodnoj konferenciji o pravoslavlju održanoj u Novom Sadu, pred gostima deputatima i crkvenim velikodostojnicima iz jedanaest pravosalvnih zemalja, pored ostalih i Vi ste imali izlaganje, to jest informisali pristune o stradanju naroda u našoj zemlji za vreme bombardovanja.

Između ostalog, rekli ste "ubijali su decu" i govorili da je u pitanju "kolateralna šteta". Ubijali su i novinare. Na radnom mestu, u zgradi RTS-a, stradalo je 17 novinara, što se nikada nije dogodilo u svetu" ("Politika", 15.02.2000. i TV "Politika" emisija "Dan).

Napominjemo da smo više puta skretali pažnju odgovornima u RTS-u da se ne koriste neistinama, da ne zloupotrebljavaju našu tragediju i da konačno javnosti o nastradalima kažu pravu istinu, ko je nastradao i zašto je nastradao.

To isto upućujemo i Vama iz razloga što ste se i Vi poslužili neistinom. Utoliko pre nas zabrinjava što ste broj poginulih uvećali još za jednog "novinara". Koliko mi znamo, poginulo je 16 radnika RTS-a.

Znači li to da je još jedna porodica zavijena u crno, a da mi to ne znamo, i znači li to da će neko taj broj ubuduće još povećavati?
S obzirom na Vašu funkciju predsednika Skupštine Vojvodine, očekivati je da ste pravilno informisani te da raspolažete relativnim činjenicama koje ste imali da saopštite Međunarodnoj konferenciji i predstavnicima miliona građana iz 11 zemalja.

Ukoliko smatrate da nismo u pravu, navedite imena 17 novinara koji su izgubili živote te noći u zgradi RTS-a. Istina je sledeća:
23. aprila 1999. godine u 2.06 na svojim radnim mestima nije poginulo 17 novinara. Te noći poginulo je 13 tehničara i tri radnika obezbeđenja i to:

Jelica Munitlak (27), šminker, Ksenija Banković (27), video mikser, Darko Stoimenovski (25), tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović (26), tehničar mastera, Dragorad Dragojević (27), obezbeđenje, Dragan Tasić (29), obezbeđenje, Aleksandar Deletić (30), kamerman, Slaviša Stevanović (32), tehničar u razmeni, Siniša Medić (32), dizajner programa, Ivan Stukalo (33), tehničar u razmeni, Dejan Marković (39), obezbeđenje, Milan Joksimović (47), obezbeđenje, Branislav Jovanović (50), tehničar mastera, Slobodan Jontić (54), monter, Milovan Janković (59), precizni mehaničar, Tomislav Mitrović (61), režiser programa.

Zbog prave istine obaveštavamo Vas da su porodice poginulih podigle spomen-obeležje (u Tašmajdanskom parku) sa gore navedenim imenima i zanimanjima. Na obeležju piše i jedno veliko - zašto!

Znamo da je tragedija u RTS-u tabu tema i za zvaničnike NATO-a i za domaće medije, pogotovu državne, i za odgovorne u RTS-u. Žrtve se jedino pominju kada je potrebno da se naglasi da je u agresiji ubijeno "šesnaest novinara". Zašto?

Mi, porodice nastradalih, dužni smo da reagujemo i reagovaćemo uvek kada se nevine žrtve naših najdražih na ovakav način politički zloupotrebljavaju, a oni koji to čine neka odgovore da li je i to u duhu hrišćanstva i istine na koje se tako zdušno pozivaju.

Porodice nastradalih radnika RTS-a,
Beograd

Zaista je dobro i korisno to što je "Glas javnosti" uveo rubriku "BG obeležja" u kojoj će starije generacije da se podsete mnogih znamenitosti prestnog grada Beograda, a mlađe generacija da budu obaveštene o tome.

Međutim, često o tim obeležjima nema dovoljno podataka, a koji su od bitnog značaja za objekat. Evo konkretnog primera. "Glas javnosti" je u subotu 12. februara u rubrici "BG obeležja" dao tekst "Brankov most" i izneo neke podatke o njegovom istorijatu. Tekst počinje:
"Na mestu današnjeg Brankovog mosta ranije se nalazio viseći most Kralja Aleksandra..."

Prvo. Ovaj most ima svoje roditelje, svog gazdu i svog kuma - a to su građani ondašnjeg Beograda, i most se zvanično (i danas) zove: Zemunski most "Kralja Aleksandra Prvog" (slično pačevačkom mostu, po imenu). Ko je i kada i zašto izmislio novo ime - Brankov most. To nije odgovoreno.

Zašto? Neki kažu da se tako zove po ulici s kojom se sučeljava, a drugi kažu da se tako zove po borcu NOR-a i književniku Branku Ćopiću, koji se s njega "spustio" u reku Savu i upokojio se.

Mislim da je nečija mržnja izostavila i izostavlja pravo ime mosta. Drugo. Izneto je ko je sve uništavao, a i gradio ovaj most. Ali, ono što je vrlo bitno nije rečeno, a još je vidljivo na samom mostu. Ideološko, komunističko skrnavljenje tog mosta.

Naime, na potpornim zidovima s obe strane mosta, na kamenim gromadama (kvadrama) bila su dva grba Kraljevine Jugoslavije u kamenom reljefu, ispupčeni. Ali, oni su smetali "oslobodiocima" Beograda i u proleće 1947. godine te grbove su "očukali" tako da se to skrnavljenje i danas dobro vidi i "čita" - tamo gde staju tramvaji.

Dakle, bez ovog ideološkog, komunističkog skrnavljenja mosta (bez zvaničnog imena i bez "očukavanja" grbova) tekst je nedorečen i kao takav malo upotrebljiv.

I na kraju: sada naslednici komunista i komunističkog kontinuiteta izvikuju: "Moramo pobediti u Beogradu" ("Glas javnosti", 11.02.2000. godine).

S poštovanjem i zahvalnošću,

Milovan Radisavljević Garašanin,
Žarkovo

Povodom izlaska iz štampe piratskog izdanja "Istorije srpske kulture" na engleskom jeziku u izdanju "Mrlješ", "Verzal pres" i Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije, izdavač Radomir Putniković i Porthil Publichers daju javnosti drugu izjavu. Ovom se dopunjuje i u svemu potvrđuje prva izjava od novembra meseca 1999.

1. "Porthill Publichers" je finansijski učestvovao u štampi prvog i drugog izdanja "Istorije srpske kulture" i o tome poseduje potvrde, koje će da pokaže na sudu. Za engleskog izdavača je irelevantan navod Mrlješa, Stojičića, Kragovića i Lakićevića u kojem iznosu i kad je Ministarstvo za kulturu platilo štampu "Istorije srpske kulture" na engleskom jeziku, i kome je ovaj novac stvarno otišao.

Porthil Publichers je ugovorio s Ministarstvom koprodukcionu cenu za svoj deo tiraža, napravio ugovor o tome i dao novac u stranoj valuti, jer je tako odgovaralo Ministarstvu. Novac je za prvo izdanje preuzeo od izdavača savetnik Ministarstva za kulturu gospodin Branko Brborić.

O celokupnom dogovoru i ugovoru bio je upoznat tadašnji ministar za kulturu, gospođa Nada Perišić-Popović, s kojom je izdavač takođe imao sastanak 6. juna 1995. u vezi izdanja na engleskom jeziku, ugovora i izvršenja ugovora.

Mrlješ, Stojičić, Kragović i Lakićević svojim izjavama zlonamerno žele da predstave javnosti da je ceo račun za štampu platilo Ministarstvo za kulturu te da je izdavanjem "Istorije srpske kulture" "Porthill Publishers" izvukao veliki profit. Radomir Putniković ostavlja javnosti da izvuče zaključak koliki je profit izdavač mogao da ostvari ako je od prvog izdanja "Istorije" imao u koprodukciji s Ministarstvom za kulturu 1.000 knjiga, a od drugog izdanja, štampanog za vreme bombardovanja Jugoslavije, 800 primerka.

Od ovoga je, pored autorskih, veliki broj primeraka dao za promociju srpske kulture u inostranstvu, zatim političarima, javnim radnicima i predstavnicima štampe u Americi, Velikoj Britaniji, Švajcarskoj, Švedskoj, Italiji, koji imaju pravedan stav prema građanskom ratu u Jugoslaviji. Mrlješ i ostali iz njegovog kruga, očigledno, bezobzirno iskrivljuju činjenice, "mute vodu", u nemogućnosti da odbrane svoju nelegalnu radnju.

2. Radomir Putniković je radio na raznim izdavačkim projektima s Izdavačkim preduzećem "Dečje novine" i njenim urednikom, gospodinom Srećkom Jovanovićem od 1983. godine.

Gospodin Jovanović je bio urednik "Istorije srpske kulture" na srpskom jeziku, a potom urednik iste knjige na engleskom jeziku u izdanju "Porthill Publishers". Ministarstvo za kulturu je preko "Dečjih novina" stupilo u kontkat s izdavačem u Londonu.

Od Radomira Putnikovića je traženo da iz razloga nacionalnog interesa prihvati izdavanje "Istorije srpske kulture". Ministarstvo za kulturu nije želelo da se pojavi kao izdavač na engleskom jeziku iz razloga da se ovakvo izdanje ne protumači kao srpska propaganda.

Ne želeći posebno da naglašava žrtve koje je podneo u vreme antisrpske histerije, kao i pretnje koje su mu bile upućene od strane britanskih vlasti u vreme totalne ekonomske blokade Jugoslavije, Radomir Putniković izjavljuje javnosti da od izdavanja "Istorije" nije imao materijalnu korist.

Satisfkacija izdavača bila je u tome da izađe knjiga koja će da informiše o Srbima kao narodu u inostranstvu, te da na taj način parira antisrpskoj propagandi.

Nečasno je od strane Ministarstva za kutluru zato što u ovoj situaciji ćuti te time podržava neistinite izjave i razne spekulacije. Ovo je još jedan primer kako se ljudi iz dijaspore zlouotrebljavaju: kad je nešto potrebno, od njih se traži da to učine iz patriotskih razloga. A kad njihov interes i ugled valja zaštiti u ime istine i pravde, ostavljaju se na cedilu da sami sebe brane.

3. Greške koje su nastale u prvom izdanju "Istorije srpske kulture" izdavač je zajedo s profesorom Pavlom Ivićem, glavnim urednikom, ispravio u svom drugom izdanju. Posle smrti profesora Ivića, Mrlješ i kompanija objavljuju "dopunjeno", svoje izdanje, člankom Đoke Stojičića.

Njihova knjiga je odštampana s greškama nastalim posle štampe prvog izdanja. Ovo samo za sebe govori kako su, iskoristivši postojeće ploče u štampariji "Forum" od prethodnog izdanja, Mrlješ, Stojičić, Kragović i Lakićević požurili da odštampaju piratsko izdanje.

Đoko Stojičić se pojavljuje ne samo kao nosilac "kopirajta" bez znanja i dozvole autora, već i kao glavni urednik, s obzirom da je ovo mesto upražnjeno smrću akademika Pavla Ivića, stvarnog nosioca stvaranja i glavnog urednika izdanja "Istorije srpske kulture", na srpskom i engleskom jeziku.

4. Radomir Putniković, i sam autor, nije mogao da dozvoli da se autorima ne isplati honorar za njihove članke u "Istoriji". Pre nego što je prvo izdanje odštampano, izdavač je od Ministarstva za kulturu dobio obaveštenje da se dr Dejan Medaković ne slaže da participacija autora u knjizi bude bez nadoknade.

Radomir Putniković je to odobrio, i pre nego što je ugovor o koprodukciji potpisan s Ministarstvom za kulturu, obećao da isplati honorar ostalim autorima.

Prema tome, potpuno je neistinit i krajnje maliciozan navod Mrlješa, Stojičića, Kragovića i Lakićevića da je izdavač... našao za potrebno da od novca koji dobije od Ministarstva udeljuje autorima. Autori to, nažalost, prihvataju i još se solidarišu s neviđenom manipulacijom Radomira Putnikovića, koji iz sveg glasa viče "držite lopova".

Radomir Putniković nikome nije dao ovakvu izjavu, međutim, ne sumnja da u ovoj zemlji, kao i u drugim zemljama, ima lopova.

5. "Porthill Publishers" prodajom jednog broja "Istorije", prvog izdanja, i davanjem distribucionog prava Preduzeću "Mrlješ" istome nije dao pravo distribucije za svet, kao što ovaj tvrdi.

Ovim "Mrlješ" dezinformiše (čitaj istu reč kako želiš) javnost kako bi uzeo ono što mu niko ni pre ni sad nije dao.

Izdvač savetuje ostalima iz kola - Stojičiću, Kragoviću i Laićeviću - da pogledaju Ugovor pod brojem 667/65. član broj 1, koji je sklopljen između "Porthill Publishers" i Preduzeća "Mrlješ", i sebe bolje obaveste o stvarnom stanju stvari.

Iz gore navedenog proizlazi jedini zaključak a to je da je Mrlješ, u nemogućnosti da manipuliše s izdavačem, Radomirom Putnikovićem, i uvuče ga u svoje radnje, posle prodaje knjiga iz prvog izdanja koje je od izdavača otkupio, osetviši mogućnost da ostvari profit, odlučio da u zajednici sa Stojičićem, Kragovićem i Lakićevićem uzme od "Porthill Publlishers" izdanje "Istorije srpske kulture" na engleskom jeziku, pošto je već napravljena promocija knjige u svetu.

Radi se, kao što smo već prvom izjavom izneli, o beskrupuloznoj manipulaciji i bestidnoj otimačini. "Dopunjeno", piratsko izdanje "Istorije srpske kulture" sramota je za celokupnu izdavačku delatnost Jugoslavije, na koju se već ionako u inostranstvu pokazuju prstom zbog čestih krađa autorskih prava.

Intersuje nas kako će objašnjenje gospoda Mrlješ, Stojičić, Kragović i Lakićević dati izdavačima, distributerima i ljubiteljima knjige kad se postavi pitanje kako je došlo do dva paralelna izdanja "Istorije srpske kulture" na engleskom jeziku.

Ko im je dao autorska prava, po kojem zakonu o izdavaštvu izdaju knjigu koja je već izašla u izdanju drugog izdavača, koji je za to dobio od autora pravo?

"Porthill Publishers"
Radomir Putniković London