GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


Reagovanje

Đaci nisu ništa krivi

("To je nama naša borba dala", "Glas", 28.01.2000)

Kako nam je stalo do srpskog pisma tako nam je, izgleda, stalo i do srpske države, Srpske crkve i do naših nacionalnih, srpskih vrednosti uopšte. Skoro niko ne haje što je sve što smo vekovima stvarali i čime smo zadužili i evropsku i svetsku baštinu, sada pod znakom pitanja (uključujući i nas same). I tu je g. M. Živković ("To je nama naša borba dala" potpuno u pravu.

Valjda se nijedan narod nije toliko odrekao svog nacionalnog bića kao Srbi. Samo su se Srbi u takvoj meri rasrbili. Stvarajući 1918. godine državu onima koji je nikad nisu imali, Srbi su se, ginući za LJubljanu, Rijeku ili na Kajmakčalanu, prvo odrekli svoje države, a kasnije je i sasvim zaboravili. Dok su u staroj Jugoslaviji postojale samo banovine (od srpske nije bilo ni pomena), naše mnogo pametnije komšije su već imale svoju Banovinu Hrvatsku. Kako nam se ondašnji VMRO odužio - zna se. Samo su Srbi, radeći 27. marta 1941. godine za nesrspki interes, odnosno, radeći za interes Zapada, platili tako strahovitu cenu (i od tog istog Zapada i tada i sada). Hrvati su već tada ostvarivali svoj vekovni nacionalni interes (makar se on zvao i NDH). Samo su se Srbi toliko ubijali međusobno u zadnjem velikom ratu. Samo su Srbi, posle istog rata, u tako velikom broju bili prvo komunisti, pa Jugosloveni, pa titoisti, pa ateisti i tek su poneki, u dubini duše, bili pomalo i Srbi. Takvi komunisti Srbi - dozvolili su Slovencima komunistima da toliku industriju odvuku u svoju zemlju - bili su pravi Jugosloveni. Kako se to dogodilo da svi ostali u komunističkoj Jugoslaviji ubede Srbe da to ne budu, a istovremeno, da ostanu ono što jesu? Samo su Srbi dozvolili da, čak i u takvoj Srbiji, Srbe niko ništa ne pita. Samo su Srbi od svih ostalih u rasturanju bivše Jugoslavije odabrali opciju koja im je u tolikoj meri redukovala životni prostor i opet, uprkos tome, platili cenu. I, na kraju, samo su Srbi u ovom momentu, satanizovani u potpunosti, tamo gde jesu. A jesu u državi koja nije njihova, nad kojom visi najstrašnija opasnost i od koje se polako kida komad, jer je uvek tako kada pravog gazde nema.

Šta je to u našem biću što nas vodi k ponoru? Da li je moguće da smo mi sami sebi najveći neprijatelji, odnosno da nismo u stanju da, kao svaki politički zreo narod, razaznamo svoj interes u svakom momentu? Znamo li mi uopšte koji nam je danas glavni interes kao naroda, ako smo još uvek ozbiljni u nameri da takav status (i državu) zadržimo i u trećem milenijumu?

Miodrag Spajić,
Beograd


Razmišljanje

Kada ćemo tačku na pljačku

Maštovitost državnih organa naše države, za pljačku svog naroda, prerasla je u nauku. Ova nauka u civilizovanom svetu može se uporediti s fantastikom. Ja, kao običan građanin, ne znam sve, a i ono što ću izneti meri se milijardama dolara, od čega se normalnom čoveku zavrti u glavi.

Evo nekih krađa merenih milijardama:
1. Penzioni fond,
2. Dinarska štednja građana,
3. Devizna štednja,
4. Zajam za preporod Srbije,
5. Prodaja Telekoma
6. Prisvajanje imovine: Saveza komunita, SSRN, i ne samo to, već i zadružnih domova, kao i Domova kulture koji su se gradili sopstvenim sredstvima,
7. Rasparčavanje Dedinja, i gruntovno uknjiženje u ličnu svojinu (za vreme onog "omrznutog komunizma" nijedan pedalj nije upisan u privatnu svojinu),
8. Prisilno uzimanje dnevnica solidrnosti,
9. Naplata dodatnog poreza na automobile (iako nema goriva da se s njima redovno vozi),
10. Porez na držanje oružja (nošenje zabranjeno),
11. Prinudna podela bonova penzionerima, za struju i ogrev kojih nema).
Ovoga se može još nabrajati ali za sada dosta.

Ovim otimačinama logističku podršku daju ljudi vladajućih partija (da svim građanima bude jasnije o kome se radi - to se nekada u narodu zvalo dobošari) parolama, ističući kako su samo oni patriote, a svi drugi izdajnici. Kako su ti izdajnici strani plaćenici. Eh, kamo naše sreće, da su i ti samozvani patrioti, strani plaćenici, ostao bi i građanima koji dinar, jer ovako ogromna većina živi u bedi, dok patriote žive u izobilju.

Evropska zajednica je svojom odlukom zabranila za oko šest stotina naših građana ulazak u njihove države. "Zabranjeni" se hvale kako su zbog toga ponosni, ali ja sam tužan. Kamo naše sreće kada bi im dozvolili ulazak u svoje države, ali da ih ne vrate nazad i mi bismo bolje živeli.

Rade Marković,
Temerin


Mišljenje

Izbori - srpsko biti il ne biti!

Kao narod, zbog političkog slepila i ravnodušnosti, platili smo nigde i nikada do sada zabeleženu cenu u izgubljenim teritorijama, ljudskim životima i padu životnog standarda stanovništva, a da se, čini se, još uvek nismo prizvali pameti. Dospeli smo do ivice političkog i socijalno-ekonomskog bezdana i mogućeg međusobnog istrebljenja, koje bi kao i utapanje u druge narode konačno označilo hazarsku sudbinu srpskog naroda.

Daleko smo od magistralnog puta kojim ide većina čovečanstva, a stranputica na kojoj smo (i pored novih mostova) neće nas bez realnih putokaza izvesti iz ćorsokaka. Nemamo strateške ciljeve i prioritete. Improvizujemo u začaranom krugu politikanstva, od jednog do drugog izbornog ciklusa. Nikako da sagledamo moguće domete sopstvenog razvoja i pomak s mrtve tačke, a zavaravamo se, samo nekim znanim duhovnim kvalitetima koji treba da nam obezbede lidersku poziciju za "otvaranje očiju" čitavom svetu pred opasnošću tzv. novog svetskog poretka.

A gde smo mi danas? U uslovima drastično izmenjene ekonomske strukture obim društvenog bruto proizvoda smanjen je u proteklih deset godina najmanje deset puta. Tehničko-tehnološki nivo daleko je ispod evropskog proseka. U nekada konkurentnim proizvodnjama nema kapitalnih ulaganja, a posebno kada su u pitanju produkcije visoke tehnologije. Tokom 90-ih godina beležimo stalni pad novčanih prihoda, kvaliteta i dužine života stanovištva. I pored toga, još nismo izvukli pouke iz nezavisne prošlosti i bedne sadašnjosti u kojoj stalno snižavamo donji prag trpljenja i samopoštovanja.

Višegodišnje propadanje u moralnom i psihološkom pogledu, rezultiralo je katastrofalnim promašajima u političko-diplomatskom smislu i sunovratom ekonomije praćenom porastom organizovanog kriminala i izrazitom socijalnom diferencijacijom.

Vešto se koristi trpeljivost bez granica, razjedinjenost i podanička psihologija dela starijih prema vlasti i njihva urođena strepnja "da može biti i gore" (a gde će gore od ovog?). Kako zaustaviti dalje pogoršanje životnih uslova? Kako povratiti samopoštovanje i veru u budućnost dostojnu čoveka na pragu novog milenijuma? Rešenja su u našim glavama, u promenama starih šema i shvatanja kojima godinama robujemo. Za stabilnu demokratsku i pravnu državu,koja će garantovati lične i političke slobode (a pre svega, goli život) moramo se svi boriti s podjednakom građanskom odgovornošću. Prva prilika su pošteni izbori i nju treba da iskoriste oni koji često nisu glasali i partijski organizovani koji ne robuju jednoumlju, nego im je opšte dobro u prvom planu.

Za sudbinu Srbije narod mora da preuzme odgovornost oslobođen idolopoklonstva i potrebe za vođama kojima je, bar do sada, vlastoljublje i lična korist bio osnovni motiv političke borbe. Verujem da nećemo doživeti hazarsku sudbinu, jer ne bi imao ko da nas oplače. Ako mladi politički prevaspitaju svoje roditelje, babe i dede, da bi im njihovi glasovi omogućili da se sutra zapošljavaju, žene, udaju, rađaju decu, Srbija će opstati. Oslobodimo se rajinskog straha - to dugujemo i sebi i svojoj deci.

Milomir Vitas,
Kruševac


Tvrdnja

Seni poginulih su svetinja

("Zašto je TV Beograd ćutala o događaju", "Glas", 23.01.2000.)

Povod za ovo reagovanje je gore navedeni tekst Vaše čitateljke. Dobro bi bilo da je takvih tekstova i više, ali letargijska depresija naroda, koji je doveden na rub egzistencije i biološkog opstanka, sprečava ga da razmišlja o pogubnim efektima te i takve uređivačke politike našeg najvećeg, a i državnog medija.

A što se RTS-a tiče, koliko se ta naša najveća informativna kuća nemeša u svoj posao kada je u pitanju pravilno i blagovremeno informisanje, dovoljno govori i to da su u Dnevniku 2, dana 24.04.1999. godine, dvadeset sasti posle bombardovanja Televizije, tek u dvadeset i petom minutu, o tragediji izvestili gledaoce jednom jedinom rečenicom da je "u noći 23.04.1999. pogođena zgrada RTS-a i da izgleda ima nastradalih".

Važno je da ta i takva Televizija, posle svega što nam se dogodilo i događa, dobija nebrojana odličja i plakete za svoj uspešan rad. Navešću samo jedno od poslednjih priznanja, a to je "Velika povelja" direktoru Dragoljubu Milanoviću za "sveukupan patriotski rad i očuvanje prosperiteta SRJ, jer je Televizija uspevala da i pored bombardovanja informiše javnost, žrtvujući i svoje živote u odbrani zemlje i istine". ("Politika, 21.01.2000.). Neka je na čast tom Patriotskom savezu koji odobrava žrtve tuđe dece i tuđih života i neka je na čast Dragoljubu Milanoviću koji prima odličja za svoj "uspešan" rad. Da je častan čovek, najmanje što je mogao da učini posle tragedije bilo je da se skloni, jer nije preduzeo ništa da zaštiti živote svojih radnika i prilagodi rad svoje kuće ratnim uslovima, na šta ga Zakon obavezuje.

Vaša čitateljka, s pravom, poziva i novinare RTS-a zbog toga što su "ponizili svoju profesiju i sahranili sve po čemu je nekada Radio Televizija bila cenjena, te da njihovo ćutanje najavljuje novo poglavlje u daljim mukama naših naroda".

Obzirom da sam majka jednog od nastradalih radnika Televizije, imam moralnu i roditeljsku obavezu da i ovog puta prozovem novinare i čelne ljude te kuće, da kažu zbog čega su (kada su u retkim prilikama pominjali nastradale, našu, a ne njihovu decu) uporno govorili da su nastradali novinari?

Umesto njihove očigledne neistine, istina je da je poginulo trinaest radnika tehnike i tri radnika obezbeđenja. Dakle, nijedan novinar nije bio na koordinatama na koje se uporno pozivala Tatjana Lenard - novinar. Da ne govorim o slučaju tate, jednog od odgovornih ljudi RTS-a, koji je te noći svoju ćerku izveo iz zgrade, i koji nedavno takođe prima patriotsko odličje. Svaka čast!

Zato im poručujem da časno ime mog nastradalog sina i njegovih kolega ne svrstavaju u tu branšu. S druge strane, iskreno poštovanje svim onim novinarima koji i u ovim teškim vremenima časno i profesionalno obavljaju svoj posao, ali oni nažalost zbog toga neretko gube ne samo posao nego i život. Poručujem, takođe, čelnim ljudima RTS-a da u svom razmetanju u dokazivanju nekakvog svog lažnog patriotizma, a uz jačanje svojih pozicija i lične koristi, kroz dodelu raznih odličja i plaketa, ne zaborave da mi, iako smo u ogromnom bolu zbog gubitka naših najdražih, nećemo dopustiti da se njihovim senima poigravaju i da ih i sada politički zloupotrebljavaju. Neka odgovore za čije bolje su žrtvovali šesnaest nedužnih života?

Mirjana Stoimenovski,
majka Darka Stoimenovskog
Beograd


Predlog

Treba verovati u veštice

Često pročitam ili na televiziji čujem izjave Medlin Olbrajt kako "srpski narod zaslužuje demokratsku vladu", da Srbi "dugo pate pod vladom koja im ne dozvoljava da izraze svoje mišljenje", da SAD "nisu u sukobu sa srpskim narodom", itd. I još toplije i srdačnije saznadoh putem TV i štampe da se ona, Olbrajtova, služi, kad joj treba, i srpskim jezikom, pa čak i poneku srpsku pesmicu otpeva. Sve to čini kako bismo konačno shvatili, da verujemo, da joj je srpski narod mio i da ga ona voli. Ali i pored toga, ona nas nemilosrdno bombarduje i embarguje. E, to da smo joj mili, a da nas bombarduje i embarguje, dugo nisam mogao da shvatim.

Čitajući, pre neki dan "Gorski vijenac", konačno mi bi sve jasno. Naiđoh na scenu gde jedna baba, čineći se vešticom, o njima, vešticama, kaže: "Zla mrznome činit ne možemo, a ko nam je mio, ali svojta, trag po tragu njegov iskopamo". Vitlalo se u mojoj glavi i drugo tumačenje za ovo Olbrajtkino voljenje uz bombardovanje i embargovanje. Naime, ako neko nekog muči i davi, skoro da je uobičajeno da se mučitelju i davitelju kaže: "Što ga mučiš i daviš, uzmi nož pa ga zakolji, lakše će mu biti". Kako je Olbrajtova uverena da nas ovaj režim muči i davi, rešila je da nas zakolje, te da nam olakša. Zbog toga i uverava i nas i ceo svet da su ta bombardovanja i embargovanja humanitarna. Ali, ipak, ipak treba verovati u veštice, a Boga moliti da ne budemo i dalje Olbrajtovoj mili, da prestane da nas voli i da nam ne olakšava.

Ratko Čukić,
Bačka Palanka


Pljačka

Haračlije iz "Infostana" gore od Turaka osmanlija

Nadam se da ćete ovo pismo objaviti, jer se ne odnosi samo na mene ko pojedinca, već na mnogobrojne građane - "pacijente" svemoguće institucije zvane "Infostan" u Beogradu. Građana, koje sasvim sigurno, čeka isti ili gori harač.
Da bi u potpunosti razumeli moj revolt, jednog od najredovnijih platiša "Infostana", u prilogu dostavljam neoborive dokaze, i to:
- fotokopiju rešenja o prinudnoj naplati suda
- fotokopiju priznanice o uplati tzv. duga i kamate, u ime pok. supruge Milke.

Po nalogu "Infostana" tužilac i sud automatski postupaju po kratkom postupku, i to bez ikakve provere da li su navodi "Infostana" istiniti ili ne.
Tako npr. "Infostan" u svojoj aljkavoj evidenciji otkrio je "opasnog dužnika", moju pokojnu suprugu, opasnu po grad i državu, koja je umrla pre pet godina, da duguje "Infostanu":
- 28,04 dinara za mesec 9811 (nisam pogrešio - datum je "tačan")
- 22,84 dinara na osnovni dug (kamata 81,45 odsto).

Na taj "veliki" dug od 28,04 dinara, sud određuje harač od 335,00 dinara, izraženo u procentima 1.194 odsto više od duga i sve to pod pretnjom prinudnog izvršenja - sile, jer takav "dug" predstavlja opasan presedan koji se mora drastično kazniti radi primera drugim.
Pravobranilac, tužilac i sud automatski postupaju na mig moćne institucije "Infostan" bez obzira što ta moćna institucija nije ponudila ni jedan jedini pravni dokaz.

- Nemaju nikakvog dokaza da je pok. Batinica Milka primila uplatnicu "Infostana" ili neko od njenih najbližih.
- Nemaju nikakav dokaz da je "Infostan" poslao opomenu u vezi tzv. duga, odnosno, da je to korisnik primio i lični potpisao ili neko od njegovih srodnika.
Bez takvih dokaza, izreći takav harač i pretnje silom, predstavlja presedan svoje vrste za sve aktere u ovom slučaju.
Zbog toga, takav zahtev, rešenje o prinudnoj naplati i pretnja silom, nemaju nikakvog pravnog osnova.
Tzv. dug od 28,04 dinara i 22,84 dinara kamate na taj dug sam uplatio što se vidi iz priložene fotokopije priznanice o uplati.
Harač od 335,00 dinara nisam i neću platiti. Taj harač treba da plate oni koji su doveli do ovakve zavrzlame i "pravde".
Moguće je da neke iz vaše kuće zadesi ovako nešto.

Božo Batinica,
Beograd



     


FastCounter by LinkExchange