GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


predlog

Evropa će nas bistroumne poštovati

Da li se sećate ove krilatice, koju su Slovenci lansirali pre deset godina? „Evropa sad!" Na veliku žalost, te naše „braće" njihova zemlja ni tad, ni sad, još nije stigla u Evropu, kojoj bi - onako mala, sa neznatnim privrednim i vojnim potencijalom, a i kao veoma skučeno tržište - bila samo na teret. Predvođena (preobučenim) bivšim komunistima i sva u žaru zakasnele nacionalne euforije, ni nalik, recimo, na Monako, ili Švajcarsku, verovatno će još dugo čekati da je Zapad prigrli i usvoji.

Šta je s ostalim republikama nekadašnje Jugoslavije - jesu li one deo Evrope, jesu li joj potrebni i ona nama? Odgovor je, nema sumnje, veoma ambivalentan.

Zapadni svet je zaintresovan za Balkan kao region, jednako iz vojno-strateških, kao i iz ekonomskih razloga. Sva njegova nastojanja usmerena su, pre svega, na to da sve državice na poluostrvu raskrste s ostacima totalitarizma (političkog i mentalnog) i da prihvate pravila demorkatskog ustrojstva, pa, uporedo s tim, i sistem tržišnog privređivanja, te da pronađu modus izbegavanja etničkih i konfesionalnih sukoba. Simbolično rečeno: da definitivno iščupaju fitilj iz tog „bureta baruta".

Upravo zbog toga Tuđmanova Hrvatska izazivala je neskrivenu animoznost „međunarodne zajednice", i pored sveg nastojanja da se prikaže kao demokratska i pouzdana. Napori Zapada da taj krucijalni problem reši, na tlu nekadašnje BiH nailazili su na brojne teškoće koje je, uglavnom, pothranjivala politika počivšeg predsednika Hrvatske i aktuelne vlasti u Srbiji. Poseban problem predstavljale su aspiracije Muslimana da se nametnu kao dominantan državotvorni element. Plima raspaljenih nacionalnizama preti da pretvaranje Bosne u modernu, evropsku državu otegne u nedogled.

Nešto manje osetljiv problem predstavljala je Makedonija, izložena pritajenim apetitima Grčke, Albanije, Bugarske i beogradskog režima o njenoj podeli, ali i teškoćama koje su pratile rađanje demokratskih institucija u njoj. Amerika je strvinare koji su se vrzmali oko Makedonije - osporavajući joj, tobož, ime i zastavu, nazivajući je uporno „bivšom jugoslovenskom republikom" i izazivajući etničke nesporazume - rasterala uvodeći svoje, odnosno NATO trupe u tu zemlju. I tamo će proteći još mnogo vode Vardarom, dok Makedonija ne stekne uslove da zakorači u Evropu.

Crna Gora je, sve do nedavno, bila veran sledbenik politike diktirane sa Dedinja. Ona nije, poput ostalih republika, opterećena unutrašnjim sporovima pomenute vrste, već sukobom sa „spoljnim" faktorom, tj. sa pokušajima beogradskog režima da je podredi svom političkom smeru. Iako (još uvek) deo Jugoslavije, na je najzreliji kandidat za ulazak u društvo evropskih država. Ali, pošto „brak" zasnovan na „nepomirljivoj suprotnosti karaktera" još nije razveden, Crna Gora ne predstavlja nevestu koju bi Zapad mogao da isprosi. Nadajmo se, da takav drastičan rez neće ni biti potreban.

Srbija - geografski, kulturno i istorijski nesporni je deo Evrope, ali se tome njeni sadašnji vladaoci uporno protive. Tom režimu, otuđenom od porodice kojoj pripada, bliže su i milije neke daleke zemlje, civilizacijski još jednako uronjene u davno prošla vremena, jer i sama vegetira na usahloj sisi istorije. Demokratije se boji kao đavo krsta i strahuje da bi se, uvođenjem tržišne ekonomije, otkrila sva njegova nesposobnost da zemlji donose prosperitet. A najviše bi mu nedostajalo posedovanje neograničene vlasti, koju je, izgleda, iznajmio za sva vremena.

Nema sumnje da Zapad sve što čini, čini iz interesa. Između ostalog, balkanskim narodima je namenjena i uloga braniča protiv nadiranja islama u Evropi. Ali, ako to znamo, a znamo, valja naše sopstvene interese uskladiti sa njihovim. I pošto, na Zapadu sve ima svoju cenu, našu ulogu u toj balkanskoj igri, valja bistroumno naplatiti. Takve će nas i Evropa poštovati.

Maks Stebal,
Novi Sad


upozorenje

Nauka u klin, život u ploču

Olovna vremena u Srbiji uticala su na naše društvo da bude sve siromašnije i bolesnije, da dno sve više izbija na površinu, da se praznina širi, da nesposobni sve više potiskuju sposobne. Danas najskuplje automobile i najlepše vile imaju ljudi sa najsiromašnijom biografijom. Živimo „umetnički" , sa istočnim platama i zapadnim cenama, po standardima RTS-a i vizijom JUL-a i SPS-a. Umesto da ovaj režim položi pred narodom završni račun, svoju energiju je usmerio u medijsku harangu protiv unutrašnjih i spoljnih „neprijatelja", a to su po boljševičkoj doktrini, svi oni koji nisu sa boljševicima, bacajuci svu krivicu i odgovornost za našu bezizlaznu i katastrofalnu situaciju na „otkrivene" neprijatelje i kojekakve „izdajnike", „plaćenike" i „petokolonaše". Dakle, svi su krivi osim vlasti kako je inače to svugde u civilizovanom svetu. Znaju oni vrlo dobro šta je istina, ali se drže one Orvelove: postoje istine koje nisu zgodne za pominjanje. Naročito im ne odgovara istina o udruženoj opoziciji.

Televizija nas uporno upoznaje sa nebaždarenim rezultatima obnove i razvoja zemlje, a narod i pored toga tvrdoglavo živi sve teže i jadnije, ali sve to lakše podnosi blagodareći turbo folk muzici sa azijatsko-srpskim pesmama, koje kroz pojačane decibele sve nadjačava i čini život „lepšim". Ova zvučna naručena ambalaža vešto prikriva surovu stvarnost što i jeste cilj svake ambalaže, da prevari i sakrije nedostatke, jer ne treba zaboraviti, „pesma nas je održala". Navikli smo na travestiju (ulepšavanje stvarnosti) pa nas takve informacije niti raduju niti žaloste. Navedene inverzije istine i poremećaj svih društvenih vrednosti, najbolje je opisao Ivo Andrić u nekoliko reči: „Dođe vreme da pametni zaćute, budale progovore, a fukare se obogate..." Ružno, ali tačno.

Silom prilika, postali smo besklasno društvo, ali u požrtvovanom smislu, tj. svi pripadamo siromašnom sloju, izuzev par procenata „novih bogataša". Pa ipak, u toj nepreglednoj po nesreći homogenoj koloni, treba izdvojiti ljude iz prvog ešalona. To su sadašnji penzioneri koji su nekada bili ljudi. To svojstvo oduzele su im materijalne prilike. Mnoge je život namučio i deformisao pa se zbog toga sve manje raspoznaju, a još manje se druže, jer su prezauzeti borbom neprestanom za biološki opstanak. Moraju tako, jer oni ne izdržavaju samo sebe, nego vrlo često i svoju decu i unuke koji su bez zaposlenja. Badava je genetska nauka produžila život, kada materijalni uslovi sve više uskraćuju pravo na život.

Penzioneri već odavno žive ispod crte koja označava prag bede, ali statistika ne bi bila statistika kada ih ne bi ubedila da žive lepo, a da je sve ostalo neprijatelj, propaganda i galama izdajnika. Međutim, prema drugim statistikama, imamo najniža primanja u Evropi i najniži životni standard. Na nama je da se odlučimo kome ćemo verovati, da li očima i ušima ili poslušnim medijima.

Došlo se do toga da su penzioneri „izdržavana lica" umesto da njihove penzije imaju tretman ličnog primanja na osnovu uplaćenih doprinosa u toku radnog veka. Da ne zaboravim da su gubitnici i zbog meteoroloških neprilika. Bilo je to za vreme zasedanja AVNOJ-a, kada je padao veliki sneg, pa su naši delegati izostali da učestvuju kod pravljenja unutrašnjih granica SFRJ. Ove snežne padavine nanele su nam velika zla koja smo osetili prilikom razdruživanja naših naroda i narodnosti. Ah, te snežne padavine!

Nismo mi mnogo „marili" ni za naše fabrike koje smo „velikodušno" preseljavali u druge republike i oblasti i to samo radi ravnoteže i sigurnosti. Sve nam je danas savršeno jasno, ali na žalost suviše kasno. Na brojnim javnim protestima tražimo da nam se priznaju zakonska prava i da se naše penzije isplaćuju redovno i usklađeno sa rastom zarada. Ali, ne čuju nas dovoljno. Radnici, profesori, lekari i drugi mogu štrajkovati ako su nezadovoljni, ali to ne važi za penzionere, jer oni su odavno van stroja. Ali, neće moći tako! Ima nas oko 1,3 miliona, a to je kao jedna mala država i nije se sa nama igrati, jer sa svojim glasačkim listićima i te kako možemo da utičemo na promene. Penzioneri nemaju više vremena i tražiće hitna rešenja od onih koji mogu da im obezbede normalan život. Oni više od toga ništa ne traže. Znači, rešenje je u promenama koje su nužne i hitne. Imperativ vremena nam nalaže da u ime ove i svih budućih generacija tražimo izlaz iz ovog bezizlaza, jer na to imamo i moralno i materijalno pravo.

Zato generacijo, izdrži. Razvedriće se!

Žika Pantić,
Beograd


mišljenje

Imamo li mi Herakla

Mi smo našu mitologiju stekli zadivljujućom upornošću Vuka Stefanovića, koji je sakupljao stihove (uglavnom) bezimenih narodnih bardova o srpskom srednjovekovlju. Te pesme izuzetne, lapidarne krasnorečivosti i znalačke, zapanjujuće dramaturgije, po mnogo čemu nadmašuju legendarni ciklus o britanskom kralju Arturu i njegovim vitezovima Okruglog stola, kao franački ep o Rolandu, i po poetskom bogatstvu i maštovitosti se, sasvim opravdano, upoređuju s Homerovom „Odisejom", i s grčko mitologijom uopšte.

Razlika, međutim, ipak postoji. Naime, dok je kod drugih naroda mitologija postala samo zanimljivo štivo, kod nas ona još uvek predstavlja živu stvarnost kojoj se neprestano dodaju sve noviji i noviji mitovi. Toj čudnoj, i čudovišnoj praksi, osim manjkavog obrazovanja naroda, najviše kumuju neki intelektualci, koji našu davnašnju i tekuću istoriju, kao i njene „junake" okružuju oreolom bajkovitosti, oduzimajući zbivanjima njihovu surovu realnost, a likovima njihov ljudske slabosti. I sve to u službi sitnošićardžijskih, dnevno-političkih interesa.

Ako je ublažena kritičnost tzv. Kosovskog ciklusa, u vreme rajinskog robovanja pod Turcima, imala za cilj da održava plamen junaštva, podstičući slobodarski duh kasnijih srpskih ustanika, mitovi o herojima NOB (skoro bez razlike, komunistima), svojom razgolićenom propagandnom nesuvislošću deluju, čak, i bljutavo, kao i novokomponovana mitologija čiji je autor aktuelna vlast. Na žalost, one kod nekih društvenih slojeva još uvek „pale", a retko se, ili nikako, čuje reč učenih glava, koja bi stare mitove smestila tamo gde im je mesto, u školske čitanke, a ove novije razobličila. Dakle god mi našu istorijsku i sadašnju stvarnost ne budemo sagledali onakvu kava ona jeste, uspavljivaćemo političku budućnost naroda, terajući vodu na mlin onih koji ga svesno zaluđuju.
I kad smo već kod mitova, možda bi nam poučna bila ona priča iz starogrčke mitologije o Augijevim štalama, koje je nastanjivalo 3.000 volova i kojima je vladao sveopšti haos, dok Heraklo nije kroz njih propustio snažnu maticu reke i tako ih očistio od nečistoća. Imamo li mi takvog Herakla?

Stevan Babić,
Novi Sad


molba

Kako stići do prijatelja

Pretražujući po požutelim, pohabanim dokumentima, naišao sam na cedulju sa imenom Sretena Pažića iz Beograda. Bili smo u istoj četi, vodu, bataljonu, brigadi i diviziji (3. četa, 3 bataljon, 15. majevička brigada 18. udarna divizija), položaj Bjeljina - Brčko - Majevica. Godina 1944/45. Povredom na ratištu upućen sam u Beograd u Vojnu bolnicu. Polaskom sa ratišta, Sreten mi je dao papirić na kojem je napisao adresu porodice Pažić, Kolarčeva 3, ili 5, dvorišna zgrada, sa molbom da njegove najdraže obiđem, što sam posle oporavka i učinio. Upoznao sam zabrinutu majku, sestru Veru (mislim da je tada bila učenica Trgovačke akademije) i brata Ninoslava. Cilj moga pisanja je da saznam da li su zdravi i živi (verujem u Boga da jesu) i da mi se jave! To je prvi deo priče koja nije završena, posle toliko vremena. Zahvaljujem u nadi da nešto više saznam.

Dragan Simović,
Mataruška Banja



     


FastCounter by LinkExchange