Iako se avioni smatraju najbezbednijim saobraćajnim sredstvom, katastrofe u civilnom vazduhoplovstvu imaju istaknuto mesto među ostalim saobraćajnim udesima. Bilo da su posredi udesi kompanije El Al u Amsterdamu, Panama nad Lokerbijem ili Lauda era nad Tajlandom - imena ovih zlosrećnih mesta duboko se urezuju u kolektivno pamćenje. Razlog za to je verovatno veo tajni koji obavija mnoge udese - kao na primer egipatske aviokompanije Idžipt erlajnz nadomak NJujorka. Pored toga, san o letenju propraćen je drevnim strahom od pada koji se iznova pothranjuje vestima o ovakvim katastrofama.

"Taj strah koji nas obuzima između poletanja i sletanja, ne može se izgleda pobediti dobrom obukom posade i intelektom putnika, smirujućim baritonom stjuarta iz zvučnika, niti većim količinama alkohola", piše američki novinar Malkolm Mekperson koji lično ima velikog iskustva sa podmuklim stranama vazduhoplovstva. Dok je bio dopisnik "Njusvika" u Najrobiju, često je bio u situacijama "koje bi svakog normalnog čoveka automatski zaplašile".

Da bi se oslobodio svoje fobije, Mekperson se pozabavio snimcima crnih kutija iz 28 avionskih udesa i situacija koje su se gotovo pretvorile u katastrofe. Zapisi magnetofonskih snimaka ne dokumentuju samo dramatične, često i poslednje trenutke u pilotskoj kabini, već pokazuju i kako posada reaguje u kriznim situacijama.

Primer leta 232 Junajtid erlajnz na liniji od Denvera do Čikaga pokazuje šta je iskusna posada u stanju da učini. Tada, 19. jula 1989. godine, na visini od 37.000 stopa eksplodirao je jedan motor "DC-10", dok je istovremeno otkazao hidraulični sistem koji upravlja kormilom i klapnama. Iako je avion zbog toga izgubio gotovo sve mehanizme za upravljanje, posada u pilotskoj kabini zadržala je pribranost i uspela da prizemlji letelicu posle 41 minuta strave i užasa. Pri sletanju preživelo je čak 185 od ukupno 296 putnika i članova posade.

U nekim slučajevima, kao na primer prilikom leta 004 kompanije Lauda er 1991. godine, čak ni dobro obučena posada nije mogla da učini ništa. Kada je "boing 767" posle poletanja sa međunarodnog aerodroma u Bangkoku nadletao Tajland, posadu je alarmiralo upozorenje da je nastupio katastrofalni kvar. Kako priručnik boinga nije sadržao uputstvo za postupanje u tom slučaju, kapetan je verovao da je posredi greška. Međutim, kvar se zaista desio i avion se raspao na visini od 4.000 stopa. Tom prilikom poginulo je 223 ljudi.

Često snimci iz pilotske kabine otkrivaju očigledne slabosti posade. To ide od svađe među njima ("Sklanjaj ruke, sklanjaj ruke!") do "nesposobnosti kapetana da održi profesionalnu disciplinu u pilotskoj kabini". Upravo je to američka Uprava za bezbednost saobraćaja (NTSB) prebacila jednom kapetanu koji je na domaćem letu flertovao sa stjuardesom (Stjuardesa: "Daj mi, daj mi, daj mi") i pri tom prevideo stvaranje leda na krilima. Zbog toga je avion naglo izgubio 5.500 stopa visine i skoro udario u zemlju, ali na sreću niko nije izgubio život.

Na sličan način je i posada u pilotskoj kabini leta 965 decembra 1995. godine bila dekoncentrisana - samo što nije imala toliko sreće kao u prethodnom slučaju. Dok su noću leteli ka kolumbijskom gradu Kaliju, kapetan i kopilot nikako nisu mogli da se slože ka kojoj sletnoj pisti da usmere avion. Očigledno zbunjeni tandem - kapetan: "Bože, ne, požurimo tamo...", kopilot: "Ali, kuda da požurimo?"- u slalomu je nisko leteo nad Andima pa je avion naposletku udario u brdo. U toj nesreći je od 155 putnika preživelo samo četvoro.

Apsolutno katastrofalni primer letačke "umetnosti" dala je posada na letu 051 iz Medejina u Kolumbiji. "Boing 707" je 25. januara 1991. uveče pokušavao da sleti sa poslednjim rezervama goriva na aerodrom Džon F. Kenedi. Pošto posada aviona nije iz prve uspela da sleti (kapetan: "Gde je pista! Pista! Gde je?"), toranj je poslao avion da kruži i čeka ponovo red na sletanje. Ali, umesto da osoblju na tlu zvanično objasni da je vanredna situacija, posada je letela do poslednje kapi kerozina dok avion naposletku nije sa neba pao kao kamen.

Takve nesreće nisu baš pogodne da podstaknu poverenje u civilno vazduhoplovstvo. Ne čudi dakle da Mekperson nije prevazišao svoj strah od letenja. Pa ipak su sve ove katastrofe samo izuzetak, što autor ove knjige neumorno ponavlja. "Iako ćete se možda iznenaditi- ali putovanje avionom čak je bezbednije od uzimanja hrane", piše Mekperson u predgovoru knjige. "Toga bi trebalo da se setite kada vam sledeći put serviraju obrok u avionu".

Priredila MVP