- Jesi li čuo, Bogoljube, da smo i mi postali sila?
- Kakva sila, Budimire, šta komendijaš?
- Pa sad je nas i Kineza skoro dve milijarde duša, skoro pola sveta!
- Jes vala, ali ja bi više voleo da smo se mi držali Ruje našeg. A bili smo na pola koraka od jedne države.
- Šta to vredi kad nas nisu hteli ti naši pravoslavci - sa žaljenjem reče Budimir.
Sluša taj razgovor Milojko kafedžija, pa ne mogade otrpeti.
- Samo što Kinezi od kako se maniše komunizma, uznapredovaše naglo. Oni ujediniše svoje krajeve i zemlje posle pet vekova. Mi naše zemlje i narode izgubismo. Zato mi nikako nije jasno šta mi imamo jedni s drugima?
- Valjda kad pripoje i taj njihov Tajvan, onda smo i mi na redu - opet će Bogoljub.

- Bože Bogoljube, ti ko neko dete. Ti samo zapeo, ljubav pa ljubav. Više se ne vole ni momak ni devojka, tuku se i braća rođena što su na jednom srcu ležali, a da nas vole neki kosooki i žuti ljudi - razbesneo se Budimir. - Pa kaži ti sad meni lepo, kad ti nestane para ili kad ti se krava teli, ili kad treba da se proveseliš, koga ti zoveš, jel mene i Ljubisava Gedžinog i Maksu Tadića ili ideš u susedno selo pa zoveš tamo nekog preko brda i preko reke? Tako ti je to!

Bogoljub zaneme, a Budimir čita li čita.

- Mi sve hoćemo nešto osim sveta. Ne valja nam ni prvi komšija, ni onaj do njega, ni onaj preko puta. Ne valja nam ni ona naša stara svojta Rusi i Francuzi, ni ona nova prijateljstva nesvrstanih i oni u razvoju, te nam ostaše samo neki iz Libije, Koreje, Kube. Pa znate li vi, ljudi - opet će Budimir - da se Gadafi devet puta ujedinjavao sa svima i na kraju ostao sam. Nema komšije u Africi s kim nije zaratio. Danas se tuče i ratuje, sutra ujedinjuje. Naš narod kaže, do podne mrzi ceo svet, a od podne samog sebe...

- Ta šta će nam ti Kinezi, videla sam ih na pijaci. Ni u jednom nema više od trijes kila - žali konobarica Lela. - Ta mi smo se odrekli Bosanaca, a to su bile ljudine, kad te uhvati, kosti samo krckaju. To su bile muškarčine. E, kad se samo setim Zenice 89. i Travnika 90. Il više bakšiša, il više muškosti. A sad da i mi žene spadnemo na one ćirice od trijes kila. Kupila sam nomad jedne njihove gaćice. Ni na jedan guz ne mogu da ih navučem. A tražila sam veći broj. Ta ja sam sise za njihov brushalter imala još u osmom razredu, a šta sad da činim - prsi se Lela. Oko stola Bogoljubovog okupi se cela kafana. Jedni kibicuju i slušaju, drugi bi da i oni nešto kažu. Ipak, zna se ko vodi glavnu reč.

- I sad bi ti hteo da i mi jedemo sa štapićima, jel Bogoljube - opet će Budimir. - Daj Milojko - obraća se kafedžiji - svima po tanjir pasulja i umesto kašike daj štapiće da svi vežbamo. Možda će uskoro taki zakon izaći. Da nas ništa ne iznenadi - smeje se Budimir.

- I kad su nam toliki prijatelji, što ruku ne podigoše i ne spasoše nas bombardovanja. Posle kao hoće da nam pošalju oružje. Ne treba nama njihovo oružje, mogli su sa jednim podignutim prstom da spasu stotine srpskih života. I oni i braća Rusi... Al ne tedoše, ko vele, nek se biju budale, a sad odjednom ližemo se ko neki prijatelji - stade u Budimirovu odbranu i Maksa Tadić.

Bogoljub se povuče. Usta iza astala i ode na mraz.

- Eto čula sam - nastavlja temu konobarica Lela - da je Stojanka Budisavljević počela da maže svoje lice guščijom masti da joj bude sjajno ko u kineskih žena. Radmila Pantina je počela da čkilji ko da je stvarno, ne daj bože, sa Dalekog istoka, a Dragoslav Ćatin je za slavu pozvo i one Kineze s pijace. Kaže, dobio partijski zadatak, dolazila i ona njihova televizija. Grlio se Dragoslav sa Kinezima i ispred kuće i zajedno su kolač lomili. Sad je dobio poziv da ide u njihovu ambasadu na prijem. Kaže da su mu obećali i karte za Kinu, da ide na ekskurziju sa još osam najnaprednijih poljoprivrednika iz Srbije. Da mu prenesu kako se gaji pirinač i pamuk. Kažu da je to agrarna budućnost Srbije.

Lela usta sa Budimirovog kolena. Ode da natoči još jednu litru. Noć je daleko odmakla. Kafanu niko ne napušta.

- Ljudi, šta ako Amerikanci ovo sad sve snimaju i umesto da na radaru stoji Milojkova kafana, prikaže im se da je to kineska ambasada, svi odosmo u vazduh - zadade prpu svima LJubisav Gedžin.

- Znam ja što su oni tukli tu ambasadu. To je zbog onog našeg što se sklonio - sav crven u licu urla Budimir.

- Meni je ovo sumnjivo, dok je Bogoljub izašao možda oni ipak raspale. Zato, ljudi, dosta o politici. Milojko zovi Cigane da počne pesma.

Samo da ne bude na kineskom - opet će Budimir.

Ciganin Toša razvuče harmoniku. Pevačica Mila pusti glas.

Kafanom se razleže "Teraj mala ovce preko brega".
Konobarica Lela naručuje "Omer Beže na kuli seđaše". A Budimir se izljubi sa svojim komšijom Bogoljubom.

Dragorad V. Misojčić