Sreli smo se na starom kolašinskom putu, u severnom delu Kosovske Mitrovice. Gledala je u kuće na desnoj obali Ibra. Pogled joj je prazan, izgubljen. Suze joj kvase lice i padaju po devojčici koju čvrsto drži u naručju. Stoji zagledana u snegom pokrivene krovove kuća. Bele kuće, beli krovovi, bele ulice... I njena kosa je bela.

Samo suze koje joj se neprestano slivaju niz obraze, imaju neku drugu, neodređenu boju. A mislila je Makfira da nikada više neće imati razloga za suze.

- Tamo, iza onih belih kuća bila je i moja. U Cigan- mahali. Spalili su je Šiptari letos. Sve je izgorelo. Sanijine haljinice, igračke i jagnje koje sam za Đurđevdan zaklala i stavila u zamrzivač da bih ga ispekla za prvi rođendan moje unuke. Planirala sam da u januaru pozovem kuma, da Saniji iseče kosu... Moja unuka proslaviće prvi rođendan u izbeglištvu, prohodati na ulici koja nije njena- kroz plač govori stara Ciganka i pogledom luta po krovovima južne Mitrovice u koju ne može. Naviru sećanja i suze.

Plakala je Makfira i u januaru prošle godine. Tri dana oči nije sušila. Bile su to suze radosnice. Prve posle 20 godina.

Reka suza krenula je kada su joj javili da je dobila unuku. A plakala je, činilo joj se, od onog jutra kada je svoju malu devojčicu, svoju prvu i jedinu ćerkicu, dala nepoznatim ljudima. I toga jutra ulica je bila pokrivenom snegom, a Cigan- mahala zračila nekom čistotom. Zašto je dozvolila da joj oduzmu dete, pitala se i ovoga jutra, zagledana u belinu.

Nije Makfira jedina koja je tih osamdesetih godina ovoga umirućeg veka, u kome se o trgovini belim robljem pričalo kao o nečem davno prošlom, prodala svoje dete. Mnogo je Cigana to uradilo. Zašto?

Ni sada joj nije jasno. NJen muž je insistirao da prodaju malu... Saniju. Da, Sanija se zvala njena prva devojčica.

- Ne plači. Dobićemo para za nju. Ovi Italijani imaju para, ali nemaju decu. Čuvaće našu Saniju. Ne plači. Ionako je žensko dete tuđa kuća- tešili su je muž i svekar.

Svekrva je ćutala. Nju ionako niko ni za šta nije pitao. A da je i pitao, zar bi se njena reč uvažavala.

Zagledana u belinu ulice kojom je pre skoro dve decenije pogledom ispratila ćerku, staru svega sedam meseci, držeći u rukama umesto deteta šuškav novac koji je brzo potrošen, ponovo se pitala zašto je dozvolila da joj oduzmu dete. Pre nje rodila je trojicu sinova. Posle nje još trojicu. Rađala je da bi izbegla zatvorsku kaznu zbog prodaje deteta. Želela je Makfira da rodi makar jednu devojčicu. Nije joj se dalo.

Zato se posle radovala kada joj se najstariji sin oženio. Mejra je unela u kuću neku živost, lepotu koja se nije osećala dok je za sofrom sedela sa mužem i sinovima. Imala je sa kim i da popriča onako ženski. Dolazile su i druge snahe. Kuća se ubrzo ispunila dečjim plačom. Jakim, muškim. Radovala se svakom unuku, ali je žarko želela da joj makar jedna snaha podari devojčicu. Najzad je četvrta snaha rodila ćerku. Niko u kući nije se devojčici radovao koliko ona. Dala joj je ime Sanija.

Pogleda uprtog nekud preko mosta, danas sa setom priča o danu kada su Saniju doveli iz bolnice.

Gledajući u ulicu koja počinje da " živi" i prolaznike, Makfira je iščekivala " povratak" svoje Sanije. Toga jutra su joj muž i sin otišli u porodilište da dovedu snahu i bebu. Ona je ostala da pripremi sve za dolazak devojčice. Pripremila je pelene i zlatno lanče. Dukat, koji je dobila od majke pred udaju, položila je na stomačić svoje Sanije kada ju je poslednji put povila.

Iz misli je trgnu Sanijin plač.
- Ćuti, dušo. Baba je s tobom, da te čuva i greje.

Sećanje je ponovo vraća u vreme od pre deset meseci. U Cigan- mahalu koje više nema. Tiho, kao za sebe, priča da nije bila svesna kako se odjednom našla na ulici. Bosonoga i gologlava istrčala je pred svoje najmilije. Čvrsto držeći dete u rukama ušla je u svoju sobu i položila malu u kolevku. Niz lice su joj se ponovo slivale suze. Ovoga puta plakala je od radosti. Ponovo ima svoju devojčicu- sada svoju unuku Saniju.

Čvrsto priljubljujući malu uz grudi Makfira opet plače. Tuga je obuzima kad pomisli da će prvi rođendan, u februaru, Sanija proslaviti u izbeglištvu.

- Vratićemo se kući, dušo. Uzeće te baka za ruku i prevesti preko ovog mosta na kome neće biti stranih vojnika. Otići ćemo na zgarište kuće u kojoj sam ti se obradovala i trčaćeš našom Cigan- mahalom sa ostalom decom- obećava Makfira.

Sneg i dalje pada. Postaje hladno. Makfira uvija Saniju u ćebe i kreće prema baraci gde su smeštene, da bi je zanjihala u pozajmljenoj kolevci.

Ljiljana Staletović