Dovoljno je, a i sasvim je umesno, reći da je Soja Jovanović živa legenda naše kulture. Njena bogata biografija predstavlja i pregled razvoja pozorišnog, filmskog i televizijskog stvaralaštva poslednjih pola veka. Prva je žena među rediteljima igranih filmova kod nas, a njen "Pop Ćira i pop Spira" prvi je jugoslovenski dugometražni film u boji. Dobila je, verovatno, sva umetnička i društvena priznanja koja se ovde mogu dobiti, no, od toga je mnogo značajnija njena nepresušna kreativna energija i volja za radom.

Nedavno je Pozorište na Terazijama premijerno izvelo još jednu njenu uspešnu interpretaciju Fejdoa - "Umrla je gospođa majka gospođina". Iako narušenog zdravlja, Soja Jovanović se ljubazno odazvala pozivu na intervju "Glasa", učinivši našem listu tako veliku čast.

Više od pola veka rada! Da li Vas i samu ponekad čudi taj podatak? Kojom brzinom je prolazio taj veliki komad vremena?
- Brzina protoka vremena se ne menja - menja se čovek, stari, postaje usporen i vreme počinje nemilosrdno da leti što nije osećao kad je bio mlad. Naprotiv, danas kada se okrenem unatrag, ne mogu da shvatim koliko je toga stalo u jedan život: pedesetak pozorišnih predstava, osam igranih filmova, petnaestak TV filmova i drama, TV Serije ("Osma ofanziva", "Mačak Toša", "Tramvaj zvani dvojka", "Pop Ćira i pop Spira"), desetak lutkarskih predstava i bezbroj radio drama i priredbi. Najveća sreća čovekova je zaborav - ima predstava kojima se samo naslova sećam i ničeg više... kao knjige koje ste pročitali! Jer, zamislite kada bi glava bila pretrpana svim i svačim, pa ona bi se kao luda lopta klatila na ramenu. S druge strane, neobično dobro pamtim detalje, danas sve prelepe - makar da su u vreme događanja mogli biti i teški. E, u tim detaljima sa radošću danas svakodnevno živim, a i gomile slika su tu da podsete na izgubljene stranice života.

Bez laskanja - glumci smatraju božijim darom priliku da rade s Vama. Iako ste - naglašavaju i to - strog reditelj. Bata Paskaljević čak kaže da je mnogo puta bio u prilici da umalo dobije i batine od Vas. Koliko na Vaše razumevanje s glumcima ima uticaja činjenica da ste i sami školovani za glumicu?
- Nisam se školovala za glumicu, nego za pozorište, za kolektivnu umetnost koja se odvija u beskrajnoj, pobožnoj ljubavi prema sceni i prema partnerima. Nije teško da vas glumac voli, jer mu i vi ljubav pružate. I ne radi se samo o glumcu, već o čitavoj ekipi koja predstavu ili film pravi. Nikad neću zaboraviti završetak snimanja serije "Pop Ćira i pop Spira" 1982, poslednjeg kadra koji je sniman u kući Ćirićevoj u Sremskim Karlovcima. Već smo zagazili u duboku jesen, kiša je padala. Kola koja su čekala da nas u Beograd odvezu - zaglibljena u blagoslovenom sremskom blatu. Izašli smo svi na ulicu i stajali smo na kiši, po pet-šest puta se opraštali, neki i plakali i nikako da pođemo dok nam nisu oštro šoferi zatrubili. Završetak snimanja ili proba u pozorištu veoma je tužan za reditelja. To su večiti rastanci, zanavek, kao da ih već u životu nije dosta!

Kako danas gledate na svoje, sasvim logične, nesporazume sa estetičarima socrealizma? Vaš "Bal lopova" je prva predstava zabranjena u Titovoj Jugoslaviji?
- Nikakvih nesporazuma sa estetičarima socrealizma nije bilo. Mi smo radili onako kako smo želeli i kako nas je srce vuklo, a neki kritičari koji su nas "urnisali" učinili su nam najveće dobro. Oni su nas promovisali, izašli smo iz anonimnosti i postali zanimljiva grupa koja hoće nešto "drugo", a to je uvek primamljivo. I nije "Bal lopova" prva predstava koju su nam zabranili, već predstava "Sumnjivo lice" 1948. godine u amaterskom akademskom studentskom pozorištu, kojom smo osvojili prvo mesto na festivalu studentskih pozorišta. Predstava je bila pravljena u duhu "Sili simfonije", vedra i prilično naivna. I dok su neki kritičari tražili "satiru", koje kod Nušića nema, dotle su drugi smatrali da je to "novo osveženje Nušića". Oni što su smatrali da je Nušić "izneveren", videli su u nama "opasnu grupu", zapadnjački nastrojenu, pa su uspeli da nas kao takve razbiju i zabrane. Ali, ubrzo je osnovano novo pozorište, pa su nas sve, celu grupu skupili i tako se u Beogradskom dramskom pozorištu desetak godina odigravala sveža, nova struja pozorišnih i umetničkih stremljenja. Igran je i "Bal lopova", takođe zabranjen.

Kad se za to čulo, na trećoj predstavi pozorište je škripalo od broja publike koja se gušila da gleda jednu naivnu komediju - balet od Anuja- opet malo drugačiju, ali ovog puta sa tematskim obrazloženjem: "Mladi će da se ugledaju na simpatične i jadne sitne lopove koji do hleba ne mogu da dođu od novih bogataša što sve uzeše!" Danas se pitam da nije ovo drugo bio razlog zabrane. Tek, u svakom slučaju, i "Bal lopova" je dobio oreol koji ne bi imao da nije zabranjen. Mi smo tada već toga bili svesni i jurili smo bez problema dalje.

Završili ste još jednu predstavu u Pozorištu na Terazijama. Koliko su Vas pogađali neprimereni uslovi u kojem taj teatar radi i kako, s Vašim ogromnim iskustvom, doživljavate krizu u kojoj su se našla naša pozorišta?
- Velika tema, a malo reči za sve to: sramotno za društvo i vek u kojem živimo. Izbačeno iz svoje jadne zgrade na Terazijama, sa objašnjenjem da će se pojava vode u gledalištu rešiti brzo, pozorište jedva životari već deset godina kao neki izbeglica u Domu kulture "Vuk Karadžić" gde zakoni zarade caruju. Foaje u koji publika ulazi s ulice i u kojem treba da je za vreme pauze, pretvoren je u pećinu "Ali Babe" - neke crne hartije, najloni, šta li, oblepljeni od plafona do poda, podsećaju pomalo na onu kuću strave na predratnim vašarima. U stvari, foaje je izdat nekom preduzeću u kojem se dobro jede (postoje i stolovi kroz koje se publika probija) i u kojem sa zvučnika trešti muzika kao besplatna pratnja komediji ili mjuziklu koji se igra u sali. Danas se izgleda o sudbini i repertoaru pozorišta brinu tzv. "zinsins" - kako ih Francuzi nazivaju (jer i tamo u tom belom svetu ne teče svuda med i mleko), a ti "zinsins" su zapravo akviziteri i sponzori koji daju pare za odabrane predstave, a što su ranije činila ministarstva za kulturu koja sada para nemaju i mogu samo da kulturu "predstavljaju". Rekla sam - tema je golema, kao što je i tuga pozorišta pregolema!

R. Kupres
foto: B. Pantelić