Razmišljala sam dugo imam li ja pravo da kritikujem postupak gospodina patrijarha Pavla, ali pošto je postupak neoprostiv, odlučila sam da vam napišem ovo pismo. Mada je već prošlo neko vreme i taj događaj pada u zaborav (ovaj narod inače sve zaboravlja za dan-dva), ja nemam mira i muči me bol, razočarenje i uvreda od one večeri kada sam ostala bez daha, u šoku, gledajući prijem u čast dana pobede nad monarhijom.

To što oni slave, neka slave. Izmislili su oni i druge razne datume za svoja slavlja. Ti datumi ionako ništa ne znače za Srbe i Srbiju, kao ni taj 29. novembar. Uostalom, svako nađe svoju zabavu! Nisu oni ni pobedili ni ukinuli monarhiju jer je nisu ni uspostavili, niti, što je najtužnije, znaju šta je monarhija. Za njih istorija ove zemlje i počinje oko 1941. godine.

Dakle, svi oni su nevažni, marginalni. Ali, može li mi gospodin Pavle objasniti, kao verniku i poštovaocu Crkve opravdati svoje prisustvo među skupinom bezbožnika? Pa zar posle svega, gospodine Pavle?

Treba li uopšte ponavljati, ponovo govoriti o svojoj nesreći od strane ovog režima, a organizatora jadnog prijema? Treba li, gospodine Pavle? Jeste li zaboravili da je Vaše mesto sa ovim nesrećnim narodom? Gde ste to zalutali, gospodine Pavle, i zašto? Znate li kome ste svoju svetu ruku pružili tog dana, gospodine Pavle? Jeste li zaboravili kakve su im ruke? Ja Vašu više nikad poljubiti neću! Ipak ću i dalje sa svojom decom u crkvu ići, slavu slaviti i poštovati veru. Niste Vi svo sveštenstvo, ni svi Srbi i Srbija koja poštuje Boga i svoju veru, a trebalo bi da jeste!

Gordana Paunić,
Belegiš

Stara latinska poslovica s razlogom kaže "Zavadi, pa vladaj". Nekome, naravno, i te kako odgovara da se svi po Srbiji međusobno svađaju: omladina među sobom, penzioneri i radnici, školovani i neškolovani, generali sa generalima, policija s vojskom, pa čak i republike među sobom... Poljoprivredna "proizvođačica" iz prebogate Velike Drenove osula je, uglavnom baratajući poluistinama, drvlje i kamenje u odbranu "jadnih zemljoradnika", ali, što namerno, što nenamerno, propustila je da mnogo šta što je, nažalost, "gola istina" kaže.

Tačno je, sukob između "grada i sela" je večiti sukob; i jedni i drugi veruju, kao uostalom što je to svuda u svetu, da je teže kada se pečeš na sopstvenoj vatri, odnosno da je drugima lakše! Ali, istina se niti može, niti sme izneveriti. Zato je i prvo pitanje: ko je, u stvari, u Srbiji danas "poljoprivrednik", da li onaj što želi da živi - i živi na tih prosečnih 3-4 hektara poseda? Agroekonomska nauka, a i svetska iskustva, isključivo (bar u agraru) smatraju da je minimum ekonomičnosti 20 do 25 hektara, kao što na njemu treba uzgajati bar 10 do 15 grla krupne stoke. A ko to radi i ima toliku zemlju i stoku kod nas? Nije, takođe, istina da je "država uzela zemlju", odnosno to jeste činila, ali je istina i to da retko ko od obogaćenih seljaka - polutana, iako je zemlja bagatelno jeftina (od šest do deset hiljada marka po hektaru) razmišlja o kupovini zemlje, a spreman je da za gradnju nove kuće izdvoji na desetine i desetine hiljada maraka...

Zašto je to tako? Sigurno da je seljak kod nas u "raljama" političke i socijalne demagogije, mnogo kao žrtva dispariteta, kad ga država "zakolje" zbog socijalnog mira. Ali je isto tako sigurno da upravo država baš njemu, jer ne zavisi od te bedne platice ne može da ugrozi egzistenciju; dobrostojeće seosko domaćinstvo uvek će preživeti, a čak i najškolovaniji građanin, ako ne primi dve-tri plate, gladovaće... Zar treba zavideti danas školovanim ljudima koji zarađuju mesečno 1.500 do 2.000 dinara, što je vrednost od 30 do 50 kg običnog sira, dakle "proizvodnja" jedne jedine krave? Pa nisu valjda ludi Nemci, Švajcarci, Amerikanci, Italijani, kad plaćaju, na primer, svog učitelja ili opštinskog činovnika između 2.500 i 4.000 maraka, pri čemu jedva da je ponešto što se hrane tiče (hleb) skuplje nego kod nas...

A što se uslova života i rada tiče, opet ne treba zavideti ni građanima. Jer, niko njima nije poklonio stanove - godinama i godinama im se zakonski odbijalo i do 5 odsto od plate za stambenu izgradnju, a upravo u Velikoj Drenovi (kao i u gotovo svim našim selima) "jadni" seljaci izgradili su velelepna zdanja, mnogi sa centralnim grejanjem, a to što su nam sela ružna, prljava, sa izlokanim sokacima, bez kulturnih sadržaja i sl. u mnogo većoj meri je odraz našeg srpskog očekivanja da "država" pravi puteve, škole, domove kulture, a privatnici da grade zdanja i sa (nepotrebnih, zbog malog broja dece) 300, 500 pa "naviše" kvadrata... Od koje "sirotinje" se grade te palate?

I na kraju, ko se koliko i kako mučio? Tačno je da i na selu i te kako ima posla, onog prljavog, povremeno vrlo teškog (kopanje, na primer). Ali, koliko to sve traje - i zar je lakše građanima koji se satima zlopate i to cele godine po saobraćaju, nerviraju kao šalterski radnici, muče sa stotinama razmažene dece u školi, pacijentima? Prošla su ona lepa vremena kada su građani letovali, zimovali, putovali. Otkuda im, ako iole pošteno žive, za to para kada jedva preživljavaju sa ukupno mesečno tri-četiri hiljade (vrednost - jedne svinje ili 60-70 kg sira!) Zar "poljoprivrednica" iz prebogate Drenove misli da farmeri u Americi ili danski seljaci uživaju, iako obrađuju i po nekoliko desetina hektara (ili stotine u SAD) zemlje i uzgajaju stotine krava, svinja, ovaca? Ali, tamo ćete među farmerima retko naći naš izum: imam 3 hektara zemlje, sin i snaha zaposleni, sin još privatno radi kao tercer ili sin i snaha u Nemačkoj, a "starci" obrađuju zemlju ili imam deset hektara zemlje i dva-tri kamiona, prodavnicu, rovokopač, proizvodim lozne kalemove i sl.

Draga "poljoprivrednice" iz Drenove, bilo bi dobro kada bi naša država, umesto što svađa svoj narod, sve stavila "na olovku": tada biste videli da ste zapravo vi, poljoprivrednici, jer plaćate minimalne poreze i doprinose i za školstvo i zdravstvo i uopšte, po osnovu katastra i te kako - izdržavana kategorija stanovništva, jer, primera radi, ja na svoju "doktorsku" platu od 3000 dinara (ukupno) svakog meseca plaćam blizu 2000 dinara koliko jedno domaćinstvo sa čak deset hektara zemlje plaća - godišnje.

Dr Jadran Markićević,
Beograd

Već desetak godina uporno i zlonamerno se protura teza o "teškom položaju muslimana u Sandžaku". Očito, nekome je veoma stalo da i na ovim prostorima "zaigra krvavo kolo", ali ne zbog teškog položaja, već iz nekih drugih razloga i interesa. Svi teško žive i Srbi i muslimani. Zna se i zašto je to tako. Možda su, čak, muslimani u boljem položaju, obzirom da svaka kuća ima ponekog u inostranstvu i puno njih se bavi trgovinom. To su činjenice koje se ne mogu osporiti. Samo zlonamerni govore drugačije. Pored ove bezrazložne kuknjave, muslimani uporno nameću i ime Sandžak kao nekom administrativnom i omeđenom prostoru.

Nažalost, ovo ime nije utemeljeno istorijski, isto kao i ime Raška oblast, tako da nisu u pravu ni Srbi, ni muslimani. U dokumentima i defterima turske carevine nigde se ne pominje ime Sandžak, već isključivo kadiluk Stari Vlah i drugi kadiluci. Srbija je padom Smedereva 1459. dobila ime Smederevski sandžak. Osvajanjem Bosne, Turci su obrazovali Bosanski sandžak i na kraju Hercegovački. Sandžak je bio najveća administrativna jedinica, a manje jedinice su kadiluci i vilajeti. Turci su, po pravilu, nekadašnje srpske župe nazivali kadilucima. Tako je, recimo, kadiluk Jeleč (župa), kasnije nazvan novopazarski kadiluk, uvek pripadao smederevskom ili bosanskom sandžaku. Prijepolje i Pljevlja su dugo pripadali hercegovačkom sandžaku.

Karlovačkim mirom 1690. godine Bosna gubi status sandžaka i postaje pašaluk, odnosno sandžak postaje manja upravna jedinica. Bosanski pašaluk je podeljen na pet sandžaka: Bosanski, Hercegovački, Zvornički, Kliški i Bihaćki. U Bosanski sandžak ulazili su kadiluci: Mitrovica, Stari Vlah, Jeleč, Novi Pazar i još neki kadiluci. Ova podela je trajala veoma dugo, tačnije do polovine 19. veka, kada Omer-paša Latas ukida sandžake i kadiluke i obrazuje nove administrativne jedinice: Kajmakamluke i Mudirluke.

Oslabljena i već na izdisaju Turska je uredbom 1867. godine obrazovala Novopazarski sandžak koji je kao takav egzistirao do 1877. godine od kada je pod upravom i okupacijom Austro-ugarske, sve do aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine. Već 1912. ova oblast biva oslobođena. Vrlo je važno napomenuti da je Novopazarski sandžak postojao samo deset godina i nikako se nisu administrativne granice podudarale sa granicama nekakvog današnjeg sandžaka. Stara Jugoslavija je bila podeljena na banovine i nikada se ova oblast ni zvanično, ni nezvanično nije nazivala sandžak. To ime se počelo upotrebljavati u toku NOB-a, ali ne znam zašto i iz kojih razloga.

Znači, nema opravdanja da muslimani ovu oblast nazivaju sandžakom, kao što Srbi nemaju pravo da je zovu Raška oblast, jer se ime srednjovekovne države ne može davati jednoj maloj oblasti, obzirom da su na ovim prostorima bile župe: Jeleč, Moravica, Dabar i druge. Više od 300 godina Turci su ovu oblast nazivali Stari Vlah, koji se prostirao od Mitrovice do Višegrada i koja je bila podeljena na kadiluke. Ako bi prihvatili ime Sandžak, onda bi celo Balkansko poluostrvo bilo podeljeno na sandžake sa mnogo većim pravom, nego što ima ova oblast.

Još treba napomenuti da je Stari Vlah za vreme turske vladavine uživao posebne povlastice i u okviru Bosanskog sandžaka bio korpus separatum. Ovaj poseban status i povlastice nisu bile radi Turaka, već Srba. Starim Vlahom sve do kraja 18 veka upravljali su beratliski knezovi iz porodice Raškovića. Stari Vlah je bio "carski has" i porez se plaćao odsekom i koji se naziva "fijuria" i takav način naplate poreza je važio samo za Stari Vlah. Dobro se zna da je oblast Starog Vlaha bila čisto srpska i pravoslavna sve do kraja 17. veka, pa i tokom 18. Tek u 19. veku stanje se pogoršalo i postalo skoro nepodnošljivo, no to je posebna priča. Svi oni koji zagovaraju ime Sandžak ili Raška oblast, treba da pročitaju naučne rasprave i studije Jovana Cvijićša, Stojana Novakovića, Hazima Šabanovića, Bogumila Hrabaka, Fehima Barjaktarevića i druge istoričare koji su pisali o vremenu turske vladavine na ovim prostorima.

Razuma i tolerancije treba i jednim i drugim. Ne moramo da se volimo, jer je ljubav pojedinačna, a ne kolektivna, ali se moramo poštovati i uvažavati i živeti zajedno kako nam je sudbina odredila. Nisam siguran da su se nešto naročiti usrećili svi oni koji su zagovarali i ostvarili stroge podele, osim ratnih profitera, koji su ih i gurnuli u izginuće i mržnju.

Dragan Pantović,
Priboj

Poštovani gospodine uredniče, čitajući vaš list primetio sam da štampate pisma čitalaca sa raznim temama i mišljenjima, pa se stoga iskreno nadam da ćete i ovo moje pismo štampati radi istine o pravoslavnom kalendaru.

Kog datuma je Božić?
Sva zbrka je nastala kada je naša vlast, dvadesetih godina, prešla na novi kalendar, a Srpska crkva ostala pri starom

Ovakvo jedno pitanje do pre neku godinu bilo bi besmisleno postaviti jer svi Srbi su to vrlo dobro znali. Međutim u današnje vreme kada smo sve okrenuli naopačke, ovo pitanje je baš aktuelno i vrlo bitno. Hristovo rođenje, kao praznik, slavi se više od hiljadu godina, a kog datuma je taj praznik odredili su Sveti Božji ljudi, koji su ceo svoj život posvetili Bogu i njegovim zapovestima. E, pa ti ljudi koji su "hodali zemljom, a živeli na nebu" i koji se još zovu "anđeli zemaljski" - odrediše 25. decembar kao dan kada je rođen Hristos - Bog naš. Određen je po kalendaru koji je tada bio u upotrebi, tj. po julijanskom kalendaru (46. godine pre Hrista). Pored ostalih u njegovom stvaranju učestvovao je veliki astronom Sozigen Aleksandrijski.

Taj kalendar odgovarao je svima bez razlike sve do 16. veka kada papa Grgur 13 reformiše kalendar i zajedno sa svojim istomišljenicima stvara novi kalendar koji dobija ime gregorijanski.

Postavlja se pitanje, zašto je papi trebao neki novi kalendar kada je stari, tj. julijanski bio sasvim dobar i svuda prihvaćen. Papino obrazloženje je to da je novi kalendar "savremeniji", "tačniji", "praktičniji", "moderniji" i sl. Činjenica da praznovanje Pashalije (Vaskrsa) po tom kalendaru potpada pod osudu, tj. Anatemu Vaseljenskog sabora održanog u Nikeji 325. godine, papi i ostalima to ništa nije smetalo.

Naučnici koji se bave astronomijom, ispitavši i jedan i drugi kalendar, došli su da zaključka da novi, tj. gregorijanski kalendar - nema nikakvih preimućstava nad julijanskim, budući da su to dva kalendara različita po svojim principima. Temelj novog kalendara je okretanje Sunca oko Zemlje (u to doba naučna "istina" je bila ta da je Zemlja centar vasione i da se sve, pa i Sunce okreće oko nje) dok je temelj starog, tj. julijanskog kalendara okretanje Zemlje oko Sunca. Ideju godišnjeg okretanja Zemlje oko Sunca poznatu astronomima drevnog Egipta kasnije su nasledili Pitagorejci, a preko matematičara Aristarha sa Samosa dospela je do Sozigena koji je i stvorio kalendar Julijanski.

Težnja za vlašću uvek je povezana sa vlašću nad vremenom i to je razlog reforme kalendara tj. želja pape da svoj primat i katoličku veru proširi po celoj zemaljskoj kugli. Na žalost, skoro da su uspeli.

Mi Srbi, otkako smo primili Hrišćanstvo (9. vek), Božić proslavljamo 25. decembra. Srpska pravoslavna crkva nije prihvatila novi kalendar već se drži starog, tj. julijanskog kalendara i dan danas. Međutim, u zadnjih nekoliko godina dešava se nešto čudno. U Valjevskoj crkvi pojavljuje se zidni kalendar sa ikonama, manastirima i likovima svetaca, ali sa nekim neprihvatljivim datumima. Po autorima tog kalendara, Božić nije više 25. decembra već 7. januara (25. decembar je obično "crno slovo", a 7. januar je "crveno slovo"). Nigde na svetu ne postoji neka vera koja Božić proslavlja 7. januara. Katolici i sve ostale sekte koje su iz njih izašle, Božić slave 25. decembra. I mi pravoslavni Srbi, Božić slavimo 25. decembra, samo je razlika trinaest dana, tj. katolici ga slave 13. dana pre nas.

Ove naše verske vođe, šabačko-valjevske eparhije, izmisliše neki novi kalendar. Božić nije nikada bio 7. januara, niti će ikada biti, bez obzira na njihovu želju i upornost. Svaki Srbin koji "drži" do sebe i srpstva, proučiće barem osnove svoje pravoslavne vere i tada će mu biti jasno da je ovo laž što nam poturaju ovi novi "Brankovići" koji izdadoše i pogaziše sve što je sveto u srpskom narodu, a sve zarad šake dolara ili maraka. I ne samo što su izmenili datum Hristovog rođenja, već je i Nova godina, po njima 14. januara (srpska). Kakva glupost!

Nova godina je uvek i svuda 1. januara i ne može biti trećeg, osmog ili četrnaestog. Eto, po njima je i to moguće!

Neupućen čovek, koji pri tom vrlo malo poznaje svoju veru, lako može da pogreši, ali uz malo volje i to može da se reši. Naša vlast koristi novi (gregorijanski) kalendar i budući da se oni izjašnjavaju kao ateisti, to u njihovom kalendaru nema "crvenih slova" i "posnih dana", jer oni ne slave Jovandan, Nikoljdan i sl. već samo državne praznike. Crkveni kalendar (julijanski) obeležen je "crvenim slovima" i "posnim danima". Rešenje je, dakle, prosto. Štampa se zidni kalendar sa ikonama, a ispod ikona štampaju se dva datumara. Jedan (recimo u desnom uglu) državni bez crkvenih obeležja, a drugi u levom uglu sa crkvenim oznakama. Takav kalendar je štampao manastir Hilandar pre dve godine i takav mali crkveni kalendar za 1999, 1998, 1997... godinu, koga izdaje Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve. Rešenje prosto i jednostavno.

Međutim, naši popovi to tako ne rade iz samo njima znanog razloga. Ugledajući se na njih takve kalendare već odavno štampaju privatne štamparije kojima je - naravno - zarada najvažnija. Ovome bi već jednom trebalo stati na put, ali od "nadležnih" organa se to ne može očekivati jer upravo oni prave zbrku, tako da je jedino ostalo da mi, tj. vernici ne kupujemo te pogrešne i Bogohulne kalendare, već da se za verske potrebe isključivo koristimo crkvenim kalendarom koga izdaje SPC (Sveti sinod). Svako ko želi da sazna nešto više po pitanju kalendara, može to učiniti čitajući časopise "Svetigora" (broj 46 za 1996. godinu) i "Sveti knez Lazar" (broj 2 za 1996. godinu). Mada postoji i druga pravoslavna literatura koja se bavi pitanjem kalendara i koja se vrlo lako može nabaviti u duhovnim bibliotekama i prodavnicama. Ali ukoliko nas datum praznovanja Božića uopšte ne zanima, već samo kao povod da se jede i pije, onda ćemo (ne dao bog) izgubiti, pored svega ostalog što smo izgubili i pravu i istinitu Crkvu Hristovu, a tada ćemo na "ovaj" ili "onaj" način prestati da postojimo.

Izbor je naš - mi biramo!
Amin!

Milan Ružičić,
Valjevo

Preda mnom je protest V. Grujičića iz Šapca: "Čija je himna Hej Sloveni" i predlog M. Lazarevića iz Niša: "Himna - Krca, krca nova kola", objavljeni u "Glasu javnosti" na strani Glas čitalaca 24. i 30. septembra tekuće godine. S obzirom da su "Krca, krca... " skaradna i da, po meni, vređa dostojanstvo našeg naroda, prenosim skraćeni citat o značaju himne iz predratnog "Sveznanja". "Himna (grč.), kod starih Grka pesma u čast bogova i junaka, svečana i uzvišena... Svaka nacija i država imaju svoju naročitu, pohvalnu pesmu, koja se peva u svečanim prilikama i naziva se himna".

Branislav Rančić, čelnik predlagača, vaspitan jugokomunistički, mrzi sve što je srpsko pa i himnu "Bože pravde". Nju nije spevao Austrijanac, kako on kaže, već Srbin iz Vojvodine J. Đorđević, koja je od 1918. godine bila u sastavu Austrije. Ostalim predlagačima, koji se prosto takmiče u svemu i svačemu, uključujući i festival za izbor himne, smelo poručujem: dalje ruke od srpske svetinje - prepustite narodu da sam odlučuje o svojoj pohvalnoj pesmi.

Vraćam se smelom i hrabrom protestu g. Grujičića o osudi tuđe himne "Hej Sloveni", koga u svemu podržavam, pa bih ga u nečemu dopunio: "Hej Sloveni" spevao je Slovak (imena se ne sećam) 1832. godine za himnu svoje države. Kasnije je postala opšta himna svih Slovena, ali ne i njihovih država, izuzev u SFRJ. Nju je, koristeći vlast, M. Pijade silom nametnuo, a Srbi iz tadašnjeg srpskog establišmenta poniznost u priklonili glave - neka bude kako Bata kaže, sahranivši, pri tom, bez opela, himnu svog naroda "Bože pravde".

Zašto preživeli Solunci u sastavu delegacije nisu digli glas protiv skrnavljenja seni svojih ratnih drugova 7.000 - iznemoglih i smrću pokošenih, pa bačeni u more hrabrih (po M. Bojiću "prometeja nade, apostola jada") srpskih vojnika, kada su odslušali "Hej Sloveni", tuđu himnu, umesto srpske "Bože pravde", za koju su počivši dali svoje živote. Na žalost, čak se i danas kada se svečano proslavljaju pobede legendarne srpske vojske (ne nabrajam sva svetilišta širom Srbije) svira tuđa himna nepostojeće države "Hej Sloveni", umesto srpske svete himne "Bože pravde"... za koju su počivši heroji za spas Otadžbine, svoje nejači, kućnog praga i grude svete srpske zemlje, jurišali u huk borbene lave i za nju, s pesmom na usnama, dostojanstveno, slavno i hrabro umirali.

Stoga, neka aktuelnu srpsku vlast ne čude sve češći zvižduci kada navijači - na jedinoj preostaloj slobodnoj tribini - fudbalskim stadionima - daju oduške svome obespravljenom srcu, pri sviranju omrznute tuđe himne. Tako i treba sve dok srpska himna "Bože pravde" i dalje čami utamničena, a hrabri potomci (valjda ih ima) ne slome robijaške lance i izvedu je na svetlost dana. Moraju - ona im je ostala od predaka.

Dobrivoje Jevtić,
Ćuprija

Notorna je činjenica da samo mi srpski pravoslavci i pored svoje pravoslavne nove godine, hteli mi to ili ne hteli, prihvatili da dočekujemo novu godinu po gregorijanskom kalendaru po kome se sada upravlja gotovo čitavo čovečanstvo. Međutim, ostali smo tvrdokorni u datumu obeležavanja Hristovog rođenja - Božića, koji slavimo po starom (julijanskom) kalendaru. Koje su posledice iz toga proistekle? Proslavljajući novu godinu po gregorijanskom kalendaru, a Božić po julijanskom, učinili smo, na primer, skrnavljenje Božićnog posta (retki su slučajevi da ugostiteljske organizacije, pa i domaćinstva pripremaju za taj doček posna jela), pa ne treba mnogo da se čudimo što i nismo veliki vernici kako znamo inače da se predstavljamo.

Poznato nam je da su rumunski i grčki pravoslavci, pa i bugarski, prešli na proslavljanje Hristovog rođenja po gregorijanskom kalendaru, koji datum je pre dočeka nove godine, tako da se na dočeku nove godine na krši božićni post. Zato se postavlja logično pitanje: šta čeka Sinod Srpske pravoslavne crkve?

Da li je u pitanju strah od mogućeg spočitavanja unijatizma i prozetilizma katoličkoj crkvi, čime bi se povredio naš nacionalni ego? Smatram da je taj strah potpuno neosnovan, ali bi to morao da potvrdi i Sinod Srpske pravoslavne crkve jer je u pitanju samo prelazak na novi - gregorijanski kalendar, a nikao prihvatanje katoličke vere.

Nije valjda u pitanju, ne daj bože, da je naša pravoslavna crkva solidarna sa režimom i da čini samoizolaciju, bez obzira što je u pitanju čista formalnost da se Božić obeležava po gregorijanskom kalendaru što uglavnom čini čitav hrišćanski svet. Zato Sinod SPC ne treba da se ugleda na politički režim u Srbiji koji bi, ako je dosledan u otporu "trulom Zapadu", trebalo da se odrekne mobilnih telefona, mercedesa, deviza, školovanja svoje dece na Kembridžu i tako dalje.

Očigledno i u obeležavanju Božića ne možemo biti van ostalog hrišćanskog sveta.

Moma Mitrović,
Aleksandrovac