Priču o meni, o ovome što jesam, možda bi trebalo početi pričom o onom koji nisam, to jest o onome što sam hteo da budem. Imao sam mnogo snova i želja i u trenucima samoće, kad ih se prisetim, i danas mi nagnaju suze na oči, a ovo malo kose digne mi se na glavi… ispovedio se svojevremeno jedan od najkontroverznijih srpskih pisaca druge polovine ovoga veka, Miodrag Bulatović.

Mnogim kuriozitetima koji se s pravom vezuju za njegovo ime - bilo da je o životu ili literaturi reč - valja dodati osam godina dug zaborav kojim su ga posle smrti zaodenuli njegovi savremenici. Nepravedno, potvrdila je najnovija knjiga nedavno objavljena u BIGZ-ovoj i Zadruginoj ediciji "Razgovori s piscem", u kojoj je, pod nazivom "Nikad istim putem", formulom "njim samim" naslikan impresivni piščev autoportret. Otuda ne treba govoriti naprosto o zborniku intervjua, već o celovitoj slici jednog hroničara i njegove epohe. Slici nekadašnjeg klošara, buntovnika, zavodnika kojem je, po sopstvenom priznanju, život bio hobi.

"Lijepo djeco, samo pazite da vas ne uvate", savetovala ga je majka kada je sa Mirkom Kovačem kretao u osvajanje književnih vrhova. A kako drukčije do osvajanjem nazvati poriv za pisanjem (i uspehom) mladića iz Oklada (selo kod Bijelog Polja) koji je prvu knjigu pročitao u 16. godini, zamenivši stripove Gogoljem, Kafkom, Dostojevskim?

Vo

		Politički obrt U jednoj amsterdamskoj anketi reći će da se politikom ne bavi jer je prezire: "Na putu sam onoga dana kad su izbori, a posle imam lumbago". Utoliko pre disonantno zvuče hvalospevi sopstvenoj političkoj aktivnosti i partiji kojoj se priključio pred sam kraj života, postavši čak i poslanik. Možda je upravo taj "politički obrt" bacio senku na njegovo delo (senku koja se već bila pojavila sa Đogovim "Vunenim vremenima" i "slučajem Kiš"). I, šta bi, ako je tako, o toj senci danas rekao "balkanski Ginter Gras"? Možda bi samo ponovio ključno uverenje da je dobra knjiga gomila fosfora koji, iako polivan vodom, ostaje da svetli i da živi.

đen svojim "sleđenim srcem", birajući (ili je bio biran) u startu obračun sa "religijom prosečnih" (socrealizmom), dobio je obijanje pragova književnih redakcija i obilje svakojakih komentara. "On je bolestan, prljav, sa drugoga sveta, čovek za otpad, skoro za sapun"… Tuđinac koga treba proterati, kako je govorio Velibor Gligorić. A onda se dogodilo "čudo": štampane su mu tri novele. Put za knjigu "Đavoli dolaze" već se nazirao.

Reakcionar, koji je i Godoa skinuo sa drveta, pisac "racionalnih" priča, pri tom i bučan, Bulatović je vrlo brzo upoznao cenzore, zabrane, postao "slučaj". Dok su u Evropi i Americi nestajali primerci "Heroja na magarcu" (štampani u astronomskim tiražima), pisac je u svojoj zemlji vodio sudski spor sa izdavačem koji je odugovlačio s objavljivanjem dela. Da li zbog opevanja vremena stida, optužbe gluposti, reči da je "sloboda mrtva" i da ostaju samo "rat, slava i pornografija", tek Bulatovićev roman, posle izbrojanih 39 skarednih scena ("seksualnih mečeva"), optužen je za pornografiju. Ostalo je upamćeno da je tada, u jednom od razgovora za italijanske novine, na pitanje "jeste li vi komunista", odgovorio: "Ne. Ja sam normalan čovek".

S posebnim darom za samoreklamerstvo (zapevao je himnu sebi u čast, koja je trajala skoro čitav sat - beleži francuski novinar), ali i izuzetno duhovit, Bulatović gotovo da zavodi one koji ga ispituju, svojim vrcavim, efektnim i neretko ubojitim odgovorima. U nekoliko različitih povoda uzviknuće da on nije "drugi Đilas, Mihajlov, drugi Pasternak, već Bulatović prvi".

Vođen, kako kaže, instinktom i ljubavlju, bez ikakvog plana, menjajući Beograd Ljubljanom, a potom Parizom, Rimom, Minhenom, Bulatović ide za svojim knjigama, stvarajući nove "Rat je bio bolji", "Ljudi sa četiri prsta", "Gulo, Gulo"… Na pitanje da li može da živi od svog književnog rada, odgovara: "U svakom slučaju ne živim od tuđeg književnog rada". Nove vedrije tonove uneće Ninova nagrada za roman godine (1975) dobijena za "Ljude sa četiri prsta".

Dejana Vuković