Trenersku karijeru načeo je 1990. u nižerazrednim klubovima Beovuku i Starom gradu, zatim na poziv pokojnog Pive Ivkovića 1993. preuzeo mlađe selekcije Radničkog s Crvenog krsta.

U drugom delu sezone 1995/1996, nakon smene Jovice Antonića, vodio je prvi tim "krstaša" i naredne takmičarske godine radio kao pomoćnik trenera Gašića. Na Mali Kalemegdan ukoračio je 1997. i obavljao dužnost pomoćnog trenera sve do finala Kupa Koraća.

Napokon, mir je pronašao u maju 1998. na klupi FMP Železnika. Faktografiju Ace Petrovića, inženjera geodezije rođenog 14. septembra 1959. u Požegi, prožima pionirska crta mukotrpnog traganja za "komadom" struke.

- Postupno sam prolazio nivoe struke, veoma ozbiljno shvatajući rad sa mladim igračima. Veliku zahvalnost dugujem pokojnom Pivi Ivkoviću pored koga sam upoznao čuvenu školu Ace Nikolića. U Zvezdi sam radio sa velikim brojem trenera: Pavićevićem, Ludvigom, Lučićem... Pritom, nastojao sam da budem maksimalno studiozan.

Nameće se analogija sa sudbinom Bože Maljkovića koji je kao pomoćni trener Crvene zvezde priliku dobio tek od Jugoplastike.
- Prija mi takvo poređenje, ali tada je na klupi Zvezde sedeo Ranko Žeravica pored koga je Maljković dobro ispekao zanat. Prema mojim saznanjima, Ranko ga i je i savetovao da prihvati poziv Jugoplastike. Isti je slučaj sa mnom, Zvezda je imala prvog trenera, a pomoćnici nemaju potrebnu dozu autoriteta.

Izabrao sam FMP Železnik u trenutku kada su mnogi mislili da je gubitak statusa prvoligaša gotova stvar. Poznate su mi te glasine, naposletku, možda su čak i imale uporište. Zasukao sam rukave zajedno sa kondicionim trenerom Mihajlom Švrakom, odlično smo startovali i plasirali se u finale kupa. Ni u snu se nismo nadali takvom raspletu, a pošli smo od činjenice da je bolje imati loš sistem nego nikakav. Ispostavilo se da smo imali dobar sistem.

FMP na čelu sa Nebojšom Čovićem neguje specifičnu klupsku politiku, retku na ovim prostorima, koja se oslanja na mlade igrače. Koliki je vaš udeo u takvoj koncepciji?
- Sve potiče od uprave, odnosno predsednika Čovića i direktora Radovanovića. Oni su presekli i odlučili da puste nosioce igre: Radonjića, Boškovića, Bulatovića, Jestratijevića... Mene je preporučilo iskustvo u radu sa mladim igračima. Znali su da mogu da odradim taj posao. Naravno, za vratom vam uvek stoji činjenica da je trener promenljiva roba i da je rejting mnogo teško steći, a još teže sačuvati. Velike zasluge pripadaju perfektnoj organizaciji kluba koji vodi mali broj ljudi.

Crvena zvezda je priznala grešku kada je nedavno, posle smene Antonića, pokušala da vas vrati na Mali Kalemegdan.
- Ne volim da o tome polemišem. Zvezda je angažovala Milatovića i ubrzo ga smenila, potom je došao Lučić. Bilo je razgovora, ali iz moralnih i ugovornih obaveza nisam mogao da napustim FMP. To je moj trenerski kodeks, mada sam svestan da ga prihvatam druagčije od ostalih. Ipak, ne može se reći da sam ja trener koji je odbio Crvenu zvezdu.

		Spoljni faktor... Dešavalo se da tokom ove sezone sudije u više navrata oštete ekipu Železnika. Da li su u pitanju uobičajene greške ili nešto drugo? - To su neke stvari koje ne možete zaustaviti, takozvani spoljni faktor. Znate, Železnik može ravnopravno da igra sa svim ekipama u Jugoslaviji što smo i dokazali, ali nije toliko kvalitetan da može pobediti i sudije i velikog rivala. Ako su skinuli sa liste Šutulovića, zašto isto nisu učinili i sa Mrdakom? Ako negoga skinete sa liste onda pružate čvrst dokaz da nisu u pitanju uobičajene greške već tendeciozno suđenje.

Svedoci smo čestih promena na klupama prvoligaša. Ima li trenutno krize struke u jugoslovenskoj košarci?
- U radu sa mlađim selekcijama došao sam do saznanja da veliki broj mladih, dobrih trenera, ne mogu da dođu do prave prilike. Jedan od razloga je i što ima malo timova, a mnogo trenera. Takođe, treneri se prečesto menjaju jer klubovi ulažu mnogo novca i sklapaju čvrste ugovore sa igračima. Onda se zna kome najlakše odleti glava. Ne mislim da postoji kriza struke, izuzev što prohodnost predstavlja zaista veliki problem.

- Klubovi se uglavnom oslanjaju na proverene trenere koji su radili još u staroj Jugoslaviji, odnosno nemaju poverenja u mlade stručnjake. Evo, Neša Trajković je posle 20 godina rada dobio šansu u Partizanu i dobro je iskoristio. Tu je i Srećko Sekulović iz Spartaka. Meni je veoma drago da je moj kolega i prijatelj Igor Kokoškov dobio poziv američke univerzitetske ekipe da bude asistent trenera. To je veliko priznanje za mlade stručnjake.

Dakle, savet klubovima da budu hrabriji.
- Upravo tako.

Za kraj, definišite lične i ambicije kluba u tekućoj sezoni.
- Trenutno, najveća želja mi je da budem što uspešniji sa Železnikom jer sam i emotivno vezan za ovu ekipu. Trudićemo se da osvojimo kup, mislim da zaslužujemo i imamo realne izglede da u konkurenciji finalnog turnira to i ostvarimo. Na ličnom planu, ugovor sa klubom veže me do kraja sezone i moguće je da u slučaju dobrog rezultata saradnja bude produžena. Globalno, ambicije sežu do nekog većeg kluba i naravno - inostranstva. I obavezno, uvek su okrenute ka reprezentativnim selekcijama Jugoslavije. Najveće priznanje dobio sam letos kada me je Željko Obradović angažovao kao trećeg pomoćnog trenera "A" reprezentacije.

V. Preradović

		Šekularac i Milojević rođeni da budu lideri Nosioci igre Železnika u tekućoj sezoni su Milojević i Šekularac. Otkud kod tako mladih igrača toliko samopouzdanja? - Ti momci su došli u fazu kada mogu da budu nosioci igre. Ulivanje samopouzdanja je nešto na čemu i ja konstantno insistiram. Ipak, na primer protiv Crvene zvezde, Šekularac nije sa 18 godina u stanju da izdrži čitavu utakmicu iako je jedan od najjačih napadača u ligi. Što se tiče Milojevića reč je sjajnom univerzalcu, velikom sportsmenu, i zaista je sa pravom zaslužio poziv na širi spisak "A" reprezentacije.