(OD SPECIJALNOG IZVEŠTAČA "GLASA")

U jednom gradiću na jugu Kalifornije, poput onog u kojem je Hičkok snimio svoje ''Ptice'', svakog dana u isto vreme možete sresti čoveka i psa kako šetaju pustom plažom, iako je u Kaliforniji u novembru nešto nalik na rano leto.

- Tito, gde ćeš? Tito, nemoj to da radiš! - buni se čovek na mešavini engleskog i srpskog i cima nemačkog ovčara na podužem kaišu.

A, Tito ko Tito - radi šta hoće, kad hoće i gde hoće. Čovek poseže rukom u džep i vadi uvek spremnu crnu kesu, poput izvrnute rukavice, grabi iz kalifornijskog mulja teret koji je odložio Tito i baca ga u prvi kontejner.

Gledam ga i razmišljam kako bi bilo lepo kad bi nekom izvrnutom, ili uvrnutom, rukavicom mogli da pokupimo i bacimo u kontejner sve ono što nam je ''naš'' Tito, a ne ovaj nemački ovčar, ostavio u amanet. A, to je ovo što trenutno proživljavamo. Da se opet vratimo normalnom životu, da nas svet opet prizna, da živimo kao u njegovo vreme, s kojim smo bili tako nezadovoljni. Koje li ironije i protivrečnosti!

- Što mu dade takvo ime? - pitam starog prijatelja.
- A, to su ga ''krstila'' deca. To je jedini pojam koji ih je vezivao za Jugoslaviju.
- Haj, Džim. Lep dan, zar ne? Jeste malo maglovito zbog isparenja okeana, ali raščistiće se to kad malo odjutri - pozdravlja prvog komšiju u prolazu.
- Jesi li gledao sinoćnu utakmicu? Lepa igra, zar ne? - ali naši nisu imali sreće.

Veče pre toga bili smo na utakmici. Lokalni ''hajskul'' (gimnazijski) tim igrao je američki fudbal protiv rivala iz Kosta Mese i - izgubio. A, najveći gubitnik bio sam ja. Kad su protivnici poveli, a sin mog prijatelja igra za domaći tim, zapalio sam na prepunim tribinama cigaretu. Prijatelj me je blago udario po ruci: ''Ne smeš ovde da pušiš!''

- Šit !- odgovorio sam razočarano i ugasio. Posle su domaći izjednačili. ''Čir gerls'' počele su da skaču, igraju, prevrću se i izvode salta iza gola gostujućeg tima na koji su atakovali domaći.

Ja, međutim, nisam bio siguran da li Majki (sin mog prijatelja) želi da utera loptu protivnicima, ili nešto onima iza gola. U tome, izgleda, i jeste smisao ovog bodrenja. Oglasio se i lokalni ''skul bend'', a mažoretke su počele da pevaju nešto poput onog poznatog, beogradskog - ''Ajmo, ajde - svi u napad!''

Nije pomoglo. Momci iz Kosta Mese su opet poveli, a ja sam sad prešao na njihovu stranu, da se sve što pre završi i da zapalim cigaretu. Tako i bi. Gosti su pobedili, a ja sam se izdvojio iz mase i opet zapalio. ''Ne smete ovde da pušite! Znate, mi ovde mnogo držimo do zdravog života!'' - prišao mi je jedan brižni roditelj. A, smem li, možda, da se fiksujem? - pomislio sam i opet zgazio nedogorelu cigaretu.

Inače, sve vreme utakmice, brižni roditelji su na tribinama žvakali hamburgere i ponfri, nalivali se gaziranim pićima iz limenki i - sve smeće ostavili iza sebe, pa su tribine ličile na Vaterlo, posle istorijske bitke.

- Haj, Tom! Vidim da si nabacio nova kola. Veri najs! - pozdravlja moj drug Milan drugog komšiju. - Haj, kako si? - pozdravlja trećeg, i ne očekujući odgovor.
-Aman, čoveče, kako se ne umoriš od ovih ispranih razgovora i dijaloga?! - pitam ga dok on, ja i Tito rasterujemo dokone galebove na opusteloj plaži.
- To ti je, što ti je. Ovde se sve svodi na to. Nekoliko konvencionalnih fraza, lažni privid učtivosti, i ništa više. Nemoj ni da pokušaš da ideš dalje, da zaviriš preko nečije ograde, ili u tanjir. Ovde, stvarno, nikoga ne interesuje kako si. Možeš da crkneš na ulici kao pas, a da te niko ne pogleda. U stvari, Tito bi prošao bolje.

- Vi ste Hrvati? - prekida nas mlad čovek koji je načuo naš razgovor. Zastadosmo zbunjeni.
- Ako su srpski i hrvatski isti jezik, onda možda i jesmo - kaže Milan. -Ja sam iz Gorskog Kotara, a on iz Beograda - pokazuje na mene.
- Iz Beograda? Vi ste imali mnogo problema! - kaže mladić koji se na engleskom predstavio kao Hrvat.
- Još ih imamo - odgovaram.
- Tužno je sve to što se tamo desilo. Moj otac je rođen u Rijeci, Kordić, a ja ovde, ali žao mi je što se raspala ona lepa zemlja.

Podsećam ga da Kordići potiču iz Hercegovine. Moguće, kaže mladić. - Ali, tamo nikad nisam bio. - U svakom slučaju, bilo je lepo da vas upoznam i neka vas bog čuva i blagoslovi! - kaže umesto pozdrava.
- Ovo je najljudskiji susret koji sam imao ko zna otkad - kaže Milan kad se mladić udaljio.

Trideset godina je vozio autobus u NJujorku i, posle razvoda, sam podigao šestoro dece. Posle ga strefio infarkt i s dva baj-pasa jedva se izborio za invalidsku penziju s kojom može lepo da živi. Sad, u poodmaklim pedesetim, opet izgleda kao mladić.

- Ali, da li je to život? - pitam pažljivo, da ga ne uvredim? Što se ne vratiš kući, imaćeš društvo, živećeš kao lord?
- Kojoj kući? Tamo gde ne smem da kažem da sam Srbin?
- Dođi u Beograd. Tamo se svako normalan oseća kao kod kuće!
- Kako? Ovde mi je sve šta imam. Ovde su mi deca, a evo, stigao je i unuk (Luk Milan). Pet lepih devojaka otišlo je svojim putem. Zasnovale svoje porodice i žive kao ''svi normalni Amerikanci''. Sendi je na kraju manekenske karijere i sad se posvetila porodici i detetu. A pre koju godinu bila je na naslovnim stranicama svih modnih časopisa u svetu. ''Naša devojka'', prvi hit agencije ''Elite look''. Sendi Zatezalo. Ostao je još samo Majki, koji očekuje da za koledž dobije fudbalsku stipendiju.

- Kome si ovde više potreban? Pusti ih da žive svoje živote, a ti uzmi šta ti je ostalo od tvoga - kažem dragom, starom prijatelju. Povedi i Tita. Možda bi ga tamo, posle svega, s oduševljenjem prihvatili.

- Nije to lako - kaže s vidnim teretom na plećima, dok ispijamo sladunjavo kalifornijsko vino, a nad Pacifikom već sviće magličasto plava zora. - To je problem svih nas koji smo otišli. Nisi ni ovde ni tamo. A ovde su mi, ipak, deca i dobar i zdrav život!

Kovertirali smo poteze. U praskozorje, bremenito maliganima, nisam imao srca da mu kažem da u tom njihovom ''zdravom životu'', na kojem toliko insistiraju, naslućujem nešto bolesno.

Vjekoslav Radović