Od američkih predsedničkih izbora deli nas nešto manje od godinu dana, još se pouzdano ne zna ko će biti kandidati dveju vodećih partija - republikanske i demokratske, ni treće reformističke, ali karneval je već uveliko počeo i Amerikanci u potrazi za zabavom dogodine sigurno neće morati da idu u Rio.

Neke stvari su se već, ipak, iskristalisale i može se reći da su u predizbornoj trci za Belu kuću četiri ozbiljna kandidata među kojima treba tražiti budućeg lidera jedine supersile u svetu, i nekoliko ''spojlera'', ili remetilačkih faktora.

U ove poslednje svakako spadaju prebeg iz republikanskog tabora Patrik Bjukenen i milijarder Donald Tramp, koji ukrštaju koplja za nominaciju na listi Reformske stranke drugog milijardera Rosa Peroa, ali praktično nemaju ozbiljnih šansi da birače odviknu od ustaljene prakse da biraju između dva kandidata.

Iako je Bjukenen izjavio da su demokratski i republikanski kandidati kao dva krila iste ptice grabljivice, kojoj je stalo samo do vlasti i para, nema nikakve sumnje da će se Amerikanci i ovaj put, na kraju, opredeliti za demokratu ili republikanca.

Kako trenutno stoje stvari, u demokratskom taboru glavnu bitku za nominaciju vode potpredsednik Al Gor i bivši senator iz Nju Džerzija Bil Bredli, a u republikanskom guverner Teksasa Džordž Buš mlađi i senator iz Arizone Džon Makejn. Gledano iz srpske perspektive, gotovo je svejedno ko će od ove četvorice da uđe u Belu kuću jer među njima na spoljnopolitičkom planu gotovo da nema nikakve razlike. Svi su, u manjoj ili većoj meri, podržali agresiju na Jugoslaviju i zalažu se za "vodeću ulogu" Amerike u svetu, tačnije za ulogu svetskog policajca. Izuzetak je jedino Bjukenen, koji je agresiju na SRJ nazvao "ilegalnom" i smatra da Amerikanci treba da gledaju svoja posla, a ne da budu svetski policajac.

S obzirom da među vodećim kandidatima nema suštinskih razlika i da svi liče na senku istog čoveka, cela kampanja svodi se na lični plan, što dovodi do tragikomičnih situacija. Formirani su štabovi i angažovani stručnjaci koji rade na imidžu pojedinih kandidata, ali i to je mač sa dve oštrice. Najviše nevolja sa svojim imidžom i imidž-mejkerom ima Gor, koji je za 15.000 dolara mesečno angažovao poznatu feministkinju Naomi Vulf da od njega napravi muškarčinu koji će osvojiti srca ženskog biračkog tela, što se smatra ključem uspeha.

Vulf, inače prijateljica Gorove kćerke Karin Šif, naterala je potpredsednika da odbaci teget odela i opredeli se za smeđe tonove, kao i da pokaže svoju duhovitu stranu. Gor se, međutim, nikako ne snalazi u novoj ulozi, pa ispada smešan.

Vulf, feministički autor koji zagovara oralni seks i masturbaciju među maloletnicima, insistira da se Gor oslobodi Klintonove senke i od beta-mena preraste u alfa-mena. O seksu, kaže, sa svojim klijentom ne razgovara i nada se da birači neće poistovetiti njene stavove sa Gorovim. "Mislim da su Amerikanci dovoljno pametni da razlikuju stavove kandidata od stavova njihovih savetnika", izjavila je Vulf u intervjuu televizijskoj mreži Ej-Bi-Si. Ovde se postavlja pitanje - čemu uopšte takvi savetnici?

Komentator "Njujork posta" Stiv Danlivaj sa žaljenjem konstatuj da "Gor, pristojan, i iskren čovek" u najboljem životnom dobu, zbog predizbornog ludila "nažalost, više ne zna ko je".

Problem identiteta ima i Buš, koji ne može da pobegne od senke svoga oca, ranijeg predsednika. NJemu su mediji već dodelili dinastičku titulu Džordž Drugi. Onda ga je ispreskakao jedan televizijski reporter sa četiri kviz-pitanja od kojih je delimično odgovorio samo na jedno. Nije znao ko su lideri Čečenije, Indije i Pakistana!

"Nikad sebe nisam smatrao nekim velikim genijem, ali sam dovoljno pametan i imam zdrav razum i odličan instinkt", branio se posle Buš.

Makejn zasniva svoju kampanju na oreolu "heroja vijetnamskog rata" gde je proveo tri godine u zarobljeništvu. Pitanje je, međutim, koliko danas vredi "herojstvo" u sramnom i izgubljenom ratu. Bredli parira Goru uglavnom na planu unutrašnje politike, pre svega socijalne, ali su razlike između njih toliko male da se sve svodi na - "hoću i ja".

Toliko frke i para oko stvaranja nekog drugog, novog imidža kandidata, a "Americi je potreban samo čovek koji se oseća udobno u sopstvenoj koži", ironično konstatuje kolumnistkinja "NJuzdeja" Elen Gudman. Takvog, izgleda, nema.

Prema poslednjim anketama javnog mnjenja, na demokratskoj strani Gor beži ispred Bredlija za deset procentnih poena, a na republikanskoj Buš vodi ispred Makejna za 17 procenata. Prema istoj anketi, Buš bi u konačnom obračunu lako pobedio i Gora i Bredlija, bez obzira na "remetilački faktor" Bjukenena ili Trampa.

Međutim, kako kaže Džordž Stefanopulos, bivši savetnik predsednika Klintona, ključno pitanje je "da li Buš dovoljno poznaje svet da bude predsednik"? I, da li "Gor dovoljno poznaje sebe da bude predsednik"?

Sve ostalo je, kako bi rekla Naomi Vulf - masturbacija. A, ovo je tek predigra.

Vjekoslav Radović