Kao što će se Bogoljub Pantović, dok je živ, pitati što je baš on morao da ostane bez sina jedinica, kao što će se osmogodišnji Miodrag Lazarević, pitati što je baš on morao ostati bez oca, kad mu je bio najpotrebniji, tako će se i ovo sudsko veće pitati je li pravda zadovoljena, jesmo li pravedno odmerili visinu kazne...

Pred sudijom Ljubišom Radulovićem, koji je ovako obrazlagao presudu, stajao je u sudnici užičkog Okružnog suda Bogoljub Pantović, optužen da je ubio vojnog referenta Miluna Lazarevića. Iza Pantovića Lazarevići, majka, žena, rođaci. Sudija, nekako, između njih.

Presuda je bila kratka:
- Pantović je kriv za ubistvo Lazarevića. Osuđuje se na 12 godina zatvora.

Majka ubijenog Lazarevića je zaplakala...
- Sud je utvrdio da Lazarević ničim nije doprineo tragediji Bogoljuba Pantovića koji je bez razloga ubistvo izvršio iz bezobzirne osvete. Odbranu Pantovića da je bio izazvan sud nije mogao prihvatiti. Ovo je događaj ne toliko pravno, koliko životno težak. Optuženi je tragičar, ali je izvršio težak zločin - obrazlagao je presudu sudija Radulović.

Sudnica Okružnog suda u Užicu bila je u petak puna crnih marama i crnih košulja. Muk. U devet sati dvojica čuvara uveli su optuženog. Visok, pogrbljen, prosed, u crnoj košulji i džemperu...
- Bez povoda i razloga, da bi se osvetio za smrt sina vojnika, Pantović je ubio Miluna Lazarevića. Prišao mu je s leđa, uhvatio ga za rame i nožem, dugim 22 santimetara ubo prvo u leđa, a onda više puta u grudi i stomak, naočigled prodavačica - čitao je optužnicu tužilac Dušan Đorđević.

Stajao je na metar od pulta. U opancima, nezakopčanih kaiša.

Pola sata tekla je priča u sudnici o nekoliko susreta Bogoljuba Pantovića i vojnog referenta Miluna Lazarevića. O susretima pre Zoranovog odlaska, posle. U sudnici ni uzdaha ni suze. Svi skamenjeni.
- Kada je Zoranu istekao vojni rok, otišao sam do Lazarevića da ga molim da Zorana prebaci u rezervu, ovde oko Užica. Bio je drzak, rekao da ga ne uznemiravam. Kasnije, posle pogibije mog sina, sreo sam ga ponovo, nije se ni pozdravio sa mnom. Rekao sam mu, ti mene spremi djete pa pogibe, a sad se ne javljaš - svedočio je Bogoljub.

Pričao je dugo.
- Nisam hteo da ubijem. Da sam hteo da se svetim, ubio bi mu sina, da on vidi kako je bez jedinca...
- Kad sam ušao u prodavnicu, bila je puna. Lazarević se okrenuo, zakačio me laktom u grudi. Šta se guraš, budalo, rekao mi je, a onda me je gađao nogom. Kad me je udario, izvadio sam nož, zamahnuo više puta, pao mi je mrak na oči. U SUP sam posle rekao: "Idite vidite šta sam uradio..."
- Posle svega, kajete li se - pitao je sudija Radulović.
- Kako da se ne kajem. Žena je sama ostala kući, otac u bolnici. Propao sam, kako se samo može propasti.

Mihajlo Aćimović, rukovodilac Vojnog odseka u Požegi, svedočio je da referent Lazarević nije odlučivao o upućivanju vojnika na služenje vojnog roka, o događaju na hodniku zgrade u kojoj je bio vojni odsek.
- Čula se galama na hodniku. Pantović je govorio kako je došao da mu ne zaboravi lice. Lazarević je stajao i ćutao, a kada je Pantović sve to ponovio, odgovorio je:
- Evo, nemoj da me zaboraviš.

Pitao sam Pantovića, kasnije u kancelariji, jer mu neko tražio novac, odgovorio je da nije. Ispričao mi je da je Lazarević dolazio njegovoj kući, sa nekim čovekom iz Zdravčića, i obećao mu da mu sin neće ići na Kosovo. Pozvao sam posle Lazarevića i pitao da li je i kad bio kod kuće Pantovića, odgovorio je da nije - pričao je Aćimović.

- Gospodine sudija, sve je slagao. On je sve izlagao - skočio je sa klupe optuženi.
- Zašto bi svedok izmišljao - pitao je sudija.
- Ne znam...
- Za sve što sam rekao imam svedoke, mogu da se zakunem na ovaj iskaz - odgovarao je svedok Aćimović.

U sudnicu je pozvana devojka, dvadeset i nekoliko godina.
- Lazarević je tog dana kupio dva piva i sok. Usluživala ga je koleginica, ja sam otišla da uslužim drugu mušteriju. Lazarević je stajao ispred tezge, okrenut licem prema koleginici. Bio je na metar od mene. Videla sam ruku čoveka, spustio je levu ruku na rame Lazareviću, uhvatio ga je za rame i videla kako ga je ubo nožem... Počela sam da vrištim i pobegla u magacin - svedočila je LJiljana Terzić, prodavačica u radnji u kojoj se desilo ubistvo.
- Jeste li videli da je Lazarević udario tog čoveka - pitao je sudija.
- Mislim da ga nije ni video...
- Gospodin sudija, nije bilo tako. Može sada da priča i svedoči ko šta hoće - ponovo se, sa svog mesta, javio Pantović.

Plačnim glasom, praćena tihim jecajima iz publike, svedočila je Milena Lazarević, supruga ubijenog Miluna.

- Negde početkom juna suprug mi je odlazeći na posao rekao: "Milena povedi računa o Mišu", mislio je na našeg sina, "jedan čovek juče mi je pretio." I kasnije, suprug mi je govorio da ga taj čovek, Pantović, stalno prati. Suprug je bio uznemiren, ali je stalno govorio, "ja nisam kriv", ja tu ništa nisam mogao da učinim" - svedočila je Milena.

Tačno u 13,15 sati u sudnici punoj teškog vazduha, završnu reč dao je tužilac.
- Tražim za optuženog maksimalnu vremensku kaznu, za ubistvo iz bezobzirne osvete. Jedina olakšavajuća okolnost jeste što je i sam preživeo tragediju...
- Izgubila sam i ja sina jedinca - zasekao je sudnicu slabi glas iz publike, glas majke ubijenog Miluna.
- Kažnjen je Bogoljub do kraja života, veća mu kazna ne treba - kazao je braneći Pantovića, njegov advokat, tražeći manju vremensku kaznu.

Većanje je trajalo dugih sat vremena. Vrata sudnice zatvorena. Ispred vrata Lazarevićeva majka.

- Njegov je sin jedinac, a moj nije - stalno je ponavljala. Na licu grč - lomila je prste, do trenutka kada je sudija Radulović pozvao da uđu u sudnicu i čuju presudu.

Zoran Šaponjić