U petnaest minuta do tri sata pred vrata prodavnice u samom centru Užica stala je starica u kaputu lisičije boje. Nekoliko trenutaka kasnije na ulici je već bio red. Starica, dve penzionerke, gospođa u bundi, službenica, penzioner sa kačketom...

Na vratima i u izlogu radnje dve velike cedulje: "Ulje se deli od 16 sati, po dva litra". Kiša je padala kao iz kabla.

- Alo, gospođo, voda sa vašeg kišobrana pada mi pravo za vrat...
Istog trena, red obasja svetlo munje. Puče grom...
Preko ulice i bara skakao je krupni penzioner. Glavačke ulete u red.
- Šta se čeka?
- Dele crvene zvezde petokrate...
- Ma ne, ozbiljno?
- Ozbiljno...
Red se povija pod naletima kiše. Ponovo puče grom, grad se zatrese.
- Koliko je?
- Tri sata...
- Ima još dugo da se čeka...
U redu je već bilo više od 50 ljudi. Utrča devojka, dvadesetak godina.
- Pomera li se?
- Jok... - odgovoriše joj tri glasa.
- Što?
- Dele tek od četiri...
- Au...
Na sred reda stade penzioner. Kao, nezainteresovan. Pokušava da bude što manji, neprimetan.
- Ej, ti, kraj reda ti je tamo!
- Ja mislio vi ne čekate - snebiva se penzioner.
- Nemoj ti, čiča, da se praviš lud, odbrusi mu srdito domaćica sa kesom u ruci.
Unosi mu se u lice. Penzioner se do kraja reda povlačio natraške.
- Koliko je?
- Tri i petnaest...
- Joj, što vreme sporo prolazi...
Kiša lije kao iz kabla. Mokre cipele, pantalone do kolena. U Užicu se smrkava.
- LJudi, ne mogu da verujem, prokišnjava kišobran - čudi se čičica i zagleda crni kišobran.
- Je... Kinez koji ga napravio...
Ponovo je sinulo, pa zagrmelo. Zazvečala su stakla velikog izloga.
- Grom zagrmi na Svetog Savu, da se Srbi na oružje dižu, a oni - ništa - recitovao je penzioner sa kačketom, već mokar do gole kože, voda mu se polako slivala za vrat.
- Ja - odgovara neko.
- Bio ja onomad na svadbi, blato, majku mu, potonuše klupe pod šatorom...
- I majku mu...
- Spremio se čovek, samo što ptičijeg mleka nije bilo.
- Je li moglo da se igra od blata?
- Jes, staviše slamu preko ovog blata...
Glavnom ulicom povlačio se sumrak. Kiša je tukla nemilosrdno, red dug, već 50 metara, poskakivao je od hladnoće.
- Za sve je ovo kriv radio. Vidiš ti koliki je red, objavili, molim ja tebe, da s deli ulje u četiri...
- Ja moram da sačekam ove dve flaše, pa na slavu....
- Koliko još ima?
- Još pola sata.
- I, zakovala se kazaljka, gledaj ne pomera se.
- Ti uzmi pa je pomeri...
- Za sve je ovo kriv radio...
U dvadeset do četiri iz reda iskoči kočoperna baka.
- Idem ja da kažem da dele, ubi nas voda...
- Idi, idi...
Baka zamače u prodavnicu.
- Grehota je što ovo ovako pada...
- Oće na bedu, oće da nas satre, zar je morala baš danas.
Iznenada, red krenu. Počeše da dele...
- 24 dinara, dve flaše, dalje...
- Dalje...

Kao na traci ljudi se prolazili pored kase.

Penzioner sa kačketom, mokar kao miš, tek izvađen iz vode, stajao je na sred prodavnice. Na licu širok osmeh, nema prednjih zuba, u rukama visoko drži dve flaše ulja. U očima mu radost, neopisiva.
- Ja dobih - kaže, a glas mu drhti od sreće.

Flaše u kesu stavlja polako, jednu, pa drugu. Uživa u trenutku, gladi ih, a osmeh mu ne silazi sa lica. Prislanja kesu uz grudi, šapuće nešto sam za sebe...
Pola sata tekla je traka ljudi, pored kase.
Dve devojke, ko zna kako, malo malo, pa su sa kase izbijale za po dva litra ulja. Tri ili četiri puta tako, u prodavnici, niko nije primetio šta rade. Flaše su pakovale u torbu.

LJudi u redu napolju, istezali su vratove, gledajući u radnju.
- Hoće li isteći...
- Izgleda da više nema...
- Eno u ćošku vidim, ima još...
Onda je ulja nestalo. Vest redom prođe kao struja.
Neko glasno huknu.
- Uf, j... ti moju sreću.
- Biće sutra...
- Sutra ćemo mi ponovo u red, čuo ja na televiziji deliće...
Na glavnoj ulici bilo je mnogo ljudi sa belim kesama u rukama. U kesama po dva litra ulja.

Kiša je prestala.
Stezao sam čvrsto kesu sa svoja dva litra ulja. Na semaforu je bilo crveno.

Tekst i foto: Zoran Šaponjić