"Nema
raja do rodnoga kraja!" - pevala su deca siročad iz Krajine u manastiru Sveta Lidija u Asprovalti, u zimu 1995. godine.
Prethodnog dana tuda, nedaleko od prelepog i svetog mesta, proleteo je poljoprivredni avion. U panici bacila su se na pod.
U vreme pesme avion je ponovo proleteo. Deca su sada pevala, iako je nebo brujalo. Ponosno i krajiški. Grčki monasi nisu mogli
čudom da se načude. Za njih ta deca su bila više od mita; iznad njihovih glava već su se nazirali biblijski oreoli mučeništva.
I monasima nije bilo ništa teško; odgovarali su na sve prohteve dece koja nisu mogla da shvate odakle toliko gostoprimstva
hiljadu kilometara daleko od otadžbine koja ih se- odrekla. I uvek su se smešila, blagim i toplim pogledima; svesna da su
udomljena tih mesec i po dana koliko su boravili u Grčkoj.
Taj osećaj zbrinutosti osetio se i u pogledu Zorana Đurića, siročeta sa Kosmeta kojeg je okumio NJKV knez Aleksandar (Pavla)
Karađorđević. Uz kumstvo knez je preuzeo brigu i o njegovoj budućnosti, obezbedivši Zoranu mesečnu stipendiju od 250 maraka.
- Kupi mi biciklu!- bilo je prvo što je stidljivo prošaptao kada je njegovoj majci u Kragujevcu uručen iznos od hiljadu
i po maraka na ime šestomesečne stipendije.
Prethodno su živeli u kolektivnom centru. U objektu PKB ovde je smešteno više od stošezdesetoro ljudi sa Kosmeta. Deca,
stari, supružnici dele jednu prostoriju, sa puno železnih kreveta i dan danas.
NJKV knez Aleksandar obratio se srpskoj javnosti 1. septembra sa pozivom na solidarnost i međusobno pomaganje u trenutku
kada se naš narod nalazi u krajnje teškom položaju. Tom prilikom knez je najavio da će okumiti jedno siroče sa Kosmeta i preuzeti
brigu o njemu. Takođe je pozvao i druge Srbe iz dijaspore da pođu za njegovim primerom da bi broj dece koja će umesto u izbegličkim
centrima zimu provesti u toplom bio veći.
Dete sa kojim je akcija započeta je Zoran Đurić, rođen 1992. godine. Zoran živi sa majkom Slavicom. Njegov otac Ranko Đurić
ubijen je 1997. godine u napadu šiptarskih terorista. Zoran je tada imao samo pet godina. Oca se seća kao čoveka koji je danonoćno
radio da bi prehranio porodicu. I dole u njegovom zavičaju Zoranovi nisu bili bogati, priča njegova majka. Ali za hleb i uz
hleb, što kaže narod, imalo se. Posle očeve smrti nastupila je borba za goli život. Slavica je počela da radi u pošti kao
čistačica da bi prehranila dete.Onda je došlo bombardovanje. Nisu hteli sa Kosmeta. Ostali su do poslednjeg dana. Kada se
više nije moglo, izbeglički zbeg dovodi ih u Kragujevac.
- Kada smo došli u izbeglički centar , plakala sam svake večeri. Zoran je dete, radovao se što ima mnogo drugova i nije
ni shvatao da smo sami, da spavamo na betonu i da smo ljudi koji nemaju budućnost - kaže Slavica.
Ljudi kod kojih su uzeli stan nekako su se srodili sa njima. Žive kao porodica. Kupili su i drva za zimu. - Zoran je sada,
bogu hvala, u toploj sobi. Ovde ćemo da prezimimo, videćemo posle - kaže Slavica kroz suze, zahvaljujući se Karađorđeviću
na ovom poklonu. Kaže da joj se sudbina činila crnom; supruga su ubili, a sve što su imali ostalo je u Istoku. Najteže je
bilo da gleda dete, bez oca. Jer trebalo je hraniti, školovati...
- I on je, iako ovako mali, počeo da shvata u kojoj smo situaciji. Život ga je od malih nogu uči samo najgorem. Ali eto,
ima boga, kažem. Ne znam, ja sam žena koja ima skroman rečnik da izrazim svoju zahvalnost knezu. Nemam jednostavno reči da
opišem šta je sve uradio za moje dete - kaže Slavica. Zoran nije hteo da ide daleko od svojih drugova koji su ostali u kolektivnom
centru, zato su našli stan u blizini. Nedaleko odatle je i škola gde je već stekao nove prijatelje. Ponosan je na to da je
kneževo kumče. Pokazuje nam odeću koju je nedavno kupio i u svakoj rečenici ponavlja "Ovo je od mog kuma, ono je od mog
kuma". Priča o njegovom detinjstvu ovde je dobila nov početak.
Dragan Alempijević
video
galerija
Srpsko nasleđe
