ciMarko Ribarac, koji za sebe tvrdi da je vanbračni sin Josipa Broza Tita, živi kao beskućnik! Ledene novembarske noći Marko provodi prekriven tankim najlonom na mirijevskoj ledini bukvalno pod vedrim nebom.

Rodbinske veze sa pokojnim maršalom još, doduše, nisu do kraja razjašnjene, ali Marko tvrdi da ima neoborive dokaze za svoju hipotezu. Sve ostalo je, međutim, surova stvarnost.

Na vetrometini između žućkastih mirijevskih solitera - nestvaran prizor. Po travnatoj ledini razbacano iskislo pokućstvo, stari krevet prekriven najlonom, nekad lep tepih razvučen po blatnjavoj stazici...

Čovek u sivom vojnom šinjelu nadvijen nad "smederevcem" kuva kafu.

- Nikad vam ja ništa imao nisam, al' do 20. oktobra sam živeo tu u jednom građevinskom kontejneru, a onda mi i njega odneše... Ovi iz inspekcije. Sad sam, eto, napolju... - sleže Marko mršavim ramenima u predvečerje dana koji zloslutno miriše na nadolazeće snegove.

Oko nogu mu se vrzmaju dva ljutita mešanca. Oni su mu, kazuje, jedini pravi prijatelji. Ima zvezdu petokraku na reveru starog šinjela (postao je, kaže, komunista tek početkom devedesetih kada su mu život upropastili), ima i jednu nevenčanu i još jednu venčanu ženu.

Ona venčana Dragica živi sa njim. Tu pod najlonom. Dragica večeras nije tu, otišla je da pronađe nešto za jelo. Nedelja je pa "ovi bogati" svašta bacaju u kontejnere.

Marko čuva stvari da im ne pokradu. I ovo malo teške bede je interesantno nekim bezobzirnim lopovima. Evo, pre neki dan ukrali Ribarcima sekiru za drva. Sad nemaju čime da cepaju ono malo po otpadima pokupljenih cepanica...

- To ovi iz stanova kradu, šta će ljudi, sve ti je to sirotinja - kiselo se smeje naš sagovornik, prstom upirući ka obasjanim prozorima iza kojih se kriju neke dosadnije, toplije i srećnije priče.

Tu u Beogradu se rodio u proleće 1950. godine, ovde završio i srednju školu, ne seća se više tačno koju ("nešto tehničko"). Ima petnaest godina radnog staža. Radio je u zdravstvenom Institutu u Ribarskoj banji blizu Kruševca, a od 1984. do 1990. bio je zaposlen u Gradskom zelenilu. Onda je, negde za vladavine Ante Markovića, dobio otkaz. Tehnološki višak. Za ovih devet godina dali su mu tri puta po jednokratnu socijalnu pomoć.

Poslednji put od opštine Zvezdara pre četiri godine ravno 200 dinara. Živeli su Dragica i Marko privatno, pod kiriju. Sve dok su preprodajom sitnica po gradskim pijacama mogli da zarade za najamninu. Onda su ih izbacili napolje:

- Decembra 1995. godine uselili smo se u kontejner Gradskog zelenila koji je stajao na ovom mestu, a koristili su ga radnici za odlaganje alata. I tako sve do ovog 20. oktobra. Lepo su mi čestitali Dan oslobođenja, nema se šta... - pripoveda Marko.

Noću je, priča, najgore. Pritisne ljuta zima. Najlon šupalj pa prokišnjava, ćebad mokra i tanka, a krevet pun pacova...

- Neće mene pacovi. Ma, jok... Osećaju da sam njihov. Sve idu po meni, ali neće da ujedu...

Ne zna šta će sad za neki dan kad padne sneg. Prosto ne zna. Biće ovde na ledini dok se može. A posle? Pa, videće, možda mu i neko pomogne. A najbolje bi mu, kaže, pomogli kad bi ga zaposlili. Hoće Marko da radi i zaradi. Ni on ne voli da živi ovako, ali eto... Pitao je, tražio pomoć i od Nebojše Čovića dok je ovaj bio gradonačelnik, molio i "nove garniture", ali od svog posla slaba vajda...

Baš kad smo se rešavali da krenemo Marku u goste dođe pijani Ismailj. Tu je iz solitera. Zove ga u goste da se malo zgreje. Marko neće. Ne bi da smeta, kaže.
- Ovaj Isa, on vam je unuk kralja Petra, sin princa Đorđa - zaverenički namiguje Marko.

D. J. Vučićević
foto: Z. Raš