"Smrt lepak. Lepi i vezuje sve za sebe, drvo, staklo, beton, plastiku, metal... Dobar i za neženje", "Svako od vas može da ima vilu ili kuću kakvu želi za samo 100 dinara. Maketa kuće iz snova", "Kilote, kilote, za debele i mršave žene, za samo 15 dinara", čuje se gotovo svakodnevno na samo deset minuta hoda od najužeg centra Niša, u glavnoj ulici Stanka Paunovića, odmah preko pruge, na putu za popularni niški buljak.

Nema mnogo lutanja, od pruge i čuvene kafane "Drina", poznate po telećoj glavi, počinje drugi život, pun šarenila, žagora, pijačnog cenkanja, zabrinutih i srećnih lica. To je to - zona gde Nišlije poslednjih godina najviše pazare.

Buvljak u Nišu imao je tu nesreću da se u poslednjih nekoliko godina više puta seli, sa tvrđave do Medijane, pa opet do cvetne pijace i natrag do Medijane. Zahvaljujući "novoj" gradskoj vlasti, već više od godinu dana on se "ulogorio" u "Ogrevinvestu".

Ni buvljaci nisu više ono što su nekada bili. Vremena se menjaju, svaki štand je privatno preduzeće. Više, to je činjenica, to nije sramota svratiti tamo i pazariti, na primer, original "501" iz Pazara, ili original "panasonik" za 20 maraka.

- Jesam stara, ali moram da radim, da prodajem ovo iz kuće da preživim. Nema penzije, nema pomoći. Nekada sam pola dana heklala ovo da bi ga sada prodavala za pet, 10, ili 30 dinara. Šta ću sinko, mora da se živi - kaže baka Jelisaveta, stara 72 godine, koja na svega nekoliko stepeni držeći ručno rađene stolnjake ili podmetače na ulazu u tržni centar molećivo "vrbuje" mušterije.

Odmah tu na ulazu je i Dalibor koji uz čarape nudi i najoriginalnije makete vila i kuća.

- Šper ploča mi je od starog kreveta. Ima tu malo lesonita, lepka i čačkalica, naravno i celog dana posla i zanimacije. Prodaću je za 100 dinara - kaže ovaj mladić kome se po naglasku razotkriva poreklo iz zapadnih, nekada srpskih krajeva.

A niški buvljak ili, "moderno" rečeno, otvoreni tržni centar, ravan je nekadašnjim prepunim robnim kućama, s tim što su mlade prodavačice u plavim mantilima u ovom slučaju zamenili bivši radnici MIN, EI, nezaposleni inženjeri, preduzetnici, mladi koji su svoju perspektivu videli u ovakvoj trgovini, odnosno, kako je političari zovu, "sivoj ekonomiji".

- Radio sam u EI 32 godine. Na prinudnom sam odmoru, tačnije na birou. Primam od 800 do 1.000 dinara platu, izdržavam sina, učitelja bez posla, snaju, dete i ženu. Nije bilo izbora, moram sam na buvljak. A država, ako već nije u stanju da nam pomogne, zašto nas sapliće. Nedavno mi je oduzeta roba vredna 1.000 maraka. Ali šta ću, moram da radim ponovo - kaže Sveta Slavković.

Ikonografija buvljaka u Srbiji svuda je slična. Koktel narodnjaka i zabavnjaka, mešavina "kafane na Balkanu", Ace Luksa i "Mobi Dika". Miris američkih krofnica, mekika, kokica i ono neizbežno "kafa, sokovi, vinjak, pivo", glas koji dopire od mladića sa "pokretne kafane".

To je i izuzetak, sa jednog štanda dopire Riki Martin.
- Inženjer sam elektronike, ali šta to vredi, za nas bez veze i pune koverte plavih novčanica nema posla u struci. Ne stidim se što prodajem ove pirate kasete i diskove. Pokušao sam par puta da konkurišem u pošti, ali nije bilo vajde. Digao sam ruke dok ne dođu neka nova i poštenija vremena, ili dok ne dobijem vizu - kaže Milorad Jovanović.

Ima ovde svega, od igle do lokomotive. Velike gužve koje su u Nišu prekinule staru praksu pijačnih dana opravdavaju upravo cene koje su za istu robu niže od onih u "gradu" u proseku za 30 do 50 odsto, u nekim slučajevima čak i 100.

Najatraktivnija roba poslednjih dana bez sumnje su jakne i tzv. zimske patike. Muške i ženske jakne u svim brojevima u konkurenciji od 50-ak vrsta kreću se od 400 i 500 do 1.500 dinara, dok se dobre patike mogu kupiti za 450 dinara.

Dosta stidljivo poslednjih dana "sirotinjski" deo buvljaka počinju da popunjavaju i Bugari kojih u gradu na Nišavi nije bilo nekoliko meseci. Ovaj primer možda najbolje govori da su Srbi jako zaboravan narod. Do pre samo nekoliko meseci, kada su Bugari otvorili NATO koridor i kada je Niš doživeo velika razaranja i žrtve, moglo se svakodnevno čuti od građana kako Bugari više neće moći da privire u Niš i kako su prošla ona vremena kada su odnosili devize iz zemlje.

Međutim, kako se primećuje, znatne gužve su upravo oko Bugara i njihove robe koja je razbacana po betonu. Razumljivo i ona je jevtinija od one najjevtinije, a važi i obavezno cenkanje kao i mogućnost da se kod naših do juče "mrskih" suseda nađe sitnica koja je i duplo jevtinija od one s početka buvljaka.

Naravno, prisutne su i stare stvari, džemper za 30 dinara, odelo za 100, ili košulja za 10.

- Teško mi je što sam ovde, teško mi je da objasnim svom prijatelju zašto prodajem knjigu za koju sam do pre desetak godina govorio da za nju nema cene. Zašto ide na "doboš" moj najdraži foto-aparat "zenit" - kaže Miodrag Petrović, jedan od onih koji prodaju stare stvari i koji se nalazi na drugoj strani nevidljivog "zida" na toj istoj auto-buvljoj pijaci.

Ono što je interesantno u tom sivilu, socijalnom mraku, nuždi ili sreći da se ipak do nečega dođe, to je da i u ovakvim prilikama ljudima sa južne pruge ne manjka humor. I za najotrcaniju stvar postoji reklama, na svaku "packu" nađe se odgovor. Odnos sa mušterijom je kao sa komšijom, čaršijsko-nišlijski, a posle grejane rakije koja je hit u zimskim danima mnogo su veći izgledi da i trgovci i mušterije bolje prođu.

D. Stojanović