- Do kratkih priča koje sam pisao u poslednje dve decenije i objavljivao u časopisima, nisam, iskreno, mnogo držao. Verovao sam da njima urednici popunjavaju prostor. Ali, zaslugom urednika "Albatrosa"("Filip Višnjić") Mihajla Pantića i uprkos ratu koji je koincidirao sa potpisivanjem ugovora, one se sada nalaze u knjizi - kaže Radovan Beli Marković, hit pisac, s obzirom na nagrade i čitanost, autor razoružavajuće neposredan i nedopustivo skroman za jednog "viteza Andrićevog reda".

Radije od priče o knjizi istaći će već na početku razgovora da je izdavač, dajući mu unapred deo honorara, na njegovo odbijanje i "ljudi, kakva knjiga, ovi će nas pobiti", rekao: "samo ti potroši te novce u zdravlju". I eto prve slike lajkovačkog literate...

- Praveći ovu knjigu i birajući priče, zamolio sam Radivoja Mikića (prijatelja, književnog kritičara), da ih trećim okom svrsta u cikluse. Hoću da kažem, ima nas više otaca.

I prostor ove knjige, nepromenljiv u odnosu na prethodne, je lajkovački... Da li se u vama izbrisala granica između geografskog i mitskog prostora?
- Ako sam stvorio mitski prostor, onda se moja životna želja ispunila. Jer, otkako sam rođen, živim u literaturi. Davno sam usvojio prostore Džojsovog Dablina, Manovog Čarobnog brega, Borinog Vranja, Bačke na nebu Josića Višnjića... Ako sam uspeo da dodam i nešto moje - moju Kolubaru ili Gornju i Donju Psaču - onda ne žalim što sam ovih pola veka živeo, ako je to tako.

"Dobro bi bilo kad bi me nekakova višnja sila pustila po vetru - vas da se raspem u kakovu blistatelnu pesan, pak da mogu reći: bio sam i prođoh"... Da se pretvorite u pesmu?
- To je istina, treba to doslovno shvatiti. To je moja istinska želja. Srećan je onaj pisac iza koga ostane samo jedna jedina rečenica.

U "Malim pričama" našao se i red za brašno i to onaj "beznadežniji od čekanja na smrt"?
- U svim vremenima postoji taj red za brašno. To je večna ljudska situacija bez koje nema sveta. Moj "red" došao mi je iz jedne Andrićeve priče.

A uputstvo da ovaj narod treba "dobro da se prespava"?
- Nikog ne mogu da savetujem u aktuelnom i političkom smislu. Ali, svima nama, i pojedinačno i kao narodu, ne bi bilo loše da se prespavamo. San je okrepljujući, ali, san je san. Moramo malo da razmislimo o sebi, da vidimo u čemu smo veliki - a jesmo u priči i pesmi - i da ukrademo od drugih ono u čemu su oni veliki. Naravno, i da u svemu tome sačuvamo dušu. Moj kolubarski seljak, kad na njivi ugleda mrvinjak, ne pogazi ga nego ga obiđe. A možda je najgori čovek...

Jedno od velikih dobara koje donosi ova knjiga jeste detaljna karta pića koja se koriste uz odgovarajuće knjige. Dok su Homer i Crnjanski poglavito vinski pisci, Hemingvej se, savetujete u "Pijanim romanima", čita uz viski, a "Karamazovi" uz konjak.

Kojim pićem treba zaliti prozu R. B. Markovića?
- Uz moju prozu ide - rakija. Samo je rakiju R. B. Marković mogao sebi da priušti, mada je rado pio ono čime su ga drugi nudili.

Dejana Vuković
foto: Zoran Raš